POEZIJA I AMERIKA
Kako izgleda poezija danas u Americi govori poznati srpsko američki pesnik Čarls Simić nakon dodele književne nagrade Poetski Laureat 2007 godine
Tokom ranijih godina pročitao sam isuviše eseja književnih kritičara ili čak pesnika, u kojima se sa sigurnošću tvrdilo da je poezija generalno prezrena i da je gotovo niko u SAD i ne čita. Sećam se kako bi moji studenti književnosti zakolutali očima kad bih ih pitao da li vole poeziju, ili mojih starih srednjoškolskih drugova koji bi se istinski uzbunili kad bi čuli za moju neskrivenu ljubav prema njoj.
Patriotski, sladunjavi i stihovi sa razglednica još se i mogu podneti, ali ono što moderni pesnici pišu odistinski vređa sve one „prave Amerikance“ koje je Sara Pejlin tokom poslednjih izbora bez prestanka veličala. Ipak, tokom vremena koje sam proveo kao pesnik – laureat, otkrio sam da to nije istina. U zemlji u čijim školama se književnost iz godine u godinu sve manje izučava, gde sve manje ljudi čita knjige, gde i inače povodom najvećeg broja pitanja vlada potpuno neznanje, poezija se čita i piše više no ikad.
Ko ne veruje, neka malo pročeprka po onome što je dostupno na internetskoj mreži. Ko su ti ljudi koji su rešeni da prenesu na nju gotovo svaku pesmu koja je ikad napisana na ovom jeziku? Odakle im vremena za tako nešto? A da ne spominjem na hiljade blogova, pesničkih onlajn-magazina, i ozbiljnih i onih gde svako može da okači pesmu koju je njegova osmogodišnja kći napisala povodom smrti svoje zlatne ribice.
Ljudi koji su mi se neprestano obraćali mejlovima i pismima deo su tog sveta. Hteli su da nedvosmisleno obznanim šta predlažem da se učini ne bi li poezija bila još popularnija u Sjedinjenim Državama. Za razliku od mojih prethodnika koji su imali gomilu pametnih ideja, poput one da se sobe u svim američkim motelima pored Gideonove Biblije snabdeju po jednom pesničkom antologijom (Josif Brodski) ili urgirali u dnevnim novinama da štampaju pesme (Robert Pinski), meni se činilo da je s poezijom sve u redu.
Koliko sam mogao da vidim, danas se više poezije čita i piše no ikad u našoj istoriji. Dakle, ukoliko se danas čita i piše više poezije no ikada dosad, to mora da je zato što ona ispunjava neku iskonsku potrebu. Gde bi ovi Amerikanci, koji za razliku od svojih komšija nisu voljni da traže spasenje u crkvi, mogli da iskažu svoju ljudsku nevolju, negoli u pesmi? Gde bi drugde mogli da pronađu društvo istomišljenika kojima je stalo do nečega što su napisali Emili Dikinson ili Bili Kolins?
Kad bi me pitali da sumiram svoje iskustvo pesnika-laureata, rekao bih da u Americi nema ničeg što više uliva nadu, niti ičeg zanimljivijeg, od njene poezije.
.
Čarls Simić
Čarls Simić (Charles Simic) je srpsko-američki pesnik, esejista i prevodilac rođen u Beogradu 1938. godine. Zajedno sa svojom porodicom otišao je u Sjedinjene Američke Države 1953. godine. Pesme je počeo da piše još u srednjoj školi da bi se, kako kaže u jednom intervjuu, svideo devojkama. Na njegove pesničke početke posebno su uticali američki pesnici: Volt Vitmen, Emili Dikinson, Volas Stivens i dr.
Kao prevodilac Čarls Simić je veoma značajan za Srbiju, jer je prevodivši Vaska Popu, Ivana Lalića, Milorada Pavića, Radmilu Lazić, Novicu Tadića tako doprineo popularizaciji srpske književnosti u SAD. Sačinio je i jednu antologiju srpske poezije Konj ima šest nogu.
Član Američke akademije za umetnost i književnost postao je 1995. godine. Čarls Simić je dugo godina profesor na Univerzitetu u Nju Hempširu gde predaje američku književnost i kreativno pisanje.
Književni kritičari u Americi kažu za njegove pesme da su one kao: „precizno konstruisane kineske slagalice“.