AVGUST, DIOKLECIJAN I KONSTANTIN
Tri najveća Rimska imperatora Avgust, Dioklecijan i Konstantin su izvršili ogroman uticaj na istoriju Rimskog carstva, Evropsku i svetsku istoriju uopšte
Mnogobrojni imperatori vladali su Rimskim carstvom tokom prva tri veka njegove istorije, ali samo je nekoliko njih ostavilo trajan trag u rimskoj, i svetskoj istoriji uopšte. Sagledavajući stvari iz aspekta rimske države i rimskog sveta (iako će one docnije izaći iz okvira rimske civilizacije i preći u nasleđe evropske i svetske civilizacije), u obzir se mora uzeti nekoliko važnih faktora koji su od velike važnosti pri ocenjivanju nasleđa rimskih imperatora. Umešnost vođenja politike u izrazito delikatnoj političkoj atmosferi starog Rima javlja se kao prvi i verovatno jedan od važnijih faktora koje smo ranije pomenuli.
Avgust Cesar – rimski imperator
Govoreći o veštini vođenja politike u starom Rimu, najvećim delom mislim na sposobnost stvaranja održivog i relativno stabilnog političkog, društvenog i ekonomskog sistema koji bi bio u stanju da Rimskoj državi omogući nesmetano funkcionisanje i sposobnost da prebrodi turbulentne istorijske događaje kojih je u starom Rimu uvek bilo u izobilju.
Stavljajući sve ovo u kontekst umeća jedne osobe, ne treba tražiti dalje od čoveka koji se prvi uzdigao do pozicije vrhovne vlasti u starom Rimu i koji je uspostavio sistem nazvan Principat, koji će trajati tokom tri naredna veka (I – IV vek nove ere), njegovo ime jeste Oktavijan Avgust, danas smatran prvim Imperatorom Rima.
Ideje koje je uspostavio Avgust i njegova brojna dostignuća uvela su Rimski svet u novo doba. Stara Republika, koja je već bila na izdisaju i pre nego što je sam Oktavijan bio rođen, zamenjena je pažljivo osmišljenim sistemom u čijem se središtu nalazio sam Avgust – lat. Augustus, u prevodu Uzvišeni – imenom koje je rimski Senat dodelio Oktavijanu u znak zahvalnosti rimskog naroda nakon što je Oktavijan izašao kao pobednik iz serije građanskih ratova koji su do temelja uzdrmali Rimsku Republiku nakon ubistva Julija Cezara 44. godine p.n.e. Oktavijanova pobeda donela je preko potrebni mir Rimskoj državi (kasnije nazvan Pax Romana – Rimski Mir, ili Pax Augusta – Avgustov mir) ali je istovremeno označila i definitivni prekid sa mnogim republikanskim tradicijama. Za razliku od Julija Cezara, koji je slično Oktavijanu, stekao skoro potpunu vlast nad Rimskom državom nakon godina brutalnih građanskih ratova, Oktavijan je dobro znao da Rimljani nikada neće prihvatiti naslednu, monarhijsku vlast, niti ukidanje Republike, u starom Rimu, reč Kralj (lat. Rex) oduvek je imala izrazito negativno, čak i pogrdno značenje, i označavala je tiraniju koje su se Rimski građani oduvek pribojavali. Naposletku, činjenica da je kralj po svemu osim imenu, koštala je Julija Cezara života, budući da su se tradicionalistički članovi Senata bojali da će Cezar prigrabiti svu moć za sebe i učiniti je naslednom.
Oktavijan se 30. p.n.e, nakon njegove konačne pobede nad Markom Antonijem i Kleopatrom, nalazio u veoma sličnoj situaciji kao njegov veliki rođak pre samo nešto manje od petnaest godina, postao je jedini gospodar Rimske države.
Međutim, Oktavijanov politički genije tek će se pokazati u narednom periodu. On ne samo da je odbio brojne počasti koje mu je Senat spremno nudio, već je javno vratio moć Senatu i povukao se iz privatnog života. Time je pokazao svoju posvećenost poštovanju drevnih Republikanskih tradicija, koje su, iako je Republika bila de-facto mrtva, itekako ostale prisutne u rimskom društvenom životu. Naposletku je Oktavijan – premda nerado – prihvatio mnoge počasti i tutule, između ostalog one Oca Nacije (la. Pater Patriae), Prvog Među Jednakima (Primus Inter Pares) i Princepsa. Zapravo, titula cara u starom Rimu nikada nije postojala, Oktavijanova moć sastojala se u gomilanju raznih republikanskih ovlašćenja u rukama jedne osobe. Pored toga, Oktavijan je komandovao legijama koje su mu se lično zaklele na vernost.
Suprotno današnjim verovanjima, Avgust nije bio prvi car, već čovek koji je veštim i skoro nenadmašnim političkim manevrisanjem, tokom svoje četiri decenije duge dominacije u političkom životu Rimske države, uspeo da koncentriše veliki deo moći u svojim i rukama svoje porodice, uvek pazeći da se održi republikanska fasada i princip suvereniteta Rimskog naroda.
Iako neformalna, Avgustova pozicija kao vladara i prvog čoveka Rima, poticala je od njegove sposobnosti da se pažljivo ugradi u sistem vlasti a da ga pritom ne uništi, i zadrži poverenje još uvek moćne Senatske klase ali i ljubav Rimskih masa.
Sistem vlasti, nazvan Principat, koji je Avgust uspostavio održao se – uz povremene turbulencije – sve do sredine III veka i vremena haosa nazvanog Kriza Trećeg Veka ili Vojna Anarhija. Građanski ratovi nisu jenjavali, a jedan za drugim Imperatori su ginuli od ruke svojih vojnika koji su ih i uzdigli do carske časti. Bez sumnje, u nekoliko navrata tokom III veka, Rimsko Carstvo nalazilo se na rubu propasti.
Rimski imperator Dioklecijan
284. g p.n.e nakon bitne kod reke Margus (velika Morava, današnja Srbija) Dioklecijan, čovek neznatnog porekla rođen blizu današnjeg Splita, postao je vladar Rimskog carstva pobedivši rivala Karina, tako okončavši jednu epohu Rimske, i verovatno Evropske istorije. Stari sistem Principata bio je u propadanju, vlast je sada zavisila isključivo od podrške vojske a Senat i grad Rim nalazili su se u dubokom opadanju te su počeli gubiti uticaj još u III veku.
Spoznavši duboke društvene i političke promene koje su nastupile u Rimskom svetu, Dioklecijan je sproveo mnoge reforme, koje su bez sumnje produžile život Imperiji u vremenu kada se činilo da su joj dani odbrojani. Vlast postaje očevidno monarhijska, a Imperator, umesto da bude samo vrhovni magistrat, postaje Božanska ličnost, okružena veličanstvenim ceremonijalom i sjajem carskog dvora i birokratije. Dioklecijan, prenosi vlast sa domena zemaljskog na božansko, pokušavajući tako da otkloni mogućnost čestih pobuna i građanskih ratova, koji su uništili sistem Principata.
Sa mnogo energije, Dioklecijan sprovodi i značajne administrativne i ekonomske reforme. Stari sistem provincija je ukinut, uvode se Prefekture i Dijeceze koje imaju da obuhvate po nekoliko provincija, a Italija gubi privilegovani status koji je ranije uživala i biva podvrgnuta poreskoj obavezi kao i svaka druga provincija.
Dioklecijan takođe pokušava da povrati vrednost rimskom zlatniku, čija je vrednost značajno opala tokom Krize Trećeg Veka.
Umnogome, Dioklecijan je postavio osnove transformacije antičkog sveta ka ranom Srednjem Veku. Ovaj istorijski proces dovršiće i dodatno – i odsudno – oblikovati Dioklecijanov naslednik, Konstantin Veliki.
Slično Avgustu i Dioklecijanu, i Konstantin se uzdigao do carske vlasti nakon dugog i teškog građanskog rata u kome je redom pobedio svoje rivale Maksentija i Licinija, stekavši tako vlast nad celim rimskim svetom.
Konstantin ne samo da je uspeo da vojnim uspesima osigura svoj položaj, nego i da zadrži lojalnost svojih vojnika, nešto što nije polazilo za rukom Imperatorima u III veku a ni mnogim njegovim naslednicima.
Iako se pokazao kao veliki i na bojnim polju nepobedivi general, Konstantin nije svoje nasleđe cementirao svojom – nesumnjivo briljantnom – vojnom karijerom, već veštinom kojom je očuvao krhku strukturu Rimske države i postavio je na nove, trajne osnove na kojima je opstala sve do kasnog V veka na Zapadu i ranog VII veka na Istoku (iako će mnogi istoričari smatrati da se Konstantinovo nasleđe očuvalo sve do pada Vizantije 1453).
Nastavivši Dioklecijanove reforme, Konstantin je prilagodio Rimsko Carstvo novim istorijskim okolnostima i novim društvenim procesima. Posebno u ekonomiji, nastavio je gde je Dioklecijan stao, uvodeći potpuno novu valutu, zlatni Solidus koji će ostati osnova novčane privrede u Istočnom Rimskom Carstvu i šire tokom većeg dela srednjeg veka.
Konačno, jedna od najznačajnijih Konstantinovih tekovina je njegovo prihvatanje Hrišćanstva kao priznate religije u Rimskom Carstvu. I u ovom aspektu, Konstantin je bez sumnje, morao da se adaptira već postojećim istorijskim procesima, tradicionalna politeistička Grčko-Rimska religija je već u Konstantinovo vreme nestajala i bila zamenjena brojnim kultovima sa Istoka od kojih su Mitraizam i kult Nepobedivog Sunca bili najizraženiji.
Hrišćanstvo se već bilo proširilo po Rimskom svetu, pogotovo tokom problematičnog III veka kada su su stare vrednosti antičkog sveta polako napuštale u burnim vremenima krize. Ovde ne želim da spekulišem o Konstaninovim razlozima za prihvatanje Hrišćanstva i njegovo kasnije integrisanje sa Rimskom državom i kulturom, ali je nesumnjivo da je politika suzbijanja Hrišćana pod Dioklecijanom doživela neuspeh.
Konstantinovo usvajanje Hrišćanstva okončalo je sukob Rimske države i Hrišćana i pružilo Rimskom Carstvu novu duhovnu snagu, istovremeno imajući ogromni svetskoistorijski značaj.
I na ličnom planu, Konstantin je učinio velike napore u odbrani Hrišćanstva i protiv naizgled beskrajnih teoloških razmirica koje su potresale ranu Hrišćansku crkvu i pretile da unište jedinstvo nove religije.
Lično uzevši učešća u Prvom Vaseljenskom Saboru u Nikeji, 325. godine (kojim je Imperator zapravo sam predsedavao, istovremeno kao sekularni vladar i branitelj Crkve i prave vere), Konstantin je dao svoj doprinos postavljanju Hrišćanstva na jasno definisane teološke osnove. Prvi Vaseljenski Sabor u Nikeji ključan je u formulisanju Hrišćanske dogme, a Konstantinova uloga nesumnjivo je bila presudna u pružanju jasne podrške carske vlasti novoj religiji.
Avgust, Dioklecijan i Konstantin izvršili su ogroman uticaj na istoriju Rimskog carstva i Evropsku i svetsku istoriju uopšte. Avgust je uspostavio politički sistem i mnoge tradicije i vrednosti koje su nastavile da oblikuju Rim i sve one države i narode koji su preuzeli njegove tekovine, dok su Dioklecijan i Konstantin sačuvali carstvo u presudnom momentu, utrvši tako put transformaciji antičkog sveta ka Srednjevekovnom dobu, dok je sam Konstantin odigrao presudnu ulogu u sudbini Hrišćanstva kao sile koja je vršila ogromni uticaj na Evropu i Svet u narednim vekovima.
Marko Valens
Zar je moguce da neko napravi ovoliki propust? Ne mogu poverovati da neko slucajno pise o Rimskim vladarima a ne pise o Juliju Cezaru, to se moze samo iz neke namere bitne.
Milenko, Julije Cezar je pomenut u clanku ali on nije bio Rimski vladar nego rimski diktator. Pored toga, naglasak ovde je na sistemu koji je uspostavio Oktavijan Avgust. Julije Cezar je svakako izuzetno vazna licnost rimske istorije ali nije bio ‘vladar’ vec general koji je uspostavio svoju vlast dok je jos postojala republika.
Gospodine Valens, u vasem naslovu stoji „3 najveca rimska imperatora…“ a Julije Cezar je postao imperator pre no sto je preuzeo vlast u Rimu. Vase objasnjenje „on nije bio vladar vec dictator“ me je moram priznati oraspolozilo I postavilo mi osmeh na lice kolicinom naivnosti. Pa zar stvarno treba nekom objasnjavati ko se bavi Rimom da su SVI ali svi bez izuzetka vladari Rima bili Diktatori (usudio bih se reci da su cak svi svetski vladari svih vremena bili diktatori). Ako samo pogledate rec VLADATI ona podrazumeva u sebi moc nad drugima sto je opis Diktatora, ali naravno da nisu svi vladari-diktatori isti jer ruku na srce ima podnosljivih a ima i opasno losih.
Vase drugo objasnjenje „naglasak je na sistemu Oktavijana Avgusta“ bi bilo fer da je stavljeno u naslov ili bar podnaslov jer ovako zvuci neozbiljno „kazem jedno a mislim nesto drugo“
Trece vase objasnjenje da je Julije Cezar, general koji je uspostavio vlast za vreme republike je jos neozbiljnija jer Julije Cezar je „otac“ Rimske Imperije a samim tim i najvazniji lik Rimske imperije. Osim toga ako niste znali Julije je ostavio traga u Arhitekturi, kalendaru (novo doba se meri od Julija a Isus sluzi kao maska da to prikrije), Juli mesec je nazvan po Juliju Cezaru, Istovremeno on je bio Bozanstvo koje se uspelo na Nebesa sa NAJVECIM kultom/religijom (po broju i vaznosti sledbenika) kojem je KRST bio simbol dok su Hriscani imali za simbol RIBU, itd itd
Ja bih vam ponudio vise informacija o ovome ali urednistvo Baste Balkana odbija da objavljuje istoriske tekstove koje imaju veze sa religijom jer im rusi veoma potrebne iluzije.
Tako da dragi moj Marko Valens, Gaj Julije Cezar ne da je najvazniji vladar – diktator, ili neki treci naziv vec je bio i istoriski najvaznija licnost tog podneblja svih vremena ukljucujuci i Romula
Basti Balkana
Pre otprilike dvadesetak godina biljke sa raznih strana bivse Jugoslavije su se nasle, silom prilka, u jednj Kanadskoj preriji na eksurziji imigranata. Uciteljica Engleskog jezika im je pricala, mnogi su je samo polovicno ili vrlo malo razumeli, o istoriji tog kraja, starosedeocima i njihovoj tradiciji, prvim Evropskim imigrantima, kako je nastalo ime Kanada, kako su mnogi zarobljenici posle drugog svetsog rata (iz Nemacke) radili u kampovima toga kraja a kasnije pusteni na slobodu…
U jednom momentu biljaka iz sadasnje nove drzave Bosne i Hercegovine upita biljku iz sadasnje Srbije „sta ona to rece, nisam je dobro razumeo, da se na ovoj zemlji moze naci cak oko hiljadu lekovitog bilja?“ Biljka iz Srbije mu potvrdi da joj se cini da ju je dobo razumeo. Tada biljka iz Bosne zacudjeno i u soku prokomentarisata „pa mi smo na prostorima bivse Jugoslavije imali preko sedam hiljada registovanog lekovitog bilja a oni se ovde dice samo jednom hiljadom“
Ako ste Basta Balkana,preko sedam hiljada lekovitog bilja, onda zaista to i budite.
Pustite da vasa, nasa, basta cveta, divna, slobodna, sa raznim tekstovima,temama, misljenjima,istorijskim cinjenicama, zakljuccima, debatama.
Iluzije su nam davno srusene, ne mozete ih ponovo graditi. Izgorelog niko ne zapali.
Za opojnim mirisom visehiljaditog lekovitog bilja, Baste Balkana, istine, trebamo.
@Milenko, Velika je zabluda da je Julije Cezar bio Imperator. Jedina zvanicna funkcija koju je on imao jeste ona „Dictator in Perpetuum“ kojom mu je data diktatorska vlast bez ogranicenja. Osim toga, on jeste imao Imperium, dakle moc da komanduje legijama, ali Imperijum su imali i ostali generali i zapovednici pre njega. Ono sto ce postati titula „Imperaora“ bice formirano tek kasnije, tokom Principata, sistema koji je uspostavio Oktavijan, a ne Julije Cezar, buduci da je priroda vlasti samog Cezara i Oktavijana bila potpuno razlicita. Ne postoji nijedan istoricar koji svrstava Julija Cezara u spisak rimskih Imperatora i zbog dobrog razloga je isorijska nauka datirala pocetak principata u 27. p. n.e i Oktavijanov drugi dogovor sa Senatom koji mu je dao siroka ovlascenja.
Naprotiv, nema nicega naivnog u tvrdanjama da je Cezar bio vojni diktator a svakako ne Imperator Rima. Senat je u vreme Cezarove diktature itekako bio relevantan cinilac i nije nestao preko noci.
Utemeljitelj politcko sistema principata je Oktavijan Avgust i stoga je sasvim logicno da se clanak bavi njime.
Pored toga, kao neko ko se temeljno bavi istorijom ranog principata, smatram pomalo neukusnim ovakvo drzanje lekcija, buduci da stavovi izneseni u clanku imaju podlogu u istorijskoj nauci. Treba naglasiti da je kult Bozanskog Julija koji pominjete uspostavljen za vreme Oktavijana, bez koga sistem principata ne bi postojao. Ne treba zanemariti ni cinjenicu da je nakon Cezarove smrti nastao gradjanski rat u kome je Republikanska stranka svakako imala veliki broj pristalica te je potpuno neutemeljeno govoriti da je u vreme Julija Cezara postojala Rimska Imperija.
Gospodine Valens, postoje dokumenti koji kazuju da su vojnici pod komandom Julija Cezara, njemu dodeli titulu Imperator ili da je kao i svi ostali tu titulu dodelio sam sebi a druge samo iskoristio za to, nakon osvajanja po Iberisko poluostrvu. Nacin kako je dobio – uzeo titulu moze biti ostavljen za tumacenje ali da ju je imao ne.
Gospodine Valens, postoji popularna istorija, kao i popularna psihologija itd koje se serviraju masama i postoji stvarna istorija, psihologija itd koja se po pravili krije od masa. Ta podela koju vi spominjete je politicke prirode i za te svrhe i sluzi to bi bilo kao kad tvrde „tito napravio Jugoslaviju“ ili „milosevic Srbiju“ ili „djindjic demokratiju“ itd to je priagodjavanje politickim potrebama a Da kolika je vaznost Julija Cezara za vas i mene danas bi pojasnio tekstom o religiji i cezaru koji urednistvo Baste Balkana odbija da objavi jer im rusi iluzije koje grade (koga jos istina zanima, od toga nema profita)
Gospodine Valens, zapleli ste se u tu politicku istoriju ko mace u klupko. Kakvi su vam to termini „vojni diktator“ pa zar postoji diktator ili kako god nazvali vladara koji sprovodi svoju volju, pre i posle cezara da nije imao osnovu u sili (svojoj ili tudjoj, civilnoj (policija) ili vojnoj – svejedno) to jednostavno ne postoji osim u politickoj istorijografiji
Gospodine Valens, za vasu (i svih drugih citalaca) informaciju, skoro ekskluzivno pravo davanja istoriskih titula „veliki“, „mali“ „grozni“ itd je u nadlestvu religija tj religiskih istoricara koji po svojim politickim potrebama kroje ne samo istoriju vec i njeno povrsno dozivljavanje za sta sluze te titule.
Gospodine Valens, svaka vama cast na vasem poznavanju tog dela istorije ali bez poznavanja (stvarnog poznavanja) okolnosti koje su bile pre i posle nemoguce je razumeti ni „tu“ sredinu.
I za kraj, ja nisam ekspert istoricar, niti ekspert za Rim, a narucito ne za Cezara ali sam ekspert za Zivot i ono sto je vazano za Zivot a sticajem okolnosti Cezar je daleko najbitini lik iz tog perioda a istovremeno jedan od bitnijih likova uopste za Zivot i danasnjeg coveka, bilo gde na planeti neko bio
uzivajte
Postovani Milenko, ja ne osporavam vase pravo da se ne slazete sa clankom. Medjutim, u ovom slucaju malo ste vise prosirili temu. U pravu ste kad kazete da je Julije Cezar imao titulu „Imperatora“ ali titula Imperatora u to vreme nije analogna onome sto ce kasnije postati polozaj Imperatora u Rimskom svetu. Julije Cezar nije bio prvi Rimljanin kome je ta titula dodeljena, za Imperatora su proglasavani pobednicki generali i nosili su je, uz mnoge druge pocasti, kasniji naslednici Cezara.
Ja uopste ne poricem znacaj Julija Cezara nego se clanak odnosi na sistem koji je uspostavio Oktavijan Avgust.
Pozdravi.
Postovani Milenko, ja ne osporavam vase pravo da se ne slazete sa clankom. Medjutim, u ovom slucaju malo ste vise prosirili temu. U pravu ste kad kazete da je Julije Cezar imao titulu \"Imperatora\" ali titula Imperatora u to vreme nije analogna onome sto ce kasnije postati polozaj Imperatora u Rimskom svetu. Julije Cezar nije bio prvi Rimljanin kome je ta titula dodeljena, za Imperatora su proglasavani pobednicki generali i nosili su je, uz mnoge druge pocasti, kasniji naslednici Cezara.
Ja uopste ne poricem znacaj Julija Cezara nego se clanak odnosi na sistem koji je uspostavio Oktavijan Avgust.
Pozdravi.
Gospodine Valens, ne osporavam clanak vec neprecizan senzacionalisticki naslov. Da ste ovo objasnjenje o sistemu koji je uspostavio Oktavijan stavili u naslov ili podnaslov ili da bar niste u naslov stavili upravo suprotnu tvrdnju, do nase rasprave ne bi ni doslo.
Posto se vec javljam, da vam se zahvalim sto ste opovrgli sopstvenu tvrdnju od 9 Avgusta u kojoj navodite da je velika zabluda da je Julije bio Imperator te da se napokon slazemo u cinjenicama.
Mnogo srece u daljem radu
uzivajte
Možda sam se pogrešno izrazio kada sam rekao da Julije Cezar nije bio Imperator. On jeste nosio tu titulu, kao i ostali pobednički generali, poput Sule na primer, ali hteo sam da kažem da on nije bio Imperator i smislu u kome su to bili ostali Rimski vladari u vreme Principata.
Problem je često u komunikaciji,
pozdravi