VLADA U SENCI

 

VLADA U SENCI SRBIJE

ŠTA TO BACA SENKU NA RAD VLADE

Nije ovo tekst o opoziciji. Njihove vlade u senci su deo političko-propagandnog programa i samo su odraz nemoći da ponude nešto pametno što bi ih vratilo u žižu interesovanja javnosti, u nameri da povrate izgubljeno poverenje birača. Medjutim, da li oni uopšte i žele da se vrate u političku arenu? Posmatrajući estradno političku scenu Srbije nameće se zaključak da su prethodni akteri zadovoljni onim što su do sada uradili. Žive mirno, daleko od očiju javnosti, u izobilju. Čini se da su odigrali svoju ulogu. Povremene prozivke ih baš i ne uzbudjuju mnogo, jer u prethodnom demokratskom periodu niko od političara nije odgovarao za štetu koju je naneo. Ako bi neko čak i digao glas, vodjen nostalgijom i ambicijama da popravi svoje imovinsko stanje i ponovo uživa u blagodeti koju vlast pruža, brzo bi mu bilo stavljeno do znanja „da smanji doživljaj“ jer ne bi baš bilo uputno da se aktiviraju i obelodane problematične stavke iz njegovog ličnog dosijea. Sve javne ličnosti imaju dosijea, zlu ne trebalo. Svako od njih ima svog „Luku Labana“ profesionalca. A za povratak na političku scenu važe druga pravila, mnogo rigidnija.

U IME NARODA

Kao što presude degradiranog pravosudja počinu stereotipom  „U IME NARODA“, tako i svaka, pa i ova vlast, sve što radi, radi u ime naroda – ni u lično ime ni u ime drugih. U to bi trebalo da verujemo, bar nam tako poručuju u medijima, ali da li je to tako? To i jeste ključno pitanje – pitanje poverenja. Od toga sve počinje i tu se i završava.

Poverenje se, po pravilu, teško stiče. Treba i vremena i rezultata. Čini se da u Srbiji ima mnogo lakovernih i naivnih, koji blanko daju svoj glas slatkorečivim i našminkanim glasnogovornicima. Šta je za njih karakteristično? Uglavnom je to kratko pamćenje. Kad se kratko pamćenje udruži sa manjkom obrazovanja, izostankom logičnog razmišljanja i potpadanjem pod uticaj drugih, onda dobijamo većinskog srpskog glasača. Možda i grešim. Možda se izbori dobijaju i na neki drugi način. Izašao ili ne na glasanje, glasao ili ne za neku stranku ili lidera, pobednik je možda unapred poznat. Čudni su putevi gospodnji, rekli bi tvorci (stranci) izbornog softvera, naučno-fantastični procenitelji izbornih rezultata (nevladini i nenarodni cesidi), zainteresovani pojedinci i organizacije.

DA LI I DALJE VERUJETE ISPITIVANJIMA JAVNOG MNJENJA

Kad se izgubi poverenje, odnosno kad protekne vreme u kome je trebalo ispuniti obećano, a rezultati izostanu, uzimajući u obzir objektivno sve uslove koji su i pozitivno i negativno uticali na složene društveno-ekonomske i političke prilike, onda se svaka izgovorena reč, svaka analiza, svako obećanje aktuelne vlasti dovodi u sumnju. Jednostavno, više se ne veruje. Vreme je potrošeno, a rezultata nema. Kriza na svim nivoima je sve dublja, a razrešenje se ne nazire. Krize jedino nema u parovima, maldivima, farmama, velikom bratu. Čini mi se da su oni koji učestvuju u ovim „obrazovnim programima“ ciljna grupa koju ispituje ovlašćena vladina agencija za ispitivanje javnog mnjenja. Oni sigurno podržavaju ovu vlast, jer ne znam ko bi im drugi omogućio da se prikazuju u pravom svetlu.

DRŽAVNE I DRUGE TAJNE

Kad se već govori o tome da Vlada vlada „U IME NARODA“ uvek sam se pitao – kako to da postoje tajni dogovori, dvostruki ugovori, tajni sporazumi, koje neko u ime Vlade, znači u ime naroda, potpisuje sa državama, organizacijama, pojedincima? Posebno, kako to da se potpisuju tajni komercijalni sporazumi, koji podrazumevaju zadiranje u državnu – narodnu kasu, a proglašavaju se državnom, znači narodnom, tajnom? Zašto je to državna tajna? Da li je Srbija nečija privatna firma (država) čiji vlasnik ne mora da polaže računa u kakve poslove ulazi?

U više navrata bili smo svedoci pritiska javnosti da se obelodane elementi komercijalnih ugovora, zaključenih sa organizacijama ili pojedincima, uglavnom strancima. Sa velikim otporom pokazivani su delovi ugovora u čiju celovitost i verodostojnost opravdano se sumnja. Opravdano, jer je vlast izgubila poverenje. Da li ste ubedjeni u dobre namere „poslova veka“ sa Beogradom na vodi, železarom Smederevo, Bus plus sistemom, mostovima i saobraćajnicama, i u ko zna koliko „kapitalnih projekata“?

KORIDOR DO SABIRNOG CENTRA

Posebno zabrinjava trenutno dešavanje sa najezdom navodnih migranata, čiji cilj nije da se zadrže u Srbiji, već da svoje trajno utočište nadju u nekoj zemlji Evropske unije ili na severu Evrope. Tako bar kažu. Šta se u stvari dešava? Migranti, pristojno obučeni, novčano obezbedjeni, sa preciznim mapama terena kojim se kreću, bez ikakve kontrole ulaze u Srbiju. Napravljen je koridor od strane Grčke, Bugarske i Makedonije, obezbedjeni su vozovi i autobusi za transport do Srbije. Dalje ne mogu, jer ih ne primaju zemlje Evropske unije. Za sad ostaju u Srbiji, a kako se čini tu će i ostati. Ko uopšte kontroliše da li su to pravi migranti, ili su medju njima i ekstremisti protiv kojih se navodno bore Amerika, Evropa i ostali, a koji su inače i uzrok migrantskog egzodusa? Da li je aktuelna vlast prihvatila da Srbija bude sabirni centar u kom će pored migranata sa juga prihvatiti i sve one sa severa, koje budu proterale zemlje Evropske unije?

Po već vidjenom scenariju medijske manipulacije, kako inače funkcioniše vlada Aleksandra Vučića, ministar Vulin – specijalista za nesuvisle i neartikulisane izjave – početkom avgusta je oštro demantovao „glasine“ da će se graditi centar za migrante jer, kako navodi „…država neće na silu da zadržava migrante, jer oni nisu došli da žive u Srbiji, niti žele da budu ovde, već žele da idu svojim putem, što je, njihovo pravo…“. Da li vas je posle 10 dana iznenadila izjava istog ministra da se traži lokacija za gradnju centra, i to u Beogradu? Zatim je usledila izjava povernice za zaštitu ravnopravnosti Brankice Janković da u „u narednoj fazi“ treba ponuditi migrantima da ostanu u pustim delovima Srbije.

Sa zabrinutošću, da ne kažem strahom, očekujem sledeću „narednu fazu“. Hoće li migrantima biti ponudjeno da postanu ravnopravni državljani Republike Srbije, da im se garantuju sva manjinska prava, da ostvaruju punu zdravstvenu zaštitu, da imaju prednost pri zapošljavanju da nas ne bi optužila Evropa za diskriminaciju, da slobodno organizuju parade migranata? Hoće li im crkva ustupiti svoje pravoslavne hramove za svoje verske obrede ili će im iz budžeta Srbije dodeliti sredstva za gradnju džamija? Da li u migrantima premijer Vučić vidi nove glasače, kad sa toliko optimizma najavljuje pobedu na predstojećim, vanrednim parlamentarnim izborima?

Istina o tome šta je aktuelna vlast obećala u razgovorima u četiri oka sa liderima Amerike i Evrope mora izaći na videlo.

Šta će se desiti ako počne da se puca po Srbiji? Laka su meta za ekstremiste tržni centri, stadioni i druga mesta masovnog okupljanja naroda. Da li će neki novi „milosrdni andjeo“ u legitimnoj borbi protiv terorizma preuzeti ulogu spasioca evropskih demokratskih tekovina i uz „neželjene“ kolateralne štete probati da neutrališe ekstremiste koji su svoje baze „ničim izazvani“ rasporedili po Srbiji? Projekat sabirnog centra u Srbiji ima mnoge prednosti. Teško je ekstremiste juriti po celoj Evropi, ovde bi bar bili na okupu. A i NATO od nedavno ima dozvolu da obilazi Srbiju uzduž i popreko. Možda je i to deo projekta.

Uvek bi me zabrinulo kad evropski zvaničnici upute reči pohvale aktuelnoj srpskoj vlasti, kad nas uveravaju nesposobni srpski ministri odbrane i policije da je sve bezbedno i pod kontrolom, kad nam zdravstveni „autoriteti“ saopštavaju da nam ne prete epidemije,  a politički i drugi analitičari u ekstazi pričaju o uspesima Vlade, odnosno premijera Vučića.

Izgleda da je premijer u pravu kad Srbiju naziva liderom u regionu. Čega smo to lideri i kakva nam je uloga namenjena, ne smem ni da pomislim. Preživeli smo inflaciju, izolaciju, bombardovanje, tranziciju, demokratiju. Pokušavamo da preživimo mere fiskalne konsolidacije, rasprodaju ostatka države. Izgleda da su nam migranti sledeći, možda i najveći izazov. Mnogo smo žilavi i prkosni pa nam je izgleda i dodeljena posebna uloga. Dozvoljavamo sebi da u ovoj krizi imamo uspešne tenisere, košarkaše, fudbalere, odbojkaše, rukometaše, vaterpoliste, plivače, strelce, kajakaše, atletičare i neka mi ne zamere oni koje nisam pomenuo. Često se čuje srpska himna i vijori srpska zastava. Što je mnogo, mnogo je.

 

Aleksandar Zlatar