Епигенија
Милутину Ускоковићу
Да лʼ зароби илʼ ослободи,
хладна Топлице,
скоком ускоком
надскоком поскоком
узбрдну усковитлану
Реч песничку?
Колоне дошљачке
у кретањима без сунца
испод моста
покрај воде
да лʼ зов су студени
или вечности?
Да лʼ узводно плове речи
из уских кањона
ка пространим водама
илʼ бели цветови
свежином миришу
у вечним дубинама?
Валентина Златановић – Марковић
Објашњење речи епигенија: „Топлица једним својим делом, тамо где обилази прокупачки Хисар, тече узбрдо, што је појава каква не постоји нигде другде у Европи“ (Б. Кривокапић, 7. 11. 2010, Blic online); фигуративно: стваралаштво уметника означава „узбрдно“ кретање, ка вечном трајању.
Милутин Ускоковић (Ужице, 4/16. јун 1884. – Куршумлија, 15/28. октобар 1915), књижевник; писао је приповетке и романе; лирски темперамент, са приличном дозом сентименталности; мада је покушао да створи београдски друштвени роман, улазећи у драматичне сударе личности са градском средином, више је давао унутрашња стања наших интелектуалаца него комплексну слику времена и средине; у његовој литератури осетна је противречност између старинског романтизма и модерног схватања живота и света.
Потресен трагедијом свога народа 1915. године, извршио је самоубиство. Дела: Цртице, Под животом и Витае фрагмента; збирка приповедака Кад руже цветају; романи Дошљаци и Чедомир Илић