ČUDO LJUBAVI
Kad roditelji imaju ljubavi sve je moguće. Istinita priča o roditeljima Davidu i Kejt Og i njihovoj deci
Bili jednom jedna majka i jedan otac.
Zvali su se Kejt i Dejvid (a mogli su i sasvim drugačije), pričali su na engleskom, ali je i to, svakako, moglo da bude drugačije.
Dobili su blizance, dečaka i devojčicu (ako se tako mogu nazvati majušne bebice, manje od palčića iz narodne bajke).
I onda se dogodilo nešto strašno.
Kate i David Ogg u bolnici
Doktor koji ju je porađao ušao je u sobu za porodilje sa tužnim izrazom lica i seo na ivicu bolničkog kreveta, tik kraj majke.
Pogledao je Kejt i pitao je kakvo ime su rešili da daju svom sinu.
Pošto je čuo odgovor, nastavio je, pogrebnim glasom i rekao joj da „mali Džejmi nije izdržao“, da je izgubio svoju životnu bitku na samom početku.
Njegovo malo srce je prestalo da kuca.
Majka je pogledala doktora u neverici i umesto jauka i plača, tražila je da joj odmah donesu malog pokojnika. A od muža je zatražila da se skine i legne kraj nje u krevet.
Svi su se zgledali u čudu, ali se niko nije usudio da se suprotstavi ženi koja je delovala kao da je dobila groznicu sa temperaturom.
Kada su im doneli nepomičnog i već sasvim hladnog, ukočenog bebića – oni su ga dočekali KAO DA JE ŽIV.
Pričali su mu da njegova sestrica Emili ne može bez njega i da on mora da bude uz nju, da je čuva i pazi.
Pričali su mu još mnogo šta drugo, sve vreme ga privijajući uz sebe.
Majčino i očevo telo je zajednički obgrlilo mališana anđeoskim zagrljajem, pokušavajući nemoguće.
Na delu je bilo ono starinsko PRIZIVANJE ČUDA.
Pritiskali su njegovo lice uz majčine grudi, njegovo mrtvački hladno telašce uz njeno lice, ruke, vrat… Kejt je htela da naprosto prelije deo svog i Dejvidovog života u ovo zgrčeno i nepokretno parče mesa koje je trebalo da se nazove Džejmi i bude njihov ponos i sreća (a posle niza godina uzaludnih pokušaja da začnu dete).
Majčinom spontanom ritualu se priključio i otac. Oboje su se pretvorili u veliki, ljubavlju oživljeni roditeljski pokrivač, brižno prostrt na malenom dečaku…
I TADA SE DESILO ČUDO. Baš pravo pravcato Čudo, kao iz narodnih bajki ili drevnih jevanđelskih priča.
Maleni se pomerio. Pokrenuo je svoju majušnu ručicu i otvorio oči, uz jedva čujni uzdah.
Pogledao je uvis i dočekao ga je suzni i ljubavni pogled presrećnog oca (i nevidljivog, a očigledno prisutnog Oca, takođe)…
Umrli bebac je oživeo i iz malenog leša se vaskrsno rodio njihov željeni i ljubljeni Džejmi.
Dečačić se rodio po drugi put istog dana.
Emili je dobila brata, Dejvid i Kejt – voljenog sina, a Bog – svedočanstvo o Čudu koje se priziva vatrenom ljubavlju, bezuslovnom verom i neugaslom nadom.
Džejmi se rodi, vaistinu se rodi!
I Džejmi vaskrse, vaistinu vakrse!
Vekovi prolaze, karavani i dalje putuju kroz magle prohujalog vremena, a ljudi i danas, kao i uvek (oduvek i zauvek), prizivaju Čudo…
Danas je Džejmi već pravi dečak, zaigran i večno uz svoju sestricu.
A njegovi roditelji su ostali živi svedoci toga da je SVE MOGUĆE, samo ako je naša ljubav tolika da može da pomera planine, preleće okeane i budi iz mrtvih.
Zato se u hrišćanskoj tradiciji i kaže za pokojnike da su „usnuli“.
Zato što smo svi uvek spremni da nas naš biološki (ali i onaj nebeski) otac ljubavlju oživi. Baš kao i na samom početku, Šestog Dana Postanja…
Eto, nisam odoleo, a da ne podelim ovu dirljivu priču sa svima vama.
Trebaju nam, kao nikad, ovakvi znakovi pored Puta.
Dragoslav Bokan
Izvor: FB profil autora