ČUDO SE DOGAĐA BEL AMIJU
Priča Mome Kapora o beogradskim momcima i devojkama na vrelom popodnevu
Kada su Pufko i Bel Ami seli pod suncobran kafane »Park«, ulica je bila sveža, tek polivena. U vazduhu su nepokretno lebdeli milioni vodenih kapi iz polivačkih kola i nekoliko minuta prašina im nije mogla ništa. Onda je zamišljeni Bel Ami primetio kako tamna boja asfalta postaje bleda, a malo docnije gotovo sasvim bela. Sunce je izišlo iza bioskopa »Imperijal« i učinilo da svaki pogled bačen na tramvajske žice bude presečen njihovim svirepim sjajem. Nekoliko sati kasnije, on i Pufko su bili jedini gosti kafane na trotoaru. Sedeli su ispunjeni osećanjem da se nikada nisu ni dizali sa svojih pletenih stolica.
Sasvim u dnu ulice pojavila se bela mrlja. Rasla je i rasla, a kada je prišla na sto koraka, pretvorila se u devojku lenjih pokreta. Šta je video Bel Ami?
Gole, tamne ruke. Šiške iznad samih obrva. Leđa posuta zlatnim dlačicama i noge, onu vrstu nogu koje vole da se njima klati na ogradi nekog mosta.
Devojka ulazi u senku izloga gledajući ispred sebe. Nekoliko časaka kasnije, ulicom koračaju dve devojke; jedna trotoarom, druga ogledalima prodavnice optičkih instrumenata. Pufko se zaljubljuje u onu koja gazi asfaltom, Bel Ami, kao i obično, u njen odsjaj.
– Šta misliš, kada bi htela? A?
– Kako te ne mrzi… — odgovara Bel Ami.
– Svlačio bih je lagano i posmatrao pogledom šlogirane kobre…
– A onda?
– I te kako bih znao!
Bel Ami ćuti.
– Znao bih već… — kaže Pufko.
– Dosadno joj je…
Pufko skida naočare za sunce. Vrteći ih među prstima, u tamnim staklima uhvati devojku, u stvari, njenu belu haljinu, jer se tamna koža njenog tela stapa sa bojom stakala.
– Na ovoj vrućini… — promuca.
– Isto kao i nama, a? — pita Bel Ami.
Trenutak filozofije:
– Zašto su devojke tako glupe?
– Zašto su glupe?
– Zašto ne priđu jednostavno i kažu: »Hajdemo negde!« Shvataš?
– One drže do sebe!
– Glupače! – Pufku se učini da to nije dovoljno: – Budale! Potrebno je samo prići stolu i kazati: »Hoćeš li sa mnom?« To je sve što treba da se učini!
Mala devojka u staklima Pufkovih naočara postaje sve veća i veća. On ne stigne ni da podigne glavu kada beli nabori njene haljine ispune oba staklena kruga. Vitki prsti i pun zglob mlade žene spuste se na limeni sto. Pufko podigne oči i ugleda je u skraćenju. Sasvim visoko — glava uokvirena tamnim oreolom kose, nešto bliže očima dva snežna vrha grudi, a sasvim blizu stomak koji se diže i spušta kao sipa u plićaku.
– Hoćeš li sa mnom? — kaže tiho devojka.
– Ja? — pita Pufko.
– Tebi govorim — kaže devojka. — Imam praznu kuću, shvataš?
– Čuješ li šta ti kaže? — pita Bel Ami, gutajući od straha pljuvačku.
Pufko sa susednog stola dohvati tablicu na kojoj piše: RESERVÉ i stavi je tamo gde pretpostavlja da mu se nalazi srce:
– Čekam nekoga … promuca i zapali cigaretu oznojenim prstima.
– Onda, ništa…
Devojka se okrete na niskoj potpetici sandale i odlazi lenjim korakom. Gledaju za njenim prašnjavim petama i uzbudljivim bokovima.
Propustio si najveće čudo u životu…
– Zaveži!
Bel Ami se protegne:
– Budala… prava budala! Da je to kazala meni…
– Bilo bi isto.
– Vraga bi bilo isto!
Pufko gleda Bel Amija kako preskače ogradu kafane, i, dok nastavlja da sedi, zna da ne bi bilo isto, zna da neće biti isto.
»Dobro je ovako…« misli dalje. »Ovde je dobro. Ništa se nije dogodilo, niti se može dogoditi u ovoj dosadnoj ulici. Ako budem sedeo još samo dva i po sata, grad će se ponovo napuniti ljudima. Pozajmiću cigarete; neko će mi platiti limunadu. Ništa se nije dogodilo…«
Tako je mislio Pufko dok je Bel Ami trčeći sustizao devojku u beloj haljini, koja se već pela ka prvom drveću iznad gradskih krovova.
Koračali su jedno pored drugog.
Ona je izvukla skriveni ključ ispod otirača kuće obrasle u bršljan i popela se uz stepenice. Penjući se za Njom, Bel Ami je pratio njene listove, ne ispuštajući detalje: navučene zavese i iskrzane prostirke.
»Nalazim se u čudu…« misli Bel Ami. »Meni se najzad događa pravo pravcato čudo. Jedanput u sto godina, jedanput u milion godina, jedanput u životu…« Svlači majicu i pada u fotelju. Toplina stiže u talasima sa limenih krovova ispod otvorenog prozora. Čitav red plišanih životinjica ocrtava se prema tamno, tamno plavom nebu. Žirafa, žuti medved, mačka, Pinokio: iz kupatila se čuje šum vode iz tuša kako dobuje po mladoj zategnutoj koži. Dok čeka, Bel Ami prevrće knjige rasute po belim plahtama. Alber Kami Leto. Nikada u životu neće doznati da je bio tako blizu rešenju svih svojih zagonetki. Da sam bio blizu, doviknuo bih mu da okrene stranicu sa »Potupisom po gradovima bez prošlosti«, tamo bi našao sve. Ali nisam bio tamo. Sedeo sam sa Pufkom koga je hvatalo očajanje.
– Nikad se neću izvući odavde – kazao mi je tada nikada!
Tako je Bel Ami bacio knjigu pod ležaj i nastavio da izigrava zavodnika.
Privukao se na vrhovima prstiju vratima kupatila i naglo ih otvorio. Ona ga je očekivala. Stajala je pred njim umotana u prekratki ručnik od frotira i nameštala kosu pred ogledalom. Donja ivica čupave tkanine stizala je tačno do njenih prepona, stvarajući sasvim malo, uzbudljivo osenčenje.
Bel Ami uzima devojku za ruku i odvlači je do sredine sobe. Nebo prelazi iz tamnog u sivo i ružičasto. Devojka se koketno otima — ne suviše. Bel Ami njuši miris mlade, mokre kože, vlažni potiljak sa slepljenim pramenjem kose. Žena. Ona izgleda kao prva žena na svetu. I to je uvek tako. Uvek kada se događa prvi put. A Bel Amiju se to dešava prvi put. Devojka stavlja gramofonsku ploču. Bel Ami hvata kraj peškira i povlači ga naglo sebi. Okrećući se poput vretena, devojka napušta svoj puteni oklop, kao što se ljušti banana pokazujući nagi plod. Bel Amija hvata strah koji suši grlo. Kao da je iznenada okružen svim noćima i svim jutrima u kojima je mislio samo na to. Sada ga ima.
I dok leže umireni, suviše topli i suviše klizavi, suviše prazni i suviše zgađeni od bliskosti, dok leže posle onog u škripavom zvuku gramofonske ploče koju počinje da kvari istupljena igla, Bel Ami misli o tome šta li radi Pufko. Ali, to je najzad prava scena i više nema napuštanja. To je najzad pravi život za kojim je danima čeznuo, i ispostavlja se da je to opasan život, žestok život — pravi život.
Pet stotina šezdeset i tri metra niže Pufko preživljava obrnutu scenu. Izbačen iz događaja. životinjski zavidi Bel Amiju.
Devojka okreće glavu od plišanih životinja koje je prekorno posmatraju. Čini joj se da je nešto veoma uprljano i da se više nikada neće moći popraviti.
Jedan čovek u sobi to sve zna. Prezrivo zažmurivši na levo oko, puši »goluaz« i sve zna. To je Alber Kami. Devojka zbog toga pruža svoju dugu, golu ruku, koja izgleda kao prva ruka na svetu, i zaklapa korice knjige koja izviruje ispod kreveta.
Tako Kami žmuri u tami zatvorenih stranica.
Ispod njih su strme bašte pune šušketavog lišća u pet po podne, a sasvim dole vreo grad koji počinje da se hladi.
Ah, ta popodneva, ta vrela popodneva…
Momo Kapor