Kako je nastala terapija bola - Dr Džon Dž. Bonika

DR JOHN J. BONICA

Kako je nastala terapija bola koja je potpuno promenila medicinu. Ko je neobični rvač i doktor Džon Bonika koji spasio milione ljudi od bola

Veoma dugo, doktori su prosto ignorisali najosnovniji i najviše frustrirajući deo bolesti – sam bol. U ovom pesničkom, informativnom govoru, Laser Natif iznosi neverovatnu priču u rvaču i doktoru, Džonu Dž. Boniki, koji se bavio medicinom da bi bol shvatio ozbiljno i preoblikovao živote miliona.

Pre par godina, moja majka je dobila reumatoidni artritis. Zglobovi, kolena i prsti su joj otekli i izazvali onesposobljavajuć hroničan bol. Postala je invalid. Prestala je da ide u našu džamiju. Bilo je jutara kada joj je i pranje zuba bilo previše bolno. Želeo sam da pomognem. Ali nisam znao kako. Nisam doktor.

Jesam istoričar medicine. Tako sam počeo da istražujem istoriju hroničnog bola. Ispostavlja se da UCLA ima čitavu kolekciju istorije bola u svojim arhivima. Naišao sam na fantastičnu priču o čoveku koji je spasio milione ljudi od bola; ljude kao što je moja majka. Iako nisam čuo ništa o njemu, nije bilo njegovih biografija ili holivudskih filmova. Zvao se Džon Dž. Bonika. Ali u vreme početka naše priče, bio je poznat kao Džoni „Bik“ Voker.

Letnji dan 1941. godine. Cirkus tek što je stigao u maleni grad Brukfild u Njujorku. Posmatrači su se gurali da vide hodače na žici, klovnove – ako su imali sreće, i čoveka đule. Došli su da vide i snagatora, Džonija „Bika“ Vokera. mišićavog siledžiju koji bi vas oborio za dolar. Baš tog dana čuo se glas na cirkuskom razglasu. Hitno im je trebao doktor u šatoru sa životinjama. Nešto se desilo krotitelju lavova. Vrhunac njegove tačke pošao je po zlu i glava mu je bila zaglavljena u lavljim čeljustima. Nestajao mu je vazduh; masa je sa užasom gledala kako se borio, a zatim onesvestio. Kada je lav konačno popustio stisak, krotitelj se srušio na zemlju, nepomičan. Kada se nakon par minuta osvestio, video je poznatu siluetu nagnutu nad njim. Bio je to „Bik“ Voker. Snagator je spasio život krotitelju pruživši mu veštačko disanje.

Snagator nikome nije rekao, ali on je zapravo bio na trećoj godini medicinskog fakulteta. Radio je u cirkusu preko leta da bi platio školarinu, ali je to krio da bi zaštitio svoj ugled. Trebalo je da bude zver, zlikovac; a ne štreber i dobrica. Ni njegove kolege na fakultetu nisu znale tu tajnu. Kako je rekao, „Ako si bio sportista, bio si glupan.“ Nije im rekao za cirkus, ni za svoje profesionalno rvanje večerima i vikendima. Koristio je pseudonim „Bik“ Voker, a kasnije Maskirano Čudo. To je čak ostala tajna i one godine kada je postao svetski šampion u poluteškoj kategoriji.

Godinama je Džon Dž. Bonika živeo paralelnim životima. Bio je rvač; bio je doktor. Bio je zlikovac; bio je heroj. Nanosio je bol, i lečio ga. Tada nije znao, ali u sledećih 50 godina iz ovih sukobljenih identiteta proizvešće potpuno novo razmišljanje o bolu. Promeniće modernu medicinu u toj meri, da će ga decenijama kasnije časopis Tajm proglasiti osnivačem tehnika ublažavanja bola. Sve se to desilo kasnije.

Dr John J. Bonica kao rvač i u poznim godinama

Bonika je diplomirao medicinu i oženio se Emom, svojom dragom, koju je upoznao na jednom meču godinama ranije. I dalje se tajno rvao – morao je. Nije primao platu dok je stažirao u bolnici Sv. Vinsenta u Njujorku. Pošto je bio šampion, rvao se na prestižnim mestima, kao što je Medison Skver Garden, protiv ozbiljnih protivnika kao što je Everet „Plavi Medved“ Maršal, ili trostruki svetski šampion, Anđelo Savoldi.

Mečevi su ostavili traga na njemu; dislocirao je kukove, lomio rebra. Jedne noći mu je Strašni Turčin palcem na nozi napravio ožiljak na licu pa je izgledao kao Kapone. Sutradan na poslu morao je da nosi masku da bi sakrio ranu. Dva puta se pojavio u operacionoj sali sa okom toliko naduvenim da nije mogao na njega da vidi. Najgore od svega bile su njegove unakažene uši poput karfiola. Rekao je da su kao dve bejzbol loptice koje mu vise sa glave. Bol se samo nakupljao u njegovom životu.

Kasnije je posmatrao svoju ženu kako se porađa u njegovoj bolnici. Uzdisala je i gurala, očigledno u mukama. Njen akušer pozvao je dežurnog stažistu da joj da par kapi etra da bi joj olakšao bol. Ali stažista je bio mlad, sa samo tri nedelje iskustva; bio je nervozan, i kada joj je davao etar, iritirao je Emino grlo. Povraćala je i počela da se guši, a lice joj je poplavelo. Bonika, koji je sve gledao, gurnuo je stažistu u stranu, oslobodio joj disajni put i spasio svoju ženu i nerođenu ćerku. Tog trenutka odlučio je da život posveti anesteziologiji. Kasnije je radio na razvoju epiduralne anestezije pri porođaju. Da bi dospeo do akušerstva, Bonika je morao da prođe osnovnu obuku.

Baš oko Dana D, Bonika odlazi u Vojni medicinski centar u Mediganu u blizini Takome. Sa 7.700 kreveta, bila je jedna od najvećih vojnih bolnica u Americi. Bonika je bio zadužen za ublažavanje bola. Imao je samo 27 godina. Lečeći toliko pacijenata, Bonika je počeo primećivati slučajeve koji su protivrečili svemu što je znao. Bol je trebalo da bude zdravo upozorenje, signal koji telo stvara kada nastane povreda. Ali u nekim slučajevima, kao nakon amputacije noge, pacijent se ipak žalio na bol u nepostojećoj nozi. Ako je povreda izlečena, zašto upozorenje i dalje postoji? Postojali su i slučajevi u kojima nije bilo nikakve povrede, a ipak se pacijent žalio na bol.

Bonika se našao sa specijalistima u svojoj bolnici – hirurzima, neurolozima, psihijatrima i drugima. Zatražio je njihova mišljenja o pacijentima. To je predugo trajalo, pa je organizovao sastanke za vreme ručka. Stvorio je tim specijalista koji su se borili protiv bola. Niko se do tad nije skoncentrisao na bol na ovaj način.

Nakon toga, počeo je da čita. Pročitao je svaku knjigu o medicini koju je mogao da nađe, beležeći svaki put kada bi se spomenula reč „bol“. Od 14.000 strana koje je pročitao, reč „bol“ nalazila se na 17 i po. Sedamnaest i po. Za najosnovniji, najčešći, najviše frustrirajući osećaj svakog pacijenta. Bonika je bio zaprepašćen – citiram, „Do kakvog zaključka se odande može doći? O najbitnijoj stvari iz perspektive pacijenta oni uopšte ne govore.“

Tako je sledećih osam godina Bonika govorio o tome. Pisao je o tome; ispisao je stranice koje nedostaju. Napisao je knjigu kasnije poznatu kao Biblija Bola. U njoj je izlagao nove strategije, nove postupke anestetiziranja nerava. Predložio je instituciju, Kliniku Bola, koja se zasnivala na onim sastancima za vreme ručka. Najbitnija stvar u vezi sa njegovom knjigom je to što je predstavljala emotivno buđenje u medicini. Molba doktorima da shvate bol ozbiljno u životima svojih pacijenata. Izmenio je sam smisao medicine. Cilj nije bio da pacijentu bude bolje; cilj je bio da se pacijent oseća bolje. Decenijama je pričao o bolu, Do ’70-ih kada je konačno dobio priznanje. Stotine klinika za bol pojavile su se u svetu.

Ali dok se to dešavalo, desila se i jedna tragična stvar. Godine rvanja ostavile su posledice na Boniki. Nije bio u ringu više od 20 godina, ali tih 1.500 mečeva ostavilo je trag na njegovom telu. Još u 50-im godinama dobio je ozbiljan osteoartritis. Za sledećih 20 godina imao je 22 operacije, od čega četiri operacije kičme, i mnogobrojne operacije kukova. Jedva je dizao ruke i okretao vrat. Bile su mu potrebne štake da bi hodao. Prijatelji i bivši studenti postali su mu doktori. Jedan je izjavio da je on verovatno primio više anestezija nego iko na planeti. Već radoholičar, radio je još više – 15 do 18 sati dnevno. Lečenje mu je postalo više od posla, njegov najefektivniji oblik olakšanja. „Da nisam ovako zauzet,“ rekao je jednom reporteru, „bio bih potpuni invalid.“

Na poslovnom putu na Floridi ranih ’80-ih, Bonika se sa studentom odvezao do parka Hajd u Tampi. Prolazili su pored palmi i zaustavili se kraj stare vile, sa ogromnim topovima skrivenim u garaži. Kuća je pripadala porodici Zakini, koji su bili nešto poput cirkuske aristokratije u Americi. Godinama ranije, Bonika ih je gledao, obučene u srebrna odela sa naočarima, kako izvode tačku koju su smislili – Čovek đule. Sada su bili kao i on – u penziji. Ta generacija, zajedno sa Bonikom, sada je nestala tako da se ne može znati o čemu su tada pričali. Ipak, volim da zamišljam. Snagator i Ljudi đulad ponovo na okupu, hvale se starim i novim ožiljcima. Možda im je Bonika dao savete u vezi zdravlja. Možda im je rekao ono što je i kasnije izjavio u usmenom predanju, da su život u cirkusu i rvanje duboko obeležili njegov život.

Bonika je gledao bolu u oči. Osetio ga je. Živeo ga. Zbog toga nije mogao da ga ne primeti u drugima. Iz te empatije, razvio je celo polje, imao ogromnu ulogu u borbi sa medicinom oko shvatanja bola kao nezavisne pojave.

U tom istom usmenom predanju, Bonika je tvrdio da je bol najsloženije ljudsko iskustvo. Da uključuje vašu prošlost, sadašnjost, interakcije, porodicu. Ovo se sigurno odnosilo na Boniku.

Ali se takođe odnosi i na moju majku. Doktorima je lako da je vide sa profesionalne strane, kao ženu koja život provodi u čekaonicama. Ponekad je čak i ja tako vidim. Ali kada sam video Bonikin bol, dokaz života proživljenog punim plućima, počeo sam se prisećati svih stvari koje nosi bol moje majke. Pre nego što su otekli i ukočili se, prsti moje majke su vredno kuckali u kadrovskoj službi bolnice u kojoj je radila. Spremali su samose za celu našu džamiju. Kad sam bio mali, šišali su mi kosu, brisali nos, vezivali pertle.