Kako je nastao sendvič

SENDVIČ ILI SANDWICH

Istorija kako je nastao sendvič – najpopularnija užina na svetu. Kako je jedna partija karata promenila prehrambene navike sveta

“Mali biznismen je pametan: on zna da nema besplatnog ručka. Sa druge strane, on zna i gde da ode po dobar sendvič koji nije skup.” – Adam Ozborn, britanski pisac i kompjuterski dizajner (1939 – 2003)

“Uživaj u svakom svom sendviču.” – Voren Zevon, američki rok pevač (1947 – 2003)

Završava se jedna čudna i pomalo teška nedelja, u kojoj smo bili svedoci raznih gluposti. Dve gluposti, inače, retko zajedno mogu da daju pametnu stvar. Pomislio sam, prethodnih dana, više puta, na Pola Taborija i njegovu neprevaziđenu knjigu “Istorija ljudske gluposti” iz 1962. godine, i neko vreme razmišljao da zaista napišem nešto o gluposti.

A onda sam, odjednom, odustao, i to iz dva razloga. Prvo, gluposti nam neće nedostajati ni naredne nedelje, na žalost, pa ta zanimljiva tema ostaje aktuelna. I drugo, verni čitaoci ovog bloga zaslužili su – posle nekoliko isuviše ozbiljnih tema poslednjih dana – neko malo lakše štivo, bar za vikend.

Zato ćemo se u ovom tekstu baviti njegovim veličanstvom sendvičem. Znam da ćete svi odmah očekivati da pročitate nešto o čuvenim botovima i njihovom meniju, i neću vas razočarati – reći ćemo reč-dve i o tome, ali tek na kraju. Međutim, bilo bi nepravedno redukovati ovu lepu temu samo u taj trivijalan kontekst. Sendvič nije kriv zbog botova i zaslužuje više: pravda za sendvič!

Uglavnom je poznata priča o britanskom aristokrati Džonu Montagjuu, četvrtom erlu od Sendviča, koji nije hteo da prekida uzbudljivu partiju karata pa je od svog sobara tražio da mu donese komad ćurećeg (a po nekim drugim izvorima – goveđeg) mesa između dva komada hleba. Ostali igrači, gladni kao i Džon, počeli su da naručuju: “I meni isto kao i Sendviču”, jedan po jedan. Tako je u sobu za kartanje, posle pola sata, unet prvi pladanj sendviča na svetu.

Taj istorijski trenutak – dan kada je sendvič dobio svoje ime – desio se 1765. godine, kada je Džon imao 47 godina. Na gornjem portretu koji je naslikao čuveni Tomas Gejnsboro, 1783. godine, Džon ima već 65 godina, i preostalo mu je još 9 godina života. Ili nekoliko hiljada sendviča, sa ćuretinom ili govedinom svejedno…

Manje je, međutim, poznato da je Džon Montagju, inače Škorpija u horoskopu, koji je svoju plemićku titulu pozajmio jednom od najpoznatijih kulinarskih artikala kasnijih vekova, bio jedan pametan, vredan i marljiv čovek, političar i diplomata, nesporno među vodećim britanskim državnicima svoga doba. Radio je puno – verovatno je jeo sendviče i tada – a kockao se samo u retkim trenucima odmora.

Džon je bio prvi lord Admiraliteta – faktički, komandant britanske flote – u tri mandata, glavni pregovarač Londona na mirovnim pregovorima u Bredi u Holandiji, kojima je završen Rat za austrijsko nasleđe, zatim tzv. “Državni sekretar za Sever” – odnosno zadužen za diplomatske odnose sa protestantskim zemljama severne Evrope, i mnogo toga još…

Sve što je postigao u toku svoje prilično duge karijere – a postigao je dosta – nije bilo dovoljno da Džonu Montagjuu omogući da uđe u istoriju. Ali mu je omogućio onaj komad ćuretine između dva parčeta hleba – sendvič!

Sam pojam sendvič u različitim zemljama ima različita značenja, uža i šira.

U Španiji, gde je reč sendvič pozajmljena iz engleskog jezika, ovaj pojam označava samo sendviče napravljene od tzv. sendvič hleba, engleskog, dok se lokalna, španska verzija zove bokadiljo.

U Australiji, sendvičom se naziva samo onaj sendvič koji je napravljen od hleba dobijenog sečenjem vekne na kriške.

Šta je zaista sendvič bilo je i predmet jednog zanimljivog sudskog spora, 2006. godine u Bostonu, Masačusets, SAD. Specijalizovani sendvič-restoran u jednom šoping centru u Bostonu imao je ugovor kojim je bilo zabranjeno da, u tom centru, bilo koja druga radnja prodaje sendviče. Kada se pojavila konkurencija, koja je prodavala meksičke burite, takose i kesedilje, stari stanari su ih tužili sudu – smatrali su da se i ovde radi o sendvičima, i da je u pitanju kršenje ugovora.

Ne znamo šta je mislio sudija u Bostonu o sendvičima, kada je odlučivao u ovoj neobičnoj parnici, niti da li je sam voleo da ih jede, ali je ostalo zabeleženo obrazloženje presude kojom je odbijena ova bizarna tužba:

“Sendvič podrazumeva najmanje dva odvojena parčeta hleba, između kojih se stavlja neka druga hrana. Hrana koja se uvije u jedno parče testa, ma kog oblika, nije sendvič.”

III

Lično, volim sendviče na jednom komadu hleba: lakše se jedu. Izuzetak predstavlja kifla koja – kada se raseče uzduž – pruža sasvim dovoljno, ali ne previše, hleba i sasvim dovoljno prostora za razne sastojke. Uobičajeni hleb za sendviče je onaj iz vekne, dok bi tost hleb morao prethodno da bude blago ispečen u tosteru.

Moj omiljeni sendvič pravi se tako što se, dakle, taj komad hleba najpre namaže majonezom. Potom se na već namazani hleb stavi meso – najviše volim razne vrste salama i kobasica, ali ponekad dobro dođe i šunka.

Sir se, potom, stavi preko mesa – različite vrste sireva dolaze u obzir, od kojih lično najviše volim gorgonzolu ili neki drugi od francuskih pikantnih sireva. Na kraju se, preko sira, stavi odgovarajuće povrće. Zimi obično kiseli krastavčići, a leti onaj mali, tzv. čeri paradajz.

Tanju ponekad mrzi da mi pravi tako komplikovan sendvič, naročito ujutro, pa je tada sklona da, na moje užasavanje, izbegne neke od navedenih faza… Ponekad nam nestane majoneze, i onda ona traži različite zamene, najčešće puter (puter iz frižidera je suviše tvrd, i potrebno ga je izvaditi neko vreme pre mazanja na hleb). Pašteta (koja se lakše maže na hleb nego puter) takođe je dobra zamena za majonezu.

Izumitelj sendviča, Džon Montagju, živeo je godinama sa Fani Marej, jednom od najpoznatijih londonskih kurtizana i skandal-majstora svog vremena (da je naša savremenica, sigurno bi bila u “Parovima” kod Milomira Marića), da bi se na kraju ipak oženio sa Doroti Fejn, čednom ćerkom (i bogatom naslednicom) prvog Vikonta Fejna. Pa ipak nijedna od njih dve mu nije pravila sendviče – za to je uvek bio zadužen verni sobar…

Pošto nemamo sobara, a nisam ni član neke političke stranke (koja valjda snabdeva sendvičima svoje botove), meni su preostali Tanjini sendviči, inače sasvim dobri…

Sendvič je hrana koja se nosi sa sobom, na put, onda kada se ide čudnim i opasnim stazama na kojima nije uputno previše zastajati ili se zadržavati, ili onda kada se nema para, čak ni za skromnu usputnu kafanu. Bio sam u životu i u jednim i u drugim situacijama…

Sendvič se jede u kolima i avionima, na železničkim stanicama i na diplomatskim prijemima, u sobama jeftinih prenoćišta i u luksuznim hotelima. Brižne majke i bake prave sendviče svojoj deci koja po prvi put idu na ekskurziju – broj tih sendviča u autobusu uvek je mnogo veći od onog koji se može pojesti. Sendvič se u slast pojede posle prvog poljupca na klupi u parku…

Sendvič je, u punom smislu te reči, jedan narodni prehrambeni artikal. Razlika je, naravno, prisutna u kvalitetu sastojaka koji se u sendvič stavljaju. Ali, uvek su ista gladna usta koja ga jedu…

Seoske torbe, u kojima je bilo samo malo hleba, sira i paradajza, te naše skromne preteče sendviča, othranile su tolike ljude na putevima u velike gradove…

Pre nekoliko godina – već je bila počela čuvena Svetska ekonomska kriza – išao sam na važan sastanak u jednu veliku banku, u jednoj zapadnoevropskoj prestonici. Bio je petak, i nije mi se ostajalo u inače prilično dosadnom gradu, pa sam odlučio da se vratim isto veče u Beograd.

Po završenom sastanku, tu negde oko pola dva popodne, moj domaćin M. – taj ugledni evropski bankar je inače Slovenac i beogradski đak – prešao je odjednom sa engleskog na kojem smo svi dotad razgovarali na svoj odličan srpskohrvatski, tako da prisutne kolege ništa nisu mogle da razumeju:

“Imao sam želju da te pozovem na ručak, ali mi je jutros šef javio da već u dva dolazi češki ministar finansija, izgleda da traže neke pare ponovo. Pošto ćemo ih odbiti, to naravno moram ja da uradim jer je njemu nezgodno…”

M. je za trenutak zastao, očigledno u nedoumici da li bi, u datim okolnostima, napravio manju grešku ako bi me pustio da odem bez ručka ili ponudio da, u njegovom odsustvu, ručam sa nekim od kolega nižeg ranga. Odlučio sam da ga poštedim neugodnosti u kojoj se, bez svoje krivice, zatekao:

“Druže M, ne brini se za mene. Meni je žena jutros u ovu moju torbu stavila nešto hleba i masti, malo sira, paradajz i glavicu luka, snaći ću se već dok se ne vratim kući.”

M. je za trenutak bio zatečen – pogledao je razrogačeno u moju Sejdž Braun aktentašnu, pokušavajući da u njoj zamisli hleb, mast, sir, paradajz i luk… I niko od prisutnih – a bilo ih je pet-šest – nije razumeo zašto smo i M. i ja odjednom počeli da se smejemo, spontano, glasno, i od srca… To je ostala naša mala tajna. Oni je, ionako, ne bi ni razumeli.

Čekajući avion za povratak, na aerodromu sam u slast pojeo hamburger. Bila je to ipak, neka vrsta sendviča…

Sendviči su, nekada, jedina hrana dostupna gladnom putniku u onim mrtvim satima kada restorani završe radno vreme za ručak, a još se ponovo ne otvore za večeru – otprilike negde između tri i šest posle podne.

Baš nekako u to vreme, između tri i šest, jednog majskog dana zatekao sam se u Luksemburgu, gradu možda najpoznatijem po tim mrtvim satima restorana. Kolega i ja smo završili sastanak na koji smo došli, i pre odlaska na aerodrom – obojica smo se iste večeri vraćali u svoje gradove – hteli nešto da pojedemo. Ali avaj! Mrtvi sati restorana…

Na kraju smo našli neki mali hotel blizu aerodroma, u kojem je pospani konobar crne puti rekao na iskrivljenom engleskom: restoran je zatvoren do šest, imamo samo hranu iz bara. Onako gladni, nas dvojica smo prečuli ovo poslednje i počeli da izvoljevamo šta bismo sve voleli da jedemo: tartar biftek, dimljenu pastrmku, angus stek… Čovek nas je onda pogledao malo ozbiljnije, onako ispod oka, i značajnim glasom rekao, sada malo laganije: “Gospodo, imamo samo hranu iz bara: sendvič, hamburger i hot dog.”

Pojeli smo dva sendviča. Šalili smo se da nam je to predjelo – bili su vrlo mali, kao i sve porcije hrane u tom Luksemburgu uostalom. Posle smo se častili sa dva hamburgera. Odustali smo od hot dogova…

Vezu između sendviča i politike, prvi put sam uočio ranih devedesetih, kada smo formirali razne odbore JUL-a po Srbiji.

Te tribine i promocije uvek su bile događaj za malo mesto, jer je kolona crnih luksuznih automobila dolazila do neke opštinske zgrade ili doma kulture, a posle se selila do nekog lokalnog restorana na dobrom glasu…

Primetio sam da se, sa vremenom, Miri to sve manje dopadalo. U te kafane nikada nije išla, svi smo to znali, ali je polako bivala sve više narogušena i kada smo mi ostali to činili, a činili smo stalno… I jednog dana nas je sve okupila, i rekla:

“Ne dolazi više u obzir da idete po tim kafanama, i jedete i pijete satima. To ostavlja tako ružan utisak. Ko je gladan i ne može da izdrži dok ne dođe kući, neka ponese sendviče iz Beograda.”

Sećam se da je neko pokušao da bude duhovit, i rekao kako Vulin, koji putuje iz Novog Sada, onda mora poneti duple sendviče, pošto najčešće – u oba pravca – ima tri dodatna sata puta u odnosu na nas koji polazimo iz Beograda. Mira je to, međutim, shvatila krajnje ozbiljno, i rekla: “Jeste! Drug Aca neka onda ponese duple sendviče!”

Mesecima posle tog događaja, kad god bi neko putovao sa Vulinom pitao bi ga: “Ej, daj mi jedan sendvič. Ti ionako nosiš one duple porcije.”

VII

Nikako nisam uspeo da pronađem kada su to, kako i zašto, botovi postali neraskidivo povezani sa sendvičima. Mislim, inače, da je to jedna nepravda za sendvič – da bude sinonim za bota.

Ta nepravda je zasnovana na implicitnoj pretpostavci da je sendvič najjeftinija hrana. Tako jeftina da se za nju može kupiti jedan bot. I samim tim, najmanje vredna hrana… Ta pretpostavka je inače sasvim relativna: ima vrlo skupih sendviča – u londonskom Selfridžu sam jednom prilikom video sendvič koji košta 86 funti – preko 120 evra – a i vrlo jeftinih botova…

Međutim, ta bizarna veza između sendviča i bota koja se ukorenila u javnom mnenju otvara i jedno drugo, mnogo ozbiljnije i mnogo tužnije, pitanje: da li je cena čoveka u Srbiji, odnosno cena njegove lojalnosti, danas ravna jednom sendviču? Ili, ako želimo da razvijemo ovu tezu do kraja: da li je hrana danas postala osnovna mera vrednosti?

Imam utisak – znam da zvuči ubedljivo mada ga teško mogu egzaktno dokazati – da bi materijalno bogatstvo stvorilo i duhovno bogatstvo. Onog momenta kada više ne bude zavisio od tuđeg sendviča, bot više neće biti bot. Postaće ponovo ono što je bio – biće slobodan, biće čovek.

Sendvič će, naravno, uvek ostati sendvič. Njegov ukus odrediće majstor koji ga je napravio. Ali, taj ukus će odrediti i duhovno stanje čoveka koji ga jede: neuporedivo je ukusniji sendvič koji jede slobodan čovek, od istog sendviča koji jede bot…

***

(Ovaj tekst posvećen je desetarima Ademu Ćatoviću iz Novog Pazara i Draganu Cvetiću iz Kraljeva i vojnicima Marijanu Haramiji iz Zagreba, Dejanu Cakiću iz Leskovca, Samu Koleru iz Ljubljane i Ranku Anđeliniju iz Rijeke – kao i svim onim sendvičima sa parizerom i feta sirom, koje smo nas sedmorica u slast pojeli te sunčane septembarske nedelje 1981. držeći stražu u centru veze na izdvojenom komandnom mestu XII mehanizovanog korpusa JNA, u selu B. na Fruškoj Gori)

Zoran Čičak

Izvor: https://zorancicak.wordpress.com/