TVRDI PREMIJER MADJARSKE
Ko je Viktor Orban, političar i sadašnji premijer Madjarske i samozvani branitelj hrišćanske Evrope. Piše o njemu DW i za Danas dopisnik iz Budimpešte
Zašto Mađarska želi da se izoluje?
Mađarski premijer Viktor Orban novi je uzor desničarskih populista u Evropi. Svojim oštrim kursom u izbegličkoj krizi ne utiče samo na vlade u istočnoj Evropi, već jača i svoju stranku.
Viktor Orban madjarski premijer
Evropa je bogata, ali slaba, to je najopasnija kombinacija, smatra Orban. „Liberalno blebetanje“ odvelo je kontinent u duboku krizu identiteta. Evropa i njene nacije morali bi da sačuvaju svoj etnički i kulturni sastav, Mađarska će to u svakom slučaju učiniti. Ta zemlja ne želi veštačke i ubrzane promene kroz muslimansko doseljavanje. Mnogo više je potrebno, pre svega mlade generacije usmeriti na „svakodnevni patriotizam“ i „svakodnevni nacionalizam“, kao što su kupovina mađarskih proizvoda ili izbegavanje uvrežene upotrebe anglicizama u jeziku.
Sa takvim stavovima Viktor Orban nije usamljen u istočnoj Evropi – ali on je taj koji govori otvoreno i žestoko. I u tome dobija podršku svojih zemljaka. Ankete pokazuju da mnogi Mađari razmišljaju slično kao šef vlade. Na čemu se bazira takva žestina u jednom vremenu, u kome se, na drugoj strani kontinenta ne govori o izolaciji, već se diskutuje o većem otvaranju prema spolja?
Propaganda za osvajanje glasova
U Mađarskoj je u prvom redu reč o unutrašnjoj politici. Orbanov najbliži krug ljudi instrumentalizovao je temu izbeglice, kako bi popravio pad popularnosti vladajuće stranke Fides. Uspešno – haos sa izbeglicama u Mađarskoj proteklih sedmica, koji je najvećim delom vlada sama isprovocirala i njeno čvrsto vojno-političko rešenje, Orbana je ponovo dovelo na vrh skale popularnosti.
Viktor Orban koristi izbegličko pitanje za jašanje sopstvenih pozicija u Mađarskoj
Orbanov žestok nacionalizam i zahtev za isključivanjem i homogenošću, veći deo mađarskog društva prihvata pozitivno. Poznavaoci prilika smatraju da za to postoje kompleksni razlozi. „Poput svih srednjeevropskih država i Mađarska je tokom istorije više puta osetila dupli moral zapadnih demokratija i tretman države druge klase“, kaže konzervativni politikolog Agošton Mraz, ukazujući na Trijanonski sporazum iz 1920. godine. Tada je, nakon Prvog svetskog rata, odlukom zapadnih saveznika, Mađarska dve trećina svoje teritorije morala da ustupi susednim zemljama. „Osećaj da velike sile slabe suverenitet srednjeevropskih zemalja, ili da su to u stanju da čine, još uvek je snažno ukorenjen.“
Keno Ferzek
Izvor: DW
Viktor Orban: Samozvani branitelj hrišćanske Evrope
Priča je počela sa mladim čovekom sa bradom, koji je na sahrani heroja revolucije, Imrea Nađa, sada već daleke 1989. godine pozvao sovjetske trupe da nakon više od četiri decenije napuste zemlju. Započela je najuspešnija politička karijera u savremenoj Mađarskoj.
Viktor Orban 1990 godine
Na čelu mladih demokrata (Fidesz), zapravo školskih drugova sa jednog pravnog fakulteta u Budimpešti, Viktor Orban je bio zagovornik liberalnih ideja (tada je to bilo u modi), ali je došao u sukob sa već postojećom liberalnom strankom (Savez slobodnih demokrata), drugom najjačom strankom u parlamentu. Naime, ovi potonji su imali potcenjivački odnos prema mladim demokratama (povređena sujeta, neuzvraćena ljubav).
U toj liberalnoj fazi i Džordž Soros je dao stipendiju mladom političaru, da na Zapadu godinu dana ode na postdiplomske studije i da nauči pošteno engleski.
Usput, završen je prvi mandat višestranačkog parlamenta, i do tada vladajuća stranka umerene desnice (Mađarski demokratski forum) na parlamentarnim izborima 1994. godine doživela je katastrofalan poraz. Ta vlada rano preminulog Jožefa Antala (sina državnog sekretara iz Hortijevog doba, koji je organizovao spašavanje poljskih izbeglica, koje su bežale od nemačko-sovjetske okupacije) totalno nepripremljena napravila je niz kardinalnih grešaka u ekonomiji i – vratila se nekim idejama Hortijevog vremena, za koje se mislilo da su zauvek ostale na đubrištu istorije.
Na desnoj strani političke palete pojavila se ogromna praznina. Liberal i izrazito antiklerikalan Orban je shvatio svoju šansu i proglasio je svoj Fidesz konzervativnim savezom. A red je da uz to ide i nacionalizam i hrišćanstvo (regresija u službi političkog ega).
Fidesz je odmah postao najjača opozicija u drugom sazivu višestranačkog parlamenta, gde su bivši komunisti, sada socijalisti imali ogromnu većinu (više od dve trećine) doduše u savezu sa slobodnim demokratama, koji su do tada svojim antikomunizmom dobijali simpatije i ulaskom u koaliciju sa „omrznutim“ komunistima počeo je njihov politički pad.
Nakon četiri godine vladavine socijalističkog premijera, Đule Horna (ranije je simbolično rasekao „gvozdenu“ zavesu na austrijsko-mađarskoj granici 1989. godine i pustio istočno-nemačke izbeglice na Zapad – i ušao u istoriju i u srce miliona Nemaca), Viktor O. i njegovi su dobili šansu, da desnica ponovo dođe na vlast.
Premijer zbog koga se ustaje
Autentičan izvor, neposredni svedok događaja je pričao ovom autoru, da je mladi premijer zahtevao da članovi vlade pristojno ustanu kada on, uvek poslednji ulazi u konferencijsku salu (čežnja za ljubavi u formi nametanja autoriteta).
Fidesz je tada nasledio dosta sređenu ekonomsku situaciju, zahvaljujući drastičnim merama štednje prethodne socijalističke vlade. Najviše pominjana reč je bila građanin.
Omiljeni pisac režima je bio Šandor Marai, možda najveći književnik-emigrant, koji je otišao iz zemlje četrdesetih prošlog veka i umro je u SAD, 1989. godine. Za jedan njegov roman (u prevodu Sveća gori do kraja, ili na engleskom Embers) kritičar Njujork Tajmsa je pisao: „Remek delo Tomas Manovih visina.“ Marai je bio oštar kritičar i komunista (nije se vratio u zemlju za vreme jednopartijskog sistema), ali i mađarske malograđanštine. Naravno, zbog antikomunizma je postao posthumni miljenik prve Orbanove vlade.
Ako uporedimo Maraija sa sadašnjim miljenicima (obavezno štivo u školama!) vlasti, izrazito antisemitskom piscima, među kojima su i ratni zločinci osuđeni zbog kolaboracije sa fašistima (recimo Albert Vaš) vidi se u kom pravcu se razvija mađarska državna ideologija. Za potpuniju sliku dodajmo i simbolične ikone hortijevskog nasleđa (polujavna bista samog Hortija, spomenik o nevinosti Mađara u drugom svetskom ratu, slavljenje mađarskih vojnika poginulih u Sovjetskom savezu kao heroje).
Ali vratimo se do 2002. godine, kada iznenada Fides, nakon četiri godine vlasti, gubi izbore. Poražen je ponovo od bivših komunista (i među redovima više ne tako mladih demokrata ima bivših komunista, pa čak i policijskih doušnika, ali su oni „naši“ komunisti) i to je delovalo kao šok, na poraz nikad pripremljenog Orbana. Mirno je predao vlast, ali je odmah organizovao takozvane „građanske krugove“, koji su od Maraijevog shvatanja građanstva daleko kao „Mako od Jerusalima“ (mađarska poslovica, Mako je gradić kod Segedina). Civilni otpor je trajao nekoliko meseci, ali su se strasti stišale. Viktor je morao da se zadovolji ulogom vođe opozicije.
U međuvremenu vlada socijalista i liberala (ponovo u koaliciji, ali liberali su već mala, beznačajna stranka) počela je neviđeno trošenje budžetskih sredstava i nivo dugova je porastao do rekordnih visina.
Ipak, posle četiri godine vladavine socijalisti su ponovo porazili Viktorov Fidesz. Samo sada sa novim igračem, Ferencom Đurčanjom, koji je nakon unutarpartijskog puča preuzeo kormilo stranke i vlade. Ali pre toga dolazi do možda najznačajnijeg događaja: do televizijskog dvoboja Orban-Đurčanj. Novi šef socijalista je ubedljivo pobedio u tom TV okršaju. Može se čak reći da je i ponizio protivkandidata. Koji to nikad neće zaboraviti (ponovo ozleđen ego koji je pred eksplozijom).
Đurčanj i levica su dobili izbore 2006. godine i vladali još četiri godine, ali sudbina Đurčanja već je bila određena u kuloarima Fidesz-a. Neki njegovi partijski „drugovi“ prosledili su snimljen govor Đurčanja koji je držao na zatvorenoj sednici stranke. Novi-stari premijer je tom prilikom rekao da su lagali i danju i noću da bi dobili izbore. Deo koji se odnosi na to da treba prekinuti sa takvom praksom nije se nalazio na snimku koji je Fidesz pustio u javnost nekoliko meseci kasnije, u oktobru.
Dolazi do „događanja naroda“, koji se „spontano“ okupljao u centru Budimpešte zahtevajući smenu ili ostavku premijera koji laže narod. Prva noć je završena paljenjem zgrade Mađarske televizije i ulaskom ultraša fudbalskog kluba Ferencvaroš u zgradu pored nepripremljene i totalno zatečene policije. Takvih slika nije bilo u Mađarskoj od 1956. godine naovamo i neće ih biti sve do zbivanja na granici Horgoš-Reske ovih dana.
Fideszova televizija HirTV uživo je prenosila „revoluciju“, kako je njihov reporter nazivao događaje, pa čak je i iskreno navijao za „revolucionare“. Pri tom, jedino je ova televizija znala unapred na kojim lokacijama će se nešto dogoditi. Od onda se pretpostavlja da je rukovodstvo Fidesza u najmanju ruku znalo za šta će se dogoditi.
Akcija je bila uspešna, Đurčanj je postao najnepopularniji političar u zemlji i vlada više nije vladala, nego improvizovala iz dana u dan, ali je izgurala mandat do kraja. Istina od 2009. godine Đurčanja je zamenio Gordon Bajnai. Orban u toku ovog perioda nije udostojio parlament svojim prisustvom. Opstrukcija je bila potpuna (osećaj trijumfa).
2010. godine ova politika je urodila plodom. Fidesz sa dvotrećinskom većinom do nogu je potukao levicu, a krajnja je desnica (Jobbik) takođe ušla u parlament. Ova većina znači potpunu, nekontrolisanu vlast, u ovom slučaju u rukama jednog jedinog čoveka. Praktično, sa glasačkom mašinom u parlamentu može da radi šta god mu padne na pamet. Ujutro izmisli neki zakon, posle podne je već pred parlamentom nacrt, a sutradan evo ga novi zakon.
Orban je iz poraza 2006. godine je shvatio da treba da bude još agresivniji i prodorniji, da ne bi ponovo izgubio. Tako je počeo mandat: naprečac je promenio ustav, koji se već od tada zove osnovni zakon, u čijoj preambuli piše da je Mađarska izgubila suverenitet 19. marta 1944. godine, kada su nemačke trupe ušle u zemlju i povratila ga tek 1990. A to znači, da je Mađarska nevina za zbivanja u proleće 1944. kada je vagonirano i poslato u sigurnu smrt, zvanu Aušvic više od 400 hiljada mađarskih građana, koji su na njihovu nesreću bili poreklom Jevreji. Hronike međutim beleže da više od 200 hiljada nadobudnih mađarskih žandara, lekara, medicinskih sestara, ne znajući za umor, dalo sve od sebe da što pre otpremi svoje sugrađane u logor smrti. Čiji je komandant tražio da se uspori proces, jer na krajnjoj destinaciji ne može da „zbrine“ ovakav priliv ljudi.
Ideološki okvir je dat: nacija koja je podignuta iznad svih vrednosti, nikad ne može biti kriva. A da bi ostala ovako nevina, stalno je treba braniti. A u ime nacije deluje premijer. Orbanova lična identifikacija sa vlašću dobro ilustruje njegova izjava nakon poraza 2006. godine: Otadžbina (tj. nacija) ne može biti u opoziciji.
Od 2010. godine Viktora Orbana ništa drugo ne interesuje (sem bogaćenja njegove karamile) nego opstanak na vlasti. Najmanje 20 godina. Zbog tog cilja promenjeno je niz zakona, ali taj okvir nikad nije dovoljan, jer nijedan izborni zakon, ma kako nepravičan, ne garantuje siguran uspeh. Zato treba komunikacijskim ofanzivama narod pripremiti da glasa kako treba.
Ništa bolje ne funkcioniše u ovakvim prilikama od nacionalističke kampanje mržnje. Kao što vidimo i u 21. veku, i ne samo u Mađarskoj.
Orban je shvatio razočaranost većine Mađara u kapitalizam, a o demokratiji malo njih ima neki stav, prema tome priče opozicionara, Zapada, stručnjaka o kršenju demokratskih principa, pravne države, ljudskih prava (dok se moja ne krše) nema nikakvog efekta. Označio ja Brisel (a posle manje glasno i Vašington) kao centar moći, koji hoće nešto da nameće Mađarima ili njemu, što je u principu isto. Od onda vodi oslobodilačku borbu protiv unije, čije pare dobija i raspodeljuje kako god mu padne na pamet. Praktična posledica ovakve politike je da Brisel ne može da se upliće u njegovu politiku i svaki pokušaj je označen kao napad na suverenitet nacije.
Jedna od opasnosti politike koja se bazira na stalnom podgrevanju nacionalističkih strasti, je da neki autentičniji šovinisti preuzimaju vodeću ulogu, sa motom: šta će nam prefarbani liberali, kada imamo svoje prave fašiste. Tako je zasićenost javnosti Orbanovom politikom dovela do sve veće popularnosti krajnje desnice, odnosno Jobbika. Na kraju prošle godine Jobbik se opasni približio Fideszu, čiji rejting je drastično počeo da pada. Uzrok ovog pada leži možda i u činjenici, da nakon već druge, uzastopne pobede Orbanovih dvotrećinskon većinom (2014) vlada je prestala da deluje, kao da je stigla u ugodnu poziciju samozadovoljstva.
Fideszovi komunikacijski eksperti su dobili zadatak, da izmisle novog neprijatelja. Brisel kao sveopšti predmet mržnje već ne mobiliše dovoljno.
Artur Finkelštajn, međunarodni ekspert za kampanju mržnje (radio i za Niksona) i njegov mađarski partner, Arpad Habonj nalaze ubrzo rešenje.
Početak godine: teroristički napad na parišku redakciju Šarli ebdoa. Agresivni islamisti, terorizam, Islamska država, talibani plus kosovski Albanci koji su u to vreme hrlili preko Mađarske u lepši deo Evrope i evo rešenja: izbeglice. Taj izraz je zabranjen u mađarskim državnim medijima i isključivo se koristi termin migranti, koji su naravno sve agresivniji.
Za milione forinti napravljeni su panoi sa natpisima, namenjenim migrantima: Ako dođeš u Mađarsku, poštuj našu kulturu, ili Nemoj da oduzimaš Mađarima posao. „Logično“, poruke su napisane na mađarskom, jer u suštini nisu ni namenjeni lutajućim Sirijcima, nego mađarskim glasačima.
Onda je došla ograda, pa novi paket zakona, koji omogućava upotrebu i vojske u graničnoj zoni. I intenzivira se i rat sa Briselom, a bogami stradaju i bilateralni odnosi sa najznačajnijim partnerom, Nemačkom, koju Orbanovi ljudi svakodnevno prozivaju zbog popustljivosti prema migrantima.
I Mađarska, nepozvana brani uniju od „naoružanih migranata“, koji prete da promene hrišćanski karakter stare Evrope.
Logika takve politike je da ne sme da stane, nego mora da odašilje sve agresivnije poruke. Tako se dogodio Horgoš. I tako će biti izgrađene ograde ne samo prema Srbiji, nego ako treba i prema Rumuniji, Hrvatskoj itd.
Viktor Orban više ne može da stane na loptu i sačeka. Tera ga nalet izazvan njegovim poimanjem uspeha i vizija da će ubrzo postati snažan čovek, spasitelj Evrope.
Pored sve veće inertnosti Unije, ovo se čak može i dogoditi.
Gabor Bodiš