Ko pokreće izbeglice daljinskim upravljačem?

Bliski i Srednji istok doživeli su i preživljavaju surove ratove, ali razaranja nikada do sada nisu bila propraćena ovakvim egzodusom stanovništva epskih razmera, što otvara vrata spekulacijama da li je masovni pokret izbeglica spontan ili negde organizovan.

Dobrodošlica i putokaz za izbeglice u Bugarskoj

Podaci ubedljivo potvrđuju nezabeležen pritisak beskonačnih kolona Sirijaca, Iračana i Avganistanaca koje prema EU napreduju kopnom Balkana. Tome treba dodati one koji iz Afrike pokušavaju da preplove Mediteran. Agencija EU za granice saopštava da je u junu zapisan rekordni broj od 107.500 izbeglica na granicama Unije. Za prvih sedam meseci čak 340.000 – u poređenju sa 123.000 u istom periodu 2014.

Zašto je izbeglica trostruko više nego prošle godine kada se i tada po Avganistanu pucalo, kada je kalifat Islamske države držao velike delove teritorije Iraka i Sirije? Ako je 2014. po unutrašnjosti Sirije prinudno bilo raseljeno blizu sedam miliona ljudi, dok je četiri miliona pobeglo u Tursku, Liban i Jordan – odakle samo manjina kreće kao Evropi – zašto nije bilo pokreta kao danas?

Jedno objašnjenje masovnosti mogao bi da bude tzv. halo efekat. Kada se na put odluče moji rođaci, prijatelji, krećem i ja. Brinemo jedni o drugima, smanjujemo rizike. Zvuči logično, ali i dalje ne daje odgovor na pitanje: zašto sada? Zašto se ovog leta iz meseca u mesec obaraju rekordi?

Pitanje je još složenije kada se zna da je među izbeglicama znatan broj onih koji kažu da im nije namera da se stalno nastane u Evropi. Onih koji, za razliku od istinskih očajnika, imaju sredstva. Onih koji po Beogradu odsedaju po hotelima, obilaze restorane, uzimaju novac s bankomata.

Ponavlja se isto pitanje: ako ih je strah naterao da krenu, zašto bezbednost sebi i svojim porodicama nisu poželeli da ostvare ranije? U Avganistanu se ratuje od 2001, u Iraku od 2003, u Siriji od 2011.

Ne bih da grešim dušu i da za bilo šta osumnjičim izbeglice, bilo da su uboge ili imućnije. Nisam pasionirani sledbenik teorija zavera, ali imam osnov sumnje da se izbegličkom kalvarijom upravlja – na daljinski. Kao što se u Prištini upravljalo masovnim pohodom kosovskih Albanaca azilanata koji je prekinut isto tako naglo kako je i počeo.

Moglo bi da bude više vlasnika daljinskog koji postupaju individualno ili u saglasnosti. Recimo Amerikanci.

Masovno uputiti izbeglice znači razotkriti koliko je Evropa ranjiva. Skrenuti pažnju od Fergusona kao simbola novog američkog rasizma i prikriti odgovornost koju Amerika ima kao glavni akter Bliskog i Srednjeg istoka, Afrike.

Vašington za izazivanje kontinentalne izbegličke krize lako može da optuži talibane i Islamsku državu. Ali, zar se time ne prikrivaju pravi uzroci nastanka mudžahedina nekadašnjeg ljubimca CIA – Osame bin Ladena ili stvaranja islamskog kalifata koji je direktna posledica haosa s kojim je Irak suočen od vremena američke invazije? Zar režim sirijskog predsednika Bašara el Asada nije na meti SAD još od prvih dana Arapskog proleća?

Izbeglice su u najvećoj meri sekundarna posledica američke politike, ali, ranjive kakve jesu, mogu da posluže kao pioni u geostrateškoj igri koju Vašington nekada vodi otvorenije, češće u potaji: slabljenje Evropske unije (Balkan je tu kolateralna šteta).

Evropljani su u poslednje vreme već jednom poklekli pred Amerikancima. Nemci su nevoljno žrtvovali sopstvene ekonomske, finansijske i investicione interese kada su se priklonili zahtevima Vašingtona za oštrim sankcijama Rusiji zbog ukrajinske krize. Nije potrebno naširoko objašnjavati da je sprečavanje zbližavanja Berlina i Moskve trn u oku Amerikanaca.

Sada su tu izbeglice za koje EU nema odgovor, dok je populističke i antiimigracione partije guraju udesno. Nema sumnje da je kontinent u nedostatku solidne, efektive i dugoročne politike suočen s krizom savesti.

Unija je s jedne strane na raspeću humanosti i solidarnosti, s druge sebično štiti sebe uverena da će izbeglice – ako u tom broju budu primljene – ugroziti socijalni standard, civilizacijske vrednosti hrišćanstva, funkcionisanje neoliberalnog kapitalizma.

Zar podizanje barikada, suzavac i šok bombe neće razgneviti dolazeće muslimane pred kojima se zatvaraju vrata hrišćanske Evrope? Nije li to prilika da Amerika preusmeri svoje decenijske probleme s islamskim svetom i poturi Evropu koja takvih tenzija već ima dovoljno?

Izbeglički cunami možda će i popustiti, ali bekstvo ka evropskim obalama ili kopnu će se nastaviti sve dok se stabilnost ne povrati u konfliktne zone ovih regiona. Što je mnogo više američka nego evropska odgovornost, mada ne bih da aboliram EU za uništavanje Libije.

Amerikanci bi pritiskom na Evropu mogli da pomognu i Turskoj. Bila bi to zahvalnost što se Ankara posle duže od godinu dana ustezanja priključila međunarodnoj koaliciji protiv Islamske države i Vašingtonu konačno uslišila molbu da koristi tursku vazduhoplovnu bazu Indžirlik.

Prihvatajući 1,9 miliona izbeglica iz Sirije i 225.000 iz Iraka, Turska je popunila sve kapacitete, a od EU je uzalud tražila preraspodelu odgovornosti i troškova. Od izbijanja rata u Siriji, Ankara je na izbeglice potrošila šest milijardi dolara – u poređenju sa 418 miliona koje je primila kao pomoć. Izbeglice koje sada iz Turske odlaze za Grčku pokazuju da se stvari menjaju. Možda i uz pomoć daljinskog.

Postoje u čitavoj ovoj stvari i druge dileme. Zar politika koju EU vodi prema imigrantima ne ohrabruje rasizam i ksenofobiju? Kakav će se odnos graditi prema „bubašvabama”, kako je migrante jednom nazvao britanski tabloid „San”?

Kako ćemo reagovati kada oni koji dobiju azil u Srbiji, a njih je oko 500, mahom muslimana, sutra zatraže da se uz njihov azilantski centar podigne džamija? Da li će solidarnost i humanost koju Srbi sada pokazuju nestati ukoliko se ispostavi da je Islamska država među izbeglice ubacila svoje teroriste?

Izbeglice su postale deo ozbiljne geostrateške igre. Njihova sudbina je tim tužnija.