KOŠ(M)ARKA
Napisao sam kratak tekst povodom nadolazeceg Eurobasketa za Ilustrovanu Politiku. Kako nisam siguran koliko vas medju mojim FB prijateljima kupuje ovaj casopis, a na njihovom on-line izdanju video sam skracenu varijantu, evo da podelim…:
Mnogo volim košarku. Još od onog davnog dana kada sam kao klinac u jednom novobeogradskom paviljonu na snegovitom ekranu crno belog televizora ispratio pobednička slobodna bacanja Vladimira Cvetkovića u polufinalu olimpijskog turnira 1968. u Meksiku. Posle smo se preselili na Zvezdaru. Mnogi delovi nameštaja nastradali su pod udarcima lopte koja je proslavljala svaku novu stepenicu ka svetskoj tituli u Ljubljani nezaboravne reprezentacije 1970.
Bio sam žgoljavi ćoravko sa violinom i dve leve noge, potpuno neupotrebljiv za sveprisutno nadmetanje u šutiranju lopte na gol, pa sam sebe unapred proglasio za košarkaša. Kad porastem… Dobro, to sa izrastanjem nije baš preterano uspelo, ali mi je narandžasta lopta iznenađujuće dobro ležala u rukama. Odbacio sam violinu preskočivši zid muzičke škole i počeo da treniram u Radničkom na Crvenom krstu.
Negde u to vreme, brigu o juniorima Radničkog preuzeo je mlađi brat legendarnog trenera Pive, Dušan Ivković… da malo pomogne burazeru dok ne nađe posao kao svršeni student geologije. Sudbina je htela da Duda ostane na košarkaškom terenu, a u geologiju možemo eventualno uvrstiti brdo plemenitih metala od kojih su satkane medalje i pehari koje je osvojio. Mene sreća nije dovela u neku od njegovih selekcija. Navijačka strast i ambicije nekih članova šire familije odvukle su me u Crvenu zvezdu, a onda je razuzdana sloboda rokenrola ukinula želju za samomučeništvom sportskom disciplinom.
Bio sam gimnazijalac, a već sam počeo da zarađujem na svirkama po raznim kulturno zabavnim institucijama Beograda i Vojvodine… u školi se ipak igrao dobar basket. Nastavnica fizičkog naših devojčica, Mima Đorđević, dovodila je ponekad svog malenog sina na radno mesto. «Sećam se ja tebe iz Šeste gimnazije, imao si dobar šut,» rekao mi je mnogo godina kasnije Saša Đorđević. Kad nisam umro, istog trenutka! Isti taj Saša Đorđević, pošto je godinama harao terenima, donosio titule i rešavao dramatične krajeve u poslednjim sekundama, preuzeo je prošle godine od istog onog Dude Ivkovića selektorsku štafetu na poslu vraćanja ovdašnje košarke u pobedničke tokove. Nije to bila jednostavna dužnost.
Negde prethodne decenije čitava generacija fantastičnih talenata izneverila je naša očekivanja i pretvorila reprezentativnu košarku u košmar kome nikako da se dogodi budilnik. Epidemija preranih odlazaka u NBA zauvek je oštetila čitav niz sjajnih igrača ograničivši ih na protagoniste epizodnih uloga, nenaviknute na pritiske što nosi dres sa nacionalnim grbom i iščekivanja naroda željnog da mu sportski uspesi pod sopstvenom zastavom povrate barem malo dostojanstva izgubljenog u siromaštvu, beznađu i nepravdama novih globalnih ustrojstava.
Prošlogodišnji iznenađujući proboj Saletove čete podigao je ovdašnje zaluđenike iz letargije u novu bajkovitu stvarnost. Ipak, priznajte da strepite. Čudna je to igra. Danas je svi igraju. Nekad se znalo unapred da će na Evro- smotri medalje deliti bivša Juga bivši Savez i kome se posreći… Italija, Španija… kasnije Grčka… Sada su se ovi «bivši» raščlanili na desetak zemalja sa košarkaškom tradicijom, a u ostatku Evrope popularizacija košarke (donekle zahvaljujući i NBA marketingu) odavno je podigla igru pod obručima među najpopularnije sportove. No, ne gledajmo u tuđa dvorišta. Neka oni gledaju u naše. Ja sam ga sagledao iz blizine (bukvalno), najavljujući, uz sam teren, prijateljske utakmice sa Francuskom i na Beogradskom trofeju prošlog meseca. Osetio sam tom prilikom ono najvažnije – neverovatno zajedništvo koje krasi i stručni štab i momke na terenu. Čvrstinu poverenja koje imaju jedni u druge gotovo da je moguće rukom opipati.
Da li se i dalje probudim ponekad prestravljen slikom lopte koja u odlučujućem trenutku sklizne na pogrešnu stranu? Naravno! To je prokletstvo svih nas zaraženih basketaškim ludilom. Ali, nekako verujem… ovaj put…
Biće sve u redu.
Dejan Cukić
Izvor: FB profil autora
4. мјесто је добар резултат. У утакмицама за бронзу, побјеђује екипа која се боље опорави од полу-финалног пораза. Французи су имали дупло више времена за опоравак.
И поред доброг резултата, ипак је неосвајање медаље ненадокнадив губитак. Већ је други пут да остајемо без медаље, на врло сличан начин, у кратком временском размаку. Претходно се то догодило на Првенству свијета 2010. године. Болан пораз од Турске у полуфиналу, а онда глатко изгубљена утакмица за бронзу против Литваније.