KOŠ(M)ARKA
Napisao sam kratak tekst povodom nadolazeceg Eurobasketa za Ilustrovanu Politiku. Kako nisam siguran koliko vas medju mojim FB prijateljima kupuje ovaj casopis, a na njihovom on-line izdanju video sam skracenu varijantu, evo da podelim…:
Mnogo volim košarku. Još od onog davnog dana kada sam kao klinac u jednom novobeogradskom paviljonu na snegovitom ekranu crno belog televizora ispratio pobednička slobodna bacanja Vladimira Cvetkovića u polufinalu olimpijskog turnira 1968. u Meksiku. Posle smo se preselili na Zvezdaru. Mnogi delovi nameštaja nastradali su pod udarcima lopte koja je proslavljala svaku novu stepenicu ka svetskoj tituli u Ljubljani nezaboravne reprezentacije 1970.
Bio sam žgoljavi ćoravko sa violinom i dve leve noge, potpuno neupotrebljiv za sveprisutno nadmetanje u šutiranju lopte na gol, pa sam sebe unapred proglasio za košarkaša. Kad porastem… Dobro, to sa izrastanjem nije baš preterano uspelo, ali mi je narandžasta lopta iznenađujuće dobro ležala u rukama. Odbacio sam violinu preskočivši zid muzičke škole i počeo da treniram u Radničkom na Crvenom krstu.
Negde u to vreme, brigu o juniorima Radničkog preuzeo je mlađi brat legendarnog trenera Pive, Dušan Ivković… da malo pomogne burazeru dok ne nađe posao kao svršeni student geologije. Sudbina je htela da Duda ostane na košarkaškom terenu, a u geologiju možemo eventualno uvrstiti brdo plemenitih metala od kojih su satkane medalje i pehari koje je osvojio. Mene sreća nije dovela u neku od njegovih selekcija. Navijačka strast i ambicije nekih članova šire familije odvukle su me u Crvenu zvezdu, a onda je razuzdana sloboda rokenrola ukinula želju za samomučeništvom sportskom disciplinom.
Bio sam gimnazijalac, a već sam počeo da zarađujem na svirkama po raznim kulturno zabavnim institucijama Beograda i Vojvodine… u školi se ipak igrao dobar basket. Nastavnica fizičkog naših devojčica, Mima Đorđević, dovodila je ponekad svog malenog sina na radno mesto. «Sećam se ja tebe iz Šeste gimnazije, imao si dobar šut,» rekao mi je mnogo godina kasnije Saša Đorđević. Kad nisam umro, istog trenutka! Isti taj Saša Đorđević, pošto je godinama harao terenima, donosio titule i rešavao dramatične krajeve u poslednjim sekundama, preuzeo je prošle godine od istog onog Dude Ivkovića selektorsku štafetu na poslu vraćanja ovdašnje košarke u pobedničke tokove. Nije to bila jednostavna dužnost.
Negde prethodne decenije čitava generacija fantastičnih talenata izneverila je naša očekivanja i pretvorila reprezentativnu košarku u košmar kome nikako da se dogodi budilnik. Epidemija preranih odlazaka u NBA zauvek je oštetila čitav niz sjajnih igrača ograničivši ih na protagoniste epizodnih uloga, nenaviknute na pritiske što nosi dres sa nacionalnim grbom i iščekivanja naroda željnog da mu sportski uspesi pod sopstvenom zastavom povrate barem malo dostojanstva izgubljenog u siromaštvu, beznađu i nepravdama novih globalnih ustrojstava.
Prošlogodišnji iznenađujući proboj Saletove čete podigao je ovdašnje zaluđenike iz letargije u novu bajkovitu stvarnost. Ipak, priznajte da strepite. Čudna je to igra. Danas je svi igraju. Nekad se znalo unapred da će na Evro- smotri medalje deliti bivša Juga bivši Savez i kome se posreći… Italija, Španija… kasnije Grčka… Sada su se ovi «bivši» raščlanili na desetak zemalja sa košarkaškom tradicijom, a u ostatku Evrope popularizacija košarke (donekle zahvaljujući i NBA marketingu) odavno je podigla igru pod obručima među najpopularnije sportove. No, ne gledajmo u tuđa dvorišta. Neka oni gledaju u naše. Ja sam ga sagledao iz blizine (bukvalno), najavljujući, uz sam teren, prijateljske utakmice sa Francuskom i na Beogradskom trofeju prošlog meseca. Osetio sam tom prilikom ono najvažnije – neverovatno zajedništvo koje krasi i stručni štab i momke na terenu. Čvrstinu poverenja koje imaju jedni u druge gotovo da je moguće rukom opipati.
Da li se i dalje probudim ponekad prestravljen slikom lopte koja u odlučujućem trenutku sklizne na pogrešnu stranu? Naravno! To je prokletstvo svih nas zaraženih basketaškim ludilom. Ali, nekako verujem… ovaj put…
Biće sve u redu.
Dejan Cukić
Izvor: FB profil autora
Играј и победи, поносно се врати…
Запањујће добра игра, у досадашњем дијелу Првенства! За мене, (не)очекивана побједа у првом колу, против Шпаније. А, онда, супротно мојим очекивањима, све боља игра из утакмице у утакмицу. Јуче против Турске је достигнут врхунац – не може много боље од онога. Надам се да ће остати на сличном нивоу до краја Првенства. Данас играју против Италије, једва чекам почетак утакмице.
Александар Ђорђевић је кошаркашки геније. Небитно да ли је играч или селектор, увијек је најбољи или барем у самом врху. Биће такав и у улози тренера. Доказао је да успјех са Свјетског првенства, од прошле године, није случалност или некакав тренутак инспирације. Његов допринос је кључан, што данас имамо репрезентацију за понос!
Aleksandra Djordjevića poznajem od malih nogu, trenirali smo i igrali zajedno, bili cimeri i družili se. Pre nego što je postao selektor košarkaške reprezentacije Srbije bili smo na jednom zajedničkom druženju gde nam je Sale pričao o njegovoj generaciji (Divac, Danilović, Paspalj ..) i igri koju su igrali.
Po njegovim rečima svi su imali problem sa našom tadašnjom reprezentacijom jer kad njih 5 izadje na teren, svih 5 su bili vrhunski igrači koji su „pravili razliku“ na terenu, odnosno bili su u stanju da sami vode tim i pobedjuju. Zato niko od protivnika nije mogao da postavi adekvatnu taktiku protiv njih, jer ako ne krene Divca, krenuće Saleta, Paspalja.
Taj liderski pristup, da svako od igrača donosi odluke, bude hrabar i gleda da poentira, da bude pobednik, to Aleksandar Djordjević traži od svojih igrača, da svako od njih preuzme odgovornost. Kad imaš svih 5 igrača u timu koji su sposobni da daju koš, onda nije bitno da li su Teo ili Bogdan stali, tu su ostali koji će da izvuku tim.
Naša reprezentacija u tom smislu igra tu igru, mada nema baš 5 igrača koji čine razliku. Ali su hrabri, i to se računa, to i donese rezultat.
Kazete znate Sasu Djordjevica od malih nogu…kako kada ste vi crnogorac iz crne gore a nas Sasha iz Srbije iliti Srbijanac,kako vole da nas zovu nasi neprijatelji?! Vi ste kao dijamant margarin…u sve se mesa.
Petre, bolje da niste ni napisali ovakav komentar pošto ste pomešali neke stvari. Što komentarišete nekoga i nešto što ne poznajete?
Па, да. Срчани су (храбри и борбени). Послушни су. Задивљује ме њихова психичка стабилност. Нема значајнијих падова у игри, а у преломним тренутцима су смирени и паметни. Нема сумње да је све то заслуга селектора Ђорђевића.
Теодосић и Бјелица су, сигурно, играчи који могу да направе превагу на терену. А, Богдановић има потенцијал да то постане.
Оно јуче, против Италије, је била „поезија“.
У 1/8 финала – Финска. Противник баш по мјери, за ту фазу такмичења.
Против Финске су пуком случајношћу избјегли неизвјесну завршницу. Играли су јако нестрпљиво.
Синоћ против Чешке је одиграно слабије у одбрани. Утакмица је добијена сувим квалитетом Теодосића и Бјелице, уз додатак инспирисаног Ерцега.
У полуфиналу су са Литванијом – „најкошаркашкијом“ нацијом cвијета.
Углавном, предстоје им двије утакмице. Потребно је да побиједе у једној, како би освојили медаљу.
Selektor Saša Djordjević pametno i pronicljivo vodi košarkašku reprezentaciju Srbije, to je makar dosadašnje prvenstvo pokazalo. Čini mi se da igramo manje raskošno i poetično nego na Svetskom prvenstvu, vodeći igrači su nestabilni sa formom ali zato sigurno pobedjujemo.
Fizički smo dominantni, igramo jaku odbranu i igramo uporno. Češka je pala u zadnjoj četvrtini kada su se umorili i počeli da greše zbog nedostatka snage i koncentracije, a naši su igrali čvrsto.
Ipak utakmica sa Češkom je otkrila i jednu veliku slabost ove generacije srpskih košarkaša. A to je da smo taktički morali da postavljamo igru da neutrališemo Veselog i Saturanskog, što nam i nije uspelo, umesto da igramo svoju igru pa neka Česi gledaju kako da neutrališu naših pet igrača. Takva postavka igre pokazuje da nismo baš sigurni u svoje sposobnosti, već da moramo da se „prilagodjavamo“ drugima.
U svakom slučaju igramo vrlo dobro, na momente odlično, imamo dugu klupu pa možemo da držimo visok nivo igre i da na zamor lomimo protivnike. Sve osim Španije i Francuske, sa njima moramo da odigramo našu najbolju košarku :-)
Битно је да наши ноћас побиједе Литванију и, обезбиједе медљу. Шансе су подједнаке.
Било би претешко изборити се за бронзу против Француске. Тим прије што Французи имају дан више за опоравак од пораза.
Штета што нису искористили овако повољну прилику. Литванци имају слабији састав од нас, а и нису пружили неку нарочито добру игру, синоћ.
Ипак, мислим да ће наши, сјутра, поносно изаћи на терен, са здравом дозом самопоуздања и, јако мотивисани.
Биће то добра утакмица!
Srbija je od Litvanije izgubila utakmicu jer nije imala napad. Litvanici su igrali čvrstu i kontakt odbranu, sve akcije su prekidali, potpuno su pokidali koncepciju naše igre i to namerno, i onda je počelo soliranje naših iz očaja, a ne iz suvog kvaliteta.
To se vidi po tome kako smo pokušavali da rešimo utakmicu trojkama, bez kontakta i duel igre, a sve te trojke su pucane iz mesta, bez izgradjene akcije iz neke tranzicije i protoka lopte. Zato smo izgubili. Nismo imali lidera da uzme loptu u ruke i da ide na koš, pa faul, bacanja, faul, bacanja, faul, bacanja, dok on ne razbije litvansku postavku.
Na žalost, naši su košarkaši pokušavali bez muke, na lak način da pogode trojku, što im je ranije uspevalo, ali čim su ih litvanci poremetili i koncentracija im je otišla. I pored svega, borili su se kao lavovi i na tome im svaka čast, uspeli su požrtvovanom odbranom da dodju do meč lopte. Ali sportska sreća ih je napustila.
Biće teško protiv francuza, sad se oni vade na nama i pretpostavljam da će igrati kao i Litvanci, telo u telo, imaju fizičku spososbnost za to, što nama ne odgovara. Ali nadajmo se uspehu!