UČITELJ ZDRAVLJA DR BATUT

Ko je bio Dr Milan Jovanović Batut, lekar i neprevazidjeni prosvetitelj i vaspitač srpskog naroda

 

Batut, ko je to?

Prošlo je 75 godina od fizičkog nestanka prof. dr Milana Jovanovića Batuta ali je on među retkim u našem narodu koji ne odlaze lako u zaborav. Ostao je jedinstvena pojava i trajno poznat i po samom nadimku – Batut. Milan Jovanović Batut, neprevaziđeni zdravstveni prosvetitelj i vaspitač, snagom svoga morala, talenta, uma, truda, upornosti i istrajnosti ostvario je delo neprolazne vrednosti. O devedesetogodišnjici Batutovog života Česi su u Vesniku čeških lekara 1937. objavili članak njemu u čast, nazvavši ga patrijarhom zdravstvene kulture (1, 2, 3). Po sopstvenom priznanju Dr Milan Jovanović Batut je svoj život posvetio narodu. Ne samo svom. Retke su države i narodi koji su imali privilegiju da imaju takve izuzetne ličnosti. Bio je i ostao omiljeni učitelj zdravlja.

Dr Milan Jovanović Batut lekar

Dr Milan Jovanović Batut

Milan Jovanović Batut rođen je u Sremskoj Mitrovici 1847, a umro u Beogradu 1940. godine. Porodica Jovanović je poreklom iz okoline Pirota, a do 1813. živela je u Šapcu kada se prebacila u Sremsku Mitrovicu. U vreme mladosti Batutovog oca Koste Jovanovića, šabačkog trgovca, Karađorđe i svi viđeniji Srbi morali su da beže preko Save i Dunava pod naletom ogromne turske sile(4). Do mature Batut se školovao u Vojvodini, a 1867. maturirao je u Oseku. Studije medicine, koje je zbog besparice morao privremeno da prekine, završio je u Beču 1878 (3, 4, 5). Usled napornih ispita ponovo mu se javila tuberkuloza, porodična bolest. Po povratku iz Beča otišao je na oporavak u Opatiju. Na stan se usudio da ga primi samo jedan beogradski pekar jer je Batut odavao utisak čoveka koji će živeti vrlo kratko. Posle nekoliko meseci ipak se oporavio i dolazi u Sombor. Radio je u Somboru, pa na Cetinju , kao glavni lekar i načelnik sanitetskog odeljenja u Crnoj Gori, potom u Beogradu, Novom Sadu i zatim ponovo dugi niz godina u Beogradu. List „Zdravlje“ čiji je bio izdavač, urednik i pisac tekstova počeo je da izlazi 15. januara 1880. po starom kalendaru u Somboru sa podnaslovom „List za lekarsku pouku narodu“. Moto lista, štampan u zaglavlju, glasio je: Zdravlje je sreća i snaga, a bolest najamnik propasti.

Nastavio je da ga izdaje na Cetinju dok je službovao u Crnoj Gori. Tokom boravka u Crnoj Gori za Batuta počinje da se interesuje Beograd i on kao stipendista srpske vlade, uz zalaganje dr Vladana Đorđevića odlazi na usavršavanje u inostranstvo od 1882 do 1885. Boravio je u Nemačkoj (Berlin, Minhen), Francuskoj (Pariz) i Engleskoj (London) gde je posebno proučavao probleme higijene i bakteriologije. Učio je kod Maks Jozef fon Petenkofera, Roberta Koha, Frensisa Galtona, Luja Pastera (1, 5).

Kao mlad lekar odoleo je primamljivoj ponudi, šefovskom mestu na bakteriologiji na Karlovom univerzitetu u Pragu, jednom od tri najstarija u Evropi, koje bi mu obezbedilo profesorsku karijeru i ugodan život (2, 4, 5). Međutim, on je krenuo u višedecenijsku borbu za osnivanje Medicinskog fakulteta u Beogradu još 1899. pišući o potrebi osnivanja i na briljantan način pružajući dokaze za svaki osporavani argument. Borio se protiv mnogih oprečnih mišljenja nevelikog lekarskog staleža a realizaciju ideje i pozitivnu odluku prekinuli su ratovi (1912-1918). Osnovan 1919. godine beogradski Medicinski fakultet je počeo sa radom 1920. Prvi dekan je bio prof. higijene dr Milan Jovanović Batut, a prvi prodekan prof. hirurgije dr Vojislav Subbotić. Osnivanje beogradskog Medicinskog fakulteta smatra se jednom od najvećih Batutovih zasluga. Počeo je profesorsku karijeru kao predavač higijene i sudske medicine na beogradskoj Velikoj školi, preteči Univerziteta u Beogradu ( izabran 1887). Godine 1892. prima dužnost rektora Velike škole, a 1905. uspeo je da u Zakonu o Univerzitetu koji je upravo on napisao, bude pomenut i Medicinski fakultet (4, 5). Bio je predsednik Srpskog lekarskog društva, Jugoslovenskog lekarskog društva (osnivač i predsednik u tri mandata-predlagali su ga i Srbi i Hrvati i Slovenci kao svog kandidata), podržao je osnivanje Društva za čuvanje narodnog zdravlja, bio predsednik i član Glavnog sanitetskog saveta, član Centralnog statističkog odbora, član Književno – umetničkog odbora Narodnog pozorišta, predsednik komisije za polaganje profesorskog ispita, jedan od osnivača Srpske književne zadruge (1892) i Društva za plamiranje (kremiranje) „Oganj“ (1904), jedan od najstarijih i najuglednijih saradnika lista „Politika“, sarađivao je u Matici srpskoj, bio urednik Srpskog arhiva za celokupno lekarstvo 1895. godine (1, 6). Radom je obuhvatio široku lepezu aktivnosti javnog, lekarskog, praktičnog, naučnog i društvenog rada.

Bio je sjajan govornik, inicijator, organizator, propagator medicinskog znanja i nauke, pisac stručnih medicinskih dela, zdravstveni zakonodavac i zdravstveni etnolog. Prvi je pristupio prikupljanju i obradi naše narodne medicinske terminologije koja se smatra njegovim životnim delom. Odličan pedagog i psiholog, poučavao je i proučavao narod i pronikao u dušu srpskog naroda da bi govorom i pisanom reči jednostavnim i razumljivim jezikom mogao da objasni svako pa i najsloženije medicinsko pitanje. U Batutovu kuću zalazio je veliki broj viđenih ljudi od nauke i pera, političari, umetnici: Jovan Cvijić, Jovan Skerlić, Slobodan Jovanović, Laza Kostić, Uroš Predić, Jovan Jovanović Zmaj, Sima Matavulj, Laza Paču, patrijarsi Georgije i Dimitrije. Zamašne veze imao je i sa inostranstvom. Poznavao je Koha, Pastera, Petenkofera, Galtona, Mečnikova, Rua, Gafkiju, Gertnera . Sa njima je bio u prepisci.

Bio je naš najuporniji i najplodonosniji zdravstveni prosvetitelj napisavši 57 knjiga i brošura, članaka na stotine: „Muž i žena“, „Pouka o čuvanju zdravlja“, „Bukvica zdravlja“, „Bukvica bolesti“, „Branič od zaraza“, „Građa za medicinsku terminologiju“, „Nedelja i praznici“, „Pijanstvo“, „Trudna žena“, „Porodilja“, „Dete u prvoj godini života“, „Seljačka kuća“, „Medicinski fakultet u Srbiji“, „Jektika“, „Bukvica za veselu braću“, „Mati i dete“, „Luj Paster“, „Detinji plač i majčina milost“, „Neženje i staroženje“, „Preporođaj“ itd. (7). Počeo je sa pisanjem u mladosti u Sremskim Karlovcima uređujući đački časopis „Venac,“ a 1867. novosadska “Danica“ objavila je njegovu prvu pesmu. Kao student 1872. napisao je raspravu o Rokitanskom, slavnom Čehu, svom profesoru patologije u Beču i pokretaču renesanse bečke medicine. Matica srpska je 1877. izdala Batutovo nagrađeno delo „Zdravlje i napredak naše dece“ za koje je rečeno da je napisano Dositejevim načinom i Vukovim jezikom. Batut je znao da kaže: Znanje treba da prodre u narod. Kako? Knjiga se mora narodu dodvoriti, a koja to ne ume, ili neće, slabo će se primiti, ma bila najčistija i najjasnija istina.“

Sam je ovako okarakterisao svoj način pisanja: U izlaganju birao sam one staze, kojima obično ljudi hode, kad izlažu svoje misli i osećaje. Naš narod je živahan pa mu je i način takav. Kratke i jedre izreke, prirodni prelazi s jednoga na drugo, žive i jasne slike, česta upoređenja sa poznatim i običnim, zgodni primeri iz života i prirode, pesma, prirečica i poslovice. Snaga i sila piščeva je u njegovom načinu. Da bi utvrdio za narod najpodesniji način – treba narod upoznati.

Batut se pridržavao tog postulata istrajno i temeljno. Njegove knjige su najviše prevođene na češki i bugarski. Bio je poznavalac nekoliko jezika, nemačkog naročito, na kojem je pisao stručne knjige ali je sa tog jezika i prevodio. Milan Jovanović Batut je često putovao van zemlje na stručne skupove, na neke kao predstavnik države. Tokom života stekao je najviša domaća odlikovanja, a bio je i nosilac francuskog oficirskog krsta Legije časti i češkog ordena Belog lava. Stekao je brojne diplome među kojima i četiri počasna doktorata medicine: beogradskog (1926), bečkog (1927), zagrebačkog (1931), i praškog (1938) univerziteta. U govoru pri prijemu doktorata u Beogradu Batut je naveo reči Luja Pastera kod koga je jedno vreme radio kao asistent: Tačno je da je nauka internacionalna ali svaki naučnik mora biti nacionalista, tj. čovek koga u naučnom radu zagreva ljubav prema narodu iz koga je ponikao.

Posebno poštovanje ukazali su mu Česi 17. juna 1938. dodelivši mu počasni doktorat, ne u Pragu, nego u Beogradu na svečanosti na Univerzitetu, koja je okupila ondašnju srpsku elitu. Tom prilikom donete su sa Karlovog univerziteta insignije (rektorska znamenja), a iz Praga su došli rektor, dekan Medicinskog fakulteta, šef rektorske kancelarije i promotor. To se nikada nije dogodilo u šestovekovnoj tradiciji (1348) Praškog univerziteta (4). O svečanosti i zvaničnoj poseti češke delegacije Beogradu, kao i uvek kada je o Batutu reč, pisala je „Politika“.

Dr Milan Jovanović Batut je još od studentskih dana bio oženjen Nemicom Barbarom – Bety Jaisl koju je nadživeo ali sa kojom nije imao dece. Decu je neizmerno voleo i za njima tugovao do kraja života. Dvoje dece iz svoje šire porodice smatrao je svojom a ona su ga volela i poštovala kao najrođenijeg. Kod njega je do udaje živela bratanica supruge Barabare. Sestrin unuk, potonji dr Ljubomir Nedeljković, specijalista neurolog, bio mu je kao rođeni unuk, Batutu je kasnije pomagao oko arhiviranja njegovih dokumenata, objavljenih radova i neobjavljenih rukopisa. (Upamćena je i ova anegdota. Ljubomir čestita Batutu osamdeseti rođendan i uhvativši ga za bradu poželi mu da doživi devedesetu. Gle ti njega, samo devedeset. Bog je milostiviji, daće on i više.

Upravo je zdravlju dece i porodice posvetio najveći deo svog rada shvatajući ogroman značaj porodice za svakog pojedinca i za opstanak naroda. Kao Batutov moto navodimo jednu i danas savremenu misao čuvenog statističara, a bliskog Galtonovog saradnika, Karla Pirsona: Bolest i zdravlje, snagu i slabost, inteligenciju i stupidnost, zdrav duh i duševne bolesti valja proučavati. Njih ne smemo proučavati praznim rečima, već ih moramo uzeti pod statistički mikroskop, ako hoćemo da saznamo zašto se narodi dižu i propadaju, ako hoćemo da vidimo da li narod napreduje ili nazaduje.

Jačina ličnosti, beskompromisnost i hrabrost omogućile su Batutu da odoli mnogim pritiscima i ostane dosledan sebi i svojim uverenjima. Nadživeo je mnoge savremenike ali je dobročinstvom i iskrenom ljubavlju za ceo narod, iznova uspevao da okupi oko sebe ugledne ličnosti i da zajedno sa njima nastavi rad. Znao je da kaže: Gospoda me konsultuju. Zadržao je bistar um do kraja života. Poslednje tri godine živeo je povučeno u prizemlju kuće u Gospodar Jovanovoj 49 u Beogradu, vredno pišući na dvorišnoj terasi gotovo sve do svoje smrti 11. septembra 1940. Vukova bista na radnom stolu i portreti Luja Pastera, Roberta Koha i Frensisa Galtona u pročelju na zidu radne sobe najrečitije govore o njegovim uzorima. U januaru 1940, iako teško bolestan, primio je novinara na kratak razgovor. Stisak njegove ruke je bio jedva dovoljan da zvoncem pozove domaćicu i potraži lek ali je novinaru sa velikim uvažavanjem odgovorio na sva pitanja. Osećao je odgovornost pred narodom i kad je davao svoj poslednji intervju objavljen 13. januara 1940. u listu „Pravda“.

Dr Milan Jovanović Batut je posedovao nesumnjiv književni dar i sa ogromnom ljubavlju pisao je knjige za narod. Iako slabog zdravlja, uspeo je da poživi 93 godine govoreći: I u trošnom čamcu se može daleko otploviti. Značaj urednog života i brige za zdravlje pokazao je i dokazao na sopstvenom primeru. Radom, ljubavlju za druge i nesebičnim davanjem, sam je sebi za života podigao spomenik. Uspeo je da i nama kao i svojim savremenicima davne 1940. izmami gotovo isto pitanje: Batut, ko je to?

Ne mora čovek imati krila genija da se popne nebu pod oblake. I smišljenim i istrajnim korakom može se popeti na te visine. Upamtimo tu njegovu misao, njegovo nepokolebljivu veru u vrednost borbe za život.

 

Slavica Žižić-Borjanović

Iz Zbornika radova Prvog međunarodnog kongresa „Ekologija, zdravlje , rad, sport“ Banja Luka, 8–11. jun 2006; 279–282