NEGDAŠNjEM PRIJATELjU
Da ti Bog da mnogo leta,
A što više s otim bolje,
I dukata pusta zlata,
Da te puno zadovolje!
Al’ ja vidim jednog starca,
U dubini daljnih dana,
Seda kosa, borno čelo,
Prošlost mu je puna rana.
Na štapiću ide, kleca,
Jad ga tišti, jad golemi;
Za njim trče mala deca,
On ih moli: Oprost’te mi!
Oči su mu pune suza,
Reči su mu pune jada,
On se seća doba snage,
On se seća doba mlaca.
On se seća doba rada,
Što ga grešno, podlo strati,
Što se više nikad, nikad,
Nikad, – ne povrati.
Obilazi crkve, porte,
Groblja stara, groblja nova,
Ište senka oproštenja
Od pepela, od grobova.
Kud god ide, zlato daje,
Za listove neke stare,
Drkćućom ih rukom dere,
Oči mu se razažare.
„Mila deco, mili Srbi,
Oh, idite putem pravim,
Mladost Moju, kletvu moju,
Ne mogu da zaboravim!“
Jovan Jovanović Zmaj