VERA I NEVERA
Neverovanje u Boga kod Srba. U šta Srbi veruju i čemu se nadaju
Čovek je stvoren da bude ”pokretni tabernakl (hram)”, KOJI TREBA DA SLAVI BOGA U SVAKOM TRENUTKU SVOG ŽIVOTA, ”gde god da krene”.
I to je, u stvari, prioritetna definicija ljudske misije na zemlji, u smrtnom svetu.
Zbog toga je neverovanje u Boga najopasnija bolest duše i duha, gora od svakog raka ili side.
Paganizam i neznaboštvo u Homolju – primitivni okultni obred padanja žena rosulja u trans u Homoljskim planinama
To je put u direktnu i neizbežnu (ukoliko ne dođe do pokajanja i preumljenja) propast.
Valja to ovako jasno i nedvosmisleno reći, da se ne igramo dečijih igrica sa najvažnijom od svih stvari vezanih za naše postojanje.
Ovu jednostavnu istinu je znalo čitavo čovečanstvo i po tom aksiomu živelo i radilo tolike hiljade godina – praktično sve do 1789. godine i bogootpadničke Francuske revolucije, kada su ateisti i agnostici počeli da dižu glavu i preuzimaju vlast u Evropi i velikom delu sveta.
Pre toga su bezbožnici bili prisutni samo na nivou statističke greške (među od Crkve progonjenima bilo je najviše ”vernika na drugačiji način”, ”jeretika” i drugih svojeglavih i samoniklih bogotražitelja, a ne ateista).
Ulaskom u jugoslovensku zajednicu, pitanje vere je za Srbe postalo ne tako važno kao u ranijim vremenima i na kraju se svelo (u najvećoj meri) na porodične i lokalne običaje i praznoverni strah od neke tajanstvene sile. Dolaskom komunističko-ateističke vlasti ovaj proces se nastavio i produbio, a u tranzicionim vrenjima tokom devedesetih je čitava duhovna degradacija srpskog naroda dovršena i ”krunisana”.
Prkosni, inadžijski ”ego” je u ovim krajevima naprosto podivljao i pretvorio se u neopaganski novokomponovani (pseudo)srpski karakter.
Umesto srpske ideje, svetosavskog pravoslavlja i ljubavi prema Otadžbini, mi danas i ovde u životu primenjujemo amoralnu snalažljivost najgore vrste (dripački koncept po kome je ”sve dozvoljeno”, samo ako nam se ponudi neka ”bolja opcija” od dotadašnje, pa makar u pitanju bila izdaja prijatelja, predaka, Zaveta, nacije ili Boga).
Pali smo na najniže grane u svojoj istoriji, a žalimo se i bunimo kao da smo ”nepravedno kažnjeni” i ”ko zna zbog čega dovedeni u nezasluženo tešku situaciju”.
Našu stvar još jedino drže retki pojedinci po manastirima i po frontovima raznih vrsta (i moćne molitve tolikih srpskih mučenika i svetitelja za nas, kao i neograničena Božija Milost). Ništa osim toga.
Srpska ”nacionalno orijentisana politika” se u najvećem broju slučaja svodi na praznoslovlje i ”lepe želje” (koje se, očas posla, čim se stvari malo uozbilje, gotovo zakonomerno pretvaraju u zversku borbu za golu vlast i sve one privilegije koje idu uz nju).
Srbija i Srbi moraju da shvate važnost Boga i vere u Njega da bi se ponovo uspeli na istorijskoj lestvici ozbiljnih naroda i tako se zasluženo vratili na onaj odavno napušteni Svetosavski Put naše zajedničke, saborne sudbine u vremenu i večnosti).
Bez toga nam nema spasa.
Dragoslav Bokan
Izvor: FB profil autora