OPSADA SLOBODE
Zašto razlike u mišljenjima izazivaju netrpeljivost i netoleranciju u društvu. Koliko je neprijateljstvo prema drugima proizvod osobe a koliko društva
Neprijateljski odnos prema uverenjima, mišljenjima i stavovima koji se razlikuju, kao i prema neistomišljenicima – omalovažavanje, osuda, suzbijanje, ograničavanje ideja, proganjanje, zabranjivanje i uništavanje neistomišljenika – kroz čitavu istoriju bio je neizbežan pratilac ljudskih odnosa. Šta više, netrpeljivost je bila svojstvenija čoveku nego tolerantnost. Već je izvesno da je netrpeljivost jednako svojstvena i savremenom trenutku civilizacije i ranijim epohama, kao i da se danas ispoljava na manje surov, ali svakako beskompromisan način. Svedoci smo, naime, da se i danas u mnogim društvima razlika u mišljenju plaća visokom cenom – ponekad slobodom ili čak životom. Jedino se može reći da danas najrazvijenija društva (ceneći razvijenost na osnovu stepena demokratizacije društva) uspevaju da problem razlika u mišljenju rešavaju najčešće na civilizovan način.
OSNOVE U LIČNOSTI
Za netrpeljivost, popularno rečeno, netolerantnost, svakako postoje osnove u ličnosti. Analiza fenomena pokazuje da u njegovoj osnovi nije samo jedan već više tipova ličnosti.
A) Netrpeljivost prema ispoljavanju različitih mišljenja i uverenja redovno se javlja kod destruktivnih osoba – kod onih koje karakteriše težnja da povrede ili unište druge ljude. Napad na različita mišljenja nije ništa drugo nego napad na bogatstvo života. Ideje ( različitost ) često predstavljaju životne alternative i zato je logično da se destruktivne osobe, koje nastoje da unište život u njegovim različitim oblicima, okomljuju na mišljenja i uverenja. U represivnim društvima često se primenjuje praksa bojkotovanja neistomišljenika. Njihova mišljenja se mogu pojaviti samo u interpretaciji zvaničnih komentara, kao uvod u napad. Neistomišljenici prestaju da postoje u javnom životu ili im se daje minoran i marginalan i svakako proskribovan prostor. Sasvim je verovatno da je ovaj metod represije protiv neistomišljenika inspirisao Orvela ( u 1984.) da u totalitarnom društvu budućnosti predvidi kao jedan od najtežih oblika kažnjavanja disidenata „brisanje iz istorije“. Razume se, danas smo svedoci grubog falsifikovanja istorije, naročito bliže istorije, između ostalog i time da se anonimusi i kvaziintelektualci proglašavaju vodećim ličnostima nacije i da se značajne figure proteruju iz sveta poznatog i priznatog. Time se želi iskorenjivanje njihovog društvenog uticaja i intelektualna smrt neistomišljenika .
B) Primitivne, siromašne ličnosti takođe odlikuje sklonost da se obrušavaju na ispoljavanje raznolikih gledišta i da odobravaju i/ili pozivaju na represivan stav prema njima. Ove ličnosti su izraz nesposobnosti shvatanja i prihvatanja mnoštva ideja kao i težnje da se iz bogatstva života beži u jednostavnost. To su osobe koje brane svoju skučenost napadom na razuđen život a grozu nad ličnim beznađem otklanjaju zgražavanjem nad postupcima drugih. Nerazumevanje ideje je kod ovih osoba dovoljan razlog za napad na ideju koji treba da potisne saznanje o nerazumevanju.
V) Dok je demokratska ličnost tolerntna, autoritarnu ličnost odlikuje represivan odnos prema onim ljudima čija se mišljenja razlikuju od njenih. Ova ličnost želi da ograniči, osudi i kažnjava neistomišljenike. Autoritarne društvene snage razvijaju antidemokratske vrednosti ( danas posebno pod firmom ultrademokratskih globalističkih procesa ), pre svega konformizam i suzbijanje kritičkog mišljenja, osudama, omalovažavanjem, inkriminisanjem, proganjanjem i naravno, nasiljem. Rezultat toga je da jedan deo članova društva odustaje od slobodnog izražavanja svog mišljenja, a drugi deo razvija još i mazohističku taktiku samoograničavanja, samosputavnja. Težnja za samoograničavanjem i samosputavanjem nije isključiva posledica autoritarne društvene klime i verovatnog represivnog vaspitanja, već i nesposobnosti pojedinca da se suočava sa neizvesnošću, promenom i mnogostrukim značenjem života. Pored toga, borba mišljenja uvek nosi mogućnost izmene položaja i statusa, nekada i čitavih društvenih odnosa, što znači i pozicije onih antidemokrata koji imaju povlašćen položaj u društvu. Energrtsko jezgro netrpeljivosti sada je u sukobu interesa, što je najčešće razlog za surov obračun sa neistomišljenicima. U istoriji se vodio nemali broj ratova u kojima je sukob ideja bio istaknut kao osnovni uzrok neprijateljstava. Ali, istorijska rekonstrukcija je otkrila da su, pored sukoba ideja, postojali suštinskiji uzroci – pre svega sukob interesa. Poznato je, na primer, da su inicijatori krstaških ratova istakli kao njihov uzrok ideološke motive ( borba „za oslobađanje Hristovog groba od nevernika“), a da je u njihovoj osnovi bila težnja Rimske crkve za duhovnom i svetovnom hegemonijom kao i težnja feudalaca za osvajanjem novih poseda i pljačkom. No, masa verskih fanatika stvarno je ratovala iz ideoloških razloga, očekujući kao nagradu „mesto na nebu“. Ideološki razlozi su dakle, pogodna racionalizacija za sprovođenje interesa.
G) Sklonost ka potpunom predavanju jednoj ideji (uverenju, stavu, teoriji, ideologiji) koja ima osnova u ličnosti, vrlo često je razlog za netrpeljiv odnos prema svim drugim idejama. Budući da nema jedino ispravnih stavova i jedino ispravnih ideja, one imaju smisao samo u interakciji sa drugim idejama i stavovima. Ali ljudi se često ponašaju kao da su ideje kojima su oni prišli jedino održive. Očigledno je da ove ideje i uverenja imaju u njihovom životu nešto drugačiju ulogu od one koju bi trebalo da imaju. One imaju ulogu čvrstih principa na kojima se zasniva lična sigurnost i lični integritet. One su postale privatna religija, onaj jednostavni princip u koji pojedinac veruje samo da ne bi više postavljao pitanje u šta treba da veruje. Sve što je u neskladu sa ovom privatnom religijom predmet je napada jer dovodi u pitanje ispravnost principa na kojima je zasnovan lični integritet. Nekritičko pristajanje uz jednu ideju i slepo okomljavanje na sve ostale pokazuje da netrpeljivi nisu do svojih uporišnih ideja došli stavralačkim pomirenjem više mogućnosti, već da su ih prihvatili ili prinudno ili kao sredstvo za postizanje intelektualne i emocionalne stabilnosti. Samo onaj pojedinac, samo ona partija, samo ono društvo koje je do svojih izbora došlo promišljanjem različitih gledišta i koje ne odbacuje slepo i isključivo druge mogućnosti može se osećati snažnim, solidarnim i potenciranim na mobilisanje ka konsenzualnim ciljevima.
D) Naposletku, narcističke ličnosti generišu netrpeljivost jer nisu prevladale infantilno uverenje da su centar sveta, nisu prevazišle infantilni egoizam kome je svojstveno uverenje da je čitav svet njihov suparnik. Ove osobe isključuju mogućnost da istovremeno mogu biti vredne i njihove ideje i ideje drugih i stoga one ulažu više napora u obezvređivanju drugih, tuđih ideja nego u svoje delo. Takođe, ove ličnosti žele za sebe sva priznanja, a ako bi još neko dobio ista to bi ugrozilo njeno intimno uverenje da je ona jedina svetlost.
Elem, i pored razlika u strukturama ličnosti koje odlikuje netrpeljivost, možemo da uočimo i nešto zajedničko: njihovu težnju da eliminišu mnoge životne mogućnosti i da na taj način suze vlastito intelektualno i životno polje, da se nekritički vežu za jedan veoma ograničen skup ideja i da napadaju sve ono što izlazi iz njihovog okvira. Dalje, iz analize netrpeljivih ličnosti uočavamo da netrpeljiv odnos prema idejama drugih ljudi ima značenje nekog oblika odbrane vlastitog životnog stila, sopstvene skučenosti. No, nije reč o tome da su netrpeljivi ugroženi idejama drugih i da ih zbog toga proganjaju, već je ugrožena njihova potreba za monopolom nad idejama i njihov egoizam. Napad, dakle, ima funkciju zaštite tobožnje neprikosnovenosti intelektualne formule netrpeljivih.
DRUŠTVENA KLIMA I NETRPELjIVOST
Da bi se ostvarila suština demokratije – postojanje i borba različitih društvenih interesa, u njoj nužno mora postojati i mnoštvo različitih ideja. Sa druge strane, kako autoritarni sistem odražava prevashodno interese vladajuće elite ili sloja, on po pravilu nastoji da ostvari i ideološki monopol. Znači, u autoritarnoj društvenoj klimi mnogo je više netrpeljivosti nego u demokratskoj. Nju i definiše potpuna dominacija određenog gledišta, što znači i netrpeljiv odnos prema svim drugim gledištima. Proganjanje neistomišljenika ima svrhu očuvanja ideološkog monopola vladajućeg sloja i njegovih interesa. Rasprava i osporavanje ( početne, pseudodemokratske karike u eskalatornom lancu povećanja netrpeljivosti autoritarnih društvenih ambijenata ) nesaglasnih gledišta u demokratskoj klimi, suštinski znači i tolerisanje gledišta sa kojima se polemiše. Osporavanje je u izvesnom smislu kompliment jer se njime osposravano gledište verifikuje kao značajan deo intelektualne klime sredine, naravno pod pretpostavkom da se ne radi o krajnje neprihvatljivim gledištima.
Netrpeljivost, međutim, nema tu dimenziju. U njoj je prisutna težnja da priguši nesaglasno gledište, da ga poništi. Kako je osuda neistomišljenika u autoritarnoj klimi jednaka presudi, neće biti teško shvatiti da je ona zamena za pucanje u ljude. Upravo je neverovatno da su ljudi spremni na ovakvu agresiju samo radi učvršćivanja političkog položaja. Kod njih, dakle, mora postojati i predispozicija za učešće u ovakvom obliku obračuna – a to je destruktivna organizacija ličnosti i neprihvatanje moralnih načela čija je svrha očuvanje dostojanstva i integriteta ličnosti. Uostalom, samo pristajanje uz represivnu organizaciju znak je postojanja ovakvog sklopa ličnosti. Proučavajući poreklo ljudske agresivnosti i insistirajući na njenoj urođenosti, još je Konrad Lorenc zastupao stanovište da se ljudi međusobno ne bore zato što pripadaju različitim grupama, već ulaze u različite grupe da bi mogli međusobno da se bore. Na terenu moralne (ne)opravdanosti i porekla izopačenog ponašanja, savremeni istraživači ovog fenomena su skloni da zastupaju ideju prema kojoj je osnovno distinktivno obeležje moralnih osoba stepen autonomne kontrole ponošanja, potpuno nezavisan od konvencionalnih i zakonskih ograničenja. Njih ne interesuje da li neko postupa neprihvatljivo, netrpeljivo, agresivno onda kada je to zabranjeno ( zakonima ), već ko manifestuje takvo ponašanje onda kada je ono dozvoljeno, insistirajući naročito na činjenici da upravo kada je neko ponašanje dopušteno, najveći broj ljudi ipak ne preduzima isto čime se direktno upućuje na primarnu, destruktivnu, nemoralnu organizaciju ličnosti.
Netrpeljivost je dakle imanentna autoritarnom režimu i zato je zalaganje za tolerantnost u tom sistemu isto što i borba protiv njega. Vlastodršci lako prepoznaju opasnost za sebe u zalaganjima za ravnopravnost različitih ideja i tolerantnost i njihove protagoniste proglašavaju neprijateljima naroda. Onaj ko govori sa pozicija sile uvek može sebi da dozvoli ovakve logičke delikte.
Stanimir Trifunović