OTAC I SIN
Jedanput ide stari Amidža,
K’o neki sedi mandarin,
A za njim tapka, trči, skakuće
Junačke krvi najmlađi sin.
Vašar je bio – a na vašaru
Sablje, pištolji, arapski at;
Tuniske kape, srebro i zlato,
Mletačka svila, ženevski sat.
– „E, šta ćeš, sine, da kupi babo?“
– Deteta sklonost kušaše svog;
„Hoćeš li sablju, tu britku, sjajnu,
Il’ voliš ata misirskog?
„Il’ možda želiš od svile ruho?
Neka ti bude svileno sve!
Govori sine! govori brže!
Da kupim one toke zlaćene.“
Dete se češka rukom po glavi,
Kao da ne zna šta bi od sveg
– „Ah, babo, – babo, – kupi mi, – babo…
Pečenja kupi jarećeg!“
Sad se i babo češka po glavi,
Gledajuć’ dugo sinčića svog
– „E ja sam vol’o sablje i koplja
A sin mi jarca pečenog!“
Djura Jakšić