ŠTA JE BEZMOLVIJE
Istinsko bezmolvije se sastoji u tome da se molitva Isusova usvoji u srcu ‐ i neki sveti oci savršavali su veliki podvig bezmolvija srca i zatvorništva okruženi bukom sveta.
Bezmolvije je korisno za one koji su uznapredovali i razumeju duhovnu borbu, za one koji su kroz pouzdanu naviku ojačali u jevanđelskoj duhovnosti i odbacili privezanosti (za svet). Sve to prethodno treba da se stekne u opštežiću. Onima pak koji su u podvig bezmolvija stupili bez prethodne zadovoljavajuće obuke u manastiru, bezmolvije donosi najveću štetu: lišava ih uspeha, pojačava strasti, biva uzrok umišljenosti, samoobmane i demonske prelesti.
Manastir Sveta Katarina u Egiptu
ʺBezmolvije pogubljuje neopitne (one koji nisu opitno obučeni kada su tajne monaškog života u pitanju)ʺ rekao je sveti Jovan Lestvičnik. ʺZa istinsko bezmolvije sposobni su retki, primećuje isti svetitelj oni koji su zadobili Božansku utehu kao podstrek za napore i Božansku pomoć u borbamaʺ.
• Potpuno bezmolvije je u naše vreme vrlo teško moguće, gotovo nikako: Serafim Sarovski, Ignjatije Nikiforovski i Nikandar Babajevski monasi koji su veoma uznapredovali u umnoj molitvi prebivali su čas u bezmolviju, čas u monaškoj zajednici; naročito se ovaj poslednji nikada nije udaljavao u ljudima primetno bezmolvije, dok je u duši bio veliki bezmolvnik. Najprikladniji je uvek bio onaj način bezmolvnog života koji je vodio Arsenije Veliki ‐ on i danas treba da bude prihvaćen kao najbolji: ovaj otac je neprestano čuvao ćutanje, nije odlazio po kelijama bratije, u svoju keliju je primao samo u slučaju krajnje potrebe, a u crkvi je stajao negde iza stuba; nije pisao niti je primao pisma i uopšte, klonio se svakog odnosa koji bi mogao da naruši njegovu pažnju. Cilj njegovog života i svakog njegovog dela bilo je upravo očuvanje pažnje. Sveti Isak Sirijski veoma hvali taj način života kojim je prepodobni Arsenije postigao velik uspeh i predlaže ga kao veoma pogodan, mudar i mnogo plodan uzor za podražavanje.
• Neki smatraju da je usamljenost najefikasnije sredstvo za duhovni uspeh; drugi pak govore da do duhovnog uspeha dovodi ljubav prema bližnjem. Mome srcu više se dopada ovo poslednje; jer ljubav prema bližnjem je neizostavna dužnost svakog čoveka, dok su za bezmolvije sposobni samo malobrojni.
• Nemoj da misliš da je za učenje bezmolvija neophodno zatvorništvo ili najdublja pustinja. Ne! Mnogo je lakše naučiti se bezmolviju među ljudima, pomoću duhovnog podviga. I sami padovi, bližnjima nevidljivi, ali vidljivi Bogu i savesti, padovi uma i srca, korisno će poslužiti čineći te iskusnim u borbi protiv greha i otkrivajući ti svu ljudsku slabost. Podvižnik vaspitan među ljudima silom nevidljivog unutrašnjeg podviga biva pouzdan, bogat znanjem i duhovnim iskustvom, ispunjen smirenomudrenošću pristanište i utočište za svoga bližnjeg. On je nalik drvetu koje je izraslo na nezaklonjenom bregu, izloženom silovitim vetrovima i svim drugim nepogodama; takva drveta korenje puštaju duboko u zemlju i bivaju naročito sočna, puna života i snage. Naprotiv, vaspitanik zatvorništva i pustinjske usamljenosti nalik je cvetku i drvetu odgajenom i poraslom u stakleniku. Njemu je svojstvena pogubna neotpornost: pri najmanjoj nepogodi on već strada; ako nepogoda bude malo jača umire. Potpuna usamljenost, prema pravilima duhovnog zakona, dozvoljava se samo onima na čiji je podvig, kako se izražava sveti Jovan Lestvičnik, sišla blagodatna rosa Duha Svetoga. Upravo za takve je korisna i potrebna stroga usamljenost, kako bi se pomoću nje slobodno predali poučavanju i rukovođenju Duha Svetoga.
• U današnje vreme u našoj otadžbini otšelništvo u pustinji bez ljudi može se smatrati potpuno nemogućim, a zatvorništvo veoma teško ostvarivim i opasnijim nego ikada pre. U tome treba videti volju Božiju i pokoriti joj se. Ako hoćeš da budeš Bogu ugodan bezmolvnik, zavoli ćutanje i iz sve snage se potrudi da se navikneš na njega. Ne dopuštaj sebi praznoslovlje ni u crkvi, ni za trpezom, ni u keliji; ne dopuštaj sebi izlaske iz manastira, osim u slučaju krajnje neophodnosti i to na najkraće vreme; ne dopuštaj sebi poznanstvo, posebno blisko, ni izvan, ni unutar manastira; ne dopuštaj sebi slobodno obraćanje ljudima i pogubnu razonodu; ponašaj se kao putnik i stranac, kako u manastiru tako i u zemaljskom životu uopšte. Na taj ćeš način postati bogoljubljeni bezmolvnik, pustinjak i otšelnik. A ako Bog vidi da si sposoban za pustinju ili zatvorništvo, onda će ti Sam, nedokučivim putevima Svojim, dati pustinjski i bezmolvni život.
Sveti Ignjatije Brjančaninov