LICEMER I LICEMERJE
Šta je licemerje i kako nastaje licemerje u duši i duhu čoveka. Obeležja licemerja. Zašto je to greh i čemu vodi licemerna čoveka
Licemerje je ona vrsta greha koja je naročito protivna poznanju Hrista i hrišćanstvu. Početak obraćenja Hristu sastoji ce u poznanju sopstvene grešnosti, sopstvenog pada: od takvog pogleda na sebe čovek uviđa neophodnost Iskupitelja, i posredstvom smirenja, vere i pokajanja pristupa Hristu. Ali licemer, koji boluje od ljudima slabo primetnih strasti sujete, gordosti, srebroljublja, zavisti, lukavstva, zlobe ‐ i prikriva ih licemerjem i pritvornošću, nesposoban je, kao što je i satana nesposoban, da prizna sebi da je grešnik. Silom navike i dobrodetelji i strasti postaju nekako prirodne, pa ta ko i licemerje usled navike postaje gotovo prirodna osobina.
Onaj ko je obuzet licemerjem, u njemu više ne vidi porok poguban po dušu, već dela licemerja savršava kao dela pravde. Duša licemera boluje od slepila: zato je Gospod fariseje i nazvao bezumnima i slepima (Mt. 23).
Licemer je onaj nesrećnik, koji je, po svome mišljenju, pravednik koga je Bog odbacio: Nisam došao da zovem pravednike no grešnike na pokajanje (Mt. 9,13). Ovde su pravednicima nazvani fariseji, ne zato što su oni zaista bili pravednici, nego zato što su sami sebe smatrali za pravednike, do tančina ispunjavajući obredne ustanove zakona Božijeg i gazeći njegovu suštinu, koja se sastoji u usmeravanju uma i srca ‐ čitavog ljudskog bića ‐ prema volji Božijoj.
Da bi ljude pomirio sa Bogom, Gospod im je darovao dobrodetelj ‐ pokajanje. Kako su taj duhovni dar mogli da prime oni što su bili potpuno zadovoljni sobom, oni što su u obećanom Mesiji očekivali prvenstveno vojskovođu koji obilnim telesnim darovima treba da ovenča njihovu ružnu pravednost, ispunjenu gordošću i zlobom? U svome pomračenju i gnevu fariseji su se čak hvalili nesposobnošću za poznanje i prihvatanje Iskupitelja: Verova li ko u Njega od glavara ili od fariseja (Jn. 7,48).
Na tu nesposobnost za istinsko Bogopoznanje ukazao je i Gospod: Zaista vam kažem da će carinici i bludnice pre vas ući u Carstvo Božije (Mt. 21,31). Javni grešnik, grešnik koji je pao u smrtne grehe, grešnik koji je na sebe navukao prezir i mržnju ljudi, sposobniji je za pokajanje od tog umišljenog pravednika, koji je besprekoran po svom spoljašnjem ponašanju, ali je u dubini duše zadovoljan samim sobom. Farisejstvo je strašna bolest ljudskog duha, nalik bolesti od koje boluje pali anđeo, kojom taj anđeo čuva svoj pad za sebe kao kakvo blago. Čuvajte se – zapovedio je Gospod učenicima svojim – kvasca farisejskog, a to je licemerje (Lk. 12,1). Licemerje je nazvano kvascem zato što ono, kada se uvuče u dušu, prodire u sve misli, u sva osećanja, u sva dela ljudska, i postaje njegov karakter, kao njegova duša.
Onaj ko želi da se sačuva od licemerja treba, kao prvo, po zapovesti Gospodnjoj, da sva dobra dela savršava u tajnosti (Mt. 6); po tom treba da se odrekne osuđivanja bližnjeg. Osuđivanje bližnjeg je, prema svesvetom ukazivanju Jevanđelja (Mt. 7,5), obeležje licemerja. Da ne bismo osuđivali bližnjeg, treba da se odreknemo suđenja o njemu; zato je u jevanđelskoj zapovesti kojom je zabranjeno osuđivanje bližnjeg prethodno zabranjeno suđenje o njemu. Ne sudite, i neće vam se suditi; i ne osuđujte, i nećete biti osuđeni (Lk. 6,37). Ljudi sebi najpre dopuštaju suđenje o delima bližnjih, a potom i nehotice padaju u osuđivanje. Nemojmo posejati seme, pa korov neće da nikne; zabranimo sebi nepotrebno suđenje o bližnjima ‐ i neće biti osude. Ovde će se neko zapitati: kakva je veza između osuđivanja bližnjeg i licemerja? Ta veza je očigledna – Onaj ko osuđuje i ponižava bližnjega i nevoljno sebe ističe kao pravednika, mada to možda izričito ne kaže ili čak i ne razume. Svi smo mi grešnici; i svako isticanje sebe kao pravednika, neposredno ili posredno, jeste licemerje.
Kada se sastajemo radi prijateljskog razgovora, često, ako ne i uvek, veći deo razgovora sastoji se u prosuđivanjima o bližnjem, u ismevanju bližnjeg, u klevetanju, ponižavanju i ocrnjivanju bližnjeg. Oštre reči teku kao reka; a kao znaci odobravanja, razležu se smeh i kikotanje; u tim nesrećnim trenucima samozaborava i samoobma ne naše duše se prisajedinjuju osobinama demona i opijaju se otrovom licemerja.
Sveti Ignjatije Brjančaninov
Izvor: Enciklopedija pravoslavnog duhovnog života