Tešan

Lepo je letnje jutro u ono doba godine kad noć, kradom i istiha, kao lak veo, čisto vidljivo zastre polja i livade, šume i gore, i dok treneš, nje već nema i sa strane kojoj se krstimo već bledi, pa odmah crveni i zamalo pripeče. Ne bi čovek ni znao da je noć kad ne bi sasvim drugačije mirisalo seno, cvrčao popac i reka razgovetno i jasno šuštala kao da veli: još malo, pa zora! – I, eto, već je posuknulo sve; ali lake kapljice jedva imaju kad da padnu na klas, kamen ili vrh od bukve, a tek sunce onom nebeskom metlom pređe i na časak sve posuši, i ljudi i ne znaju kad pre klepaju kose i brišu znoj s čela.

U tako jedno jutro iziđe Tešan, mlad, zdrav, pun momak, iz vajata. Stade licem prema istoku, istegli dobro ruke i leđa, i ispe se na prstima, pa onda dugo i zadovoljno zevaše:

– Aaaaa! A!

Tešan je stao pred vrata malena vajata u kome je spavao sa svojim ocem Gligorijem. Obudovljena sestra mu spavala je u malenoj kućici bliže vratnica. Osim njih troje, više nikoga nije bilo u celoj kući, a i „kuća“ se sastojala samo iz one kućice u kojoj je Cana i leti i zimi spavala i obroke spremala, vajata u kome su leti spavali Gligorije i Tešan, jednog ambara, malenog čardaka, na kome već opada pruće kojim je prepleten, jednog naslona za kola gde je zimi ceptio i jedini konj koga su imali, i najzad, već iz svinjca koji je “lage artis” bio uza sam bunar, te su dvoje, troje prasadi i krmača, kad je god ko pio vode iz kove, ostentativno zahtevali – ili, ako ćete, iščekivali – da se ostatak iz kove sruči na njih, ili bar u njihovu kaljugu.

Unaokolo je bilo nekoliko šljiva. Zeljov, koji je dvadeset godina veran član kuće, spavao je leti u korovu koga je bilo svuda oko kuće, a zimi pod naslonom. Voleo je strašno pojesti polog, i nimalo i nikad nije umeo dovesti u vezu taj svoj postupak sa žaračem koji mu je na više mesta isprogorevao ili izdro kožu. Na sve te insulte on je filozofski podvijao rep i klimajući glavom samo utoliko trčao, ukoliko je po njegovom dugogodišnjem iskustvu preko potrebno bilo da ga žarač ne stigne još koji put do kopriva. A odatle – Crveno more! Tamo nije smela ni bosonoga Stana, ni obuven Gligorije, a Tešan već, zar po dobroti svoga srca, nije nikad ni mislio na kakav agresivan postupak i jedino što bi bacio za njim kak`u kamenicu koja bi se desila pri ruci, ili opsovao slavu pseću.

Mogao bih vam još predstaviti pet-šest otrcanih kokošaka i toliko kaljavih pataka, itd., ali to su sve tak`e slučajnosti o kojima se ne vodi računa u toj meri da će Tešan, ako bi ih video na svome duvaru, s durungom dotle trčati za njima dok sam okupan u znoju svoga debeloga tela, ne bi uneo u kuću za noge ili za šiju mrtvu živinu i, zevajući, bacio Stani pred noge s rečima:

– Ispeci-de je, slavu joj guščju! Aaa! A!

Samo u tak`im prilikama pokazivao je on svoju već masno degenerisanu sangviničnost. Nekad je on čak i sanjao kako se Zebićeva kuja ili prase zaglavilo u vrljike, a on prošcem udri, udri! „Slavu mu svinjsku!“ Ali već od svoje sedamnaeste godine poče on opuštati trbuh i krug svojih misli restringovati na jagnjeću plećku i lulu duvana. U devetnaestoj godini on je već, sa zaviđenja dostojnim znalačkim držanjem, pohotljivo mirno sedeo kraj kazana i čekao kad će pocuriti prve kapi na tabarku.

Da, život je navika. Sedeti kraj kazana i zevati, i po hiljaditi put svirati La priere d`une vierge 1 i zevati – svejedno! A još lakše je svirati ako čovek ne pije rakiju, i još lakše sedeti kraj kazana kada čovek nije muzikalan. I samo ludak osuđuje jedno ili drugo!

Dakle, da se vratimo odakle smo počeli! Tešan je zevao: Aaaa-a! Izdizao se na prstima, a ruke, opet, visoko preko glave sastavivši, kršio je prste. Široka noga ostavljala je utiske u ilovači tako pravilne, da bi ih kakav Virhov, koji traži primitivnu nogu, hvatao u gips, a dubok dah gdešto bi lasno zaljuljao list od lipe koja se snishodljivo spuštala do pred sama vrata vajata.

Tešan je nešto dremljivo, daleko i duboko mislio, ali kroz njegovo polusano stanje jedva da je od svih tih misli dospevalo do svesti neko prijatno prazno osećanje kome je osnova u želucu i koje se najpre krišom i kao galičući diže naviše, dok se zamalo bez ikaka okolišanja ne skoncentriše na karlicu s mlekom. On se pljusnu dva-tri puta vodom na bunaru iz kove koju je još sinoć neko punu ostavio na santraču. Odmah posle toga su se na karlici mleka opažali beličasti nestali tragovi negdašnje sadržine, a na brčićima Tešanovim belusao se kajmak, te je to sve, s njegovim licem, izražavajući se mitološki, davalo sliku zadovoljne boginje savesti! – Sad je svršena introdukcija. Sad je opet došlo jedno veliko i odsudno aaaa-a! Opet je se proteglio, napunio lulu i opsovao trudu slavu, ali bez ikake ljutnje što je nije mogao odmah naći. Posle toga su se dizali mirišljavi kolutovi dima praveći male oblačiće kroz koje kao da je primao umirujuće poruke iz samo njemu znanix predela.

Doktor Maričić je stajao kraj prozora i pažljivo posmatrao Tešana kroz zavesu. Iz lule ga je galačljivo dražio najfiniji turski duvan, a kava koju je tetka Vasilija najbolje spremala u velikoj mašini, dozivala je sećanja. Uz omiljeni napitak, mirisahu još i vrući uštipci i mlad sir, te pekmez od šljiva, a sve bejaše servirano na tacni prekrivenoj veženim miljeom. Maši se za jedan, al` ga mučnina tako sastavi k`o da stomak nasluti opasnost u onome što je k`o dete najviše voleo. Zato samo otpi gutljaj kave i odustade od jela. Ruka mu drhtaše, a šoljica zaigra na tanjiriću. Mršavim prstima je umirivaše.

– Dela, dok je toplo! – pokaza tetka na uštipke. Da je ne uvredi, namah uze jedan, preseče ga na pola, premaza sirom i zagrize. Ona se zabrinuto osmehnu, uzdahnu, pa ipak zadovoljna postupkom izađe na kratko u kujnu. Miša proviri kroz pendžer na dvorište, a dole mačka leži tik pod njim i oblizuje se. Kanda ju je miris privukao. Baci joj uštipak i ispljune zalogaj iz usta. Prosto ga dođe stid od učinjenoga, ali mački to ne smetaše čim smaza, a tetka ne viđaše, pa to onda biva kao da se nije ni dogodilo.

Knjige mu stajaše uredno složene u otvorenom koferu. E, kada bi taj nemi svedok njegovih putešestvija mogao pisati o sreći i nesreći koje su ga pratile i koje su se smenjivale redovito ili pak dolazaše naporedo, ili kako je u klupko umotavao nedosanjane snove, ispisao bi tomove knjiga.

Posmatra najnoviju knjigu iz medicine na francuskom, otvorenu na stolu. Prosto ga obli milina pri pomisli na bogatstvo koje ona nosi i privilegiju da je poseduje.

– Jedi, sine, da se malo popraviš i ojačaš. Tvoje nauke te ne naučiše kako sebe da lečiš, nego samo druge? – pa odmahnu rukom gledajući „D’anatomie”, k`o u nešto preteće, strano i zlokobno. – I moj Krstan samo što ne stigne od ovaca, pa možete prošetati i uhvatiti čistog lufta.

Njene reči vratiše najlepše dane detinjstva. Krstan se oženio, dobru ženu i decu imade, koji pomalo zaziraše od rođaka doktora. K`o da im beše malo neprijatno od njega. Samo je tetki bio onaj mali Miša koji lako poboljeva, kome se dah skraćuje kada je uzbuđen, uplašen ili kada trči. Jedini lek za njegovu boljku bila je jaka hrana koju je ona s velikom pažnjom pripravljala. Komšinicama se hvalila kako je živeo u drugom carstvu, izučio nauke, oženio se bogataškom ćerkom u prestonici, postao priznat lekar da se i o samom kralju brine. Brine se o majci i pomaže sestrama. Da njegovoj pameti i poštenju niko na megdan nije izašao.

Svi su slušali otvorenih usta zamišljajući njegov život kao bajku.

A on, već iscrpljen od čestih prehlada, dosadnog kašlja, nesnosno uporne temperature i danonoćnih obaveza, gledaše u njihov mir kao u raj.

Poslagane čiste košulje, odela po poslednjoj modi, uglancane cipele da se na njih možeš ogledati, čibuk od abonosa sa ćilibarskim takumom, najfiniji duvan, svilene mahrame, te doktorska tašna od juhte izazivali su strahopoštovanje. Nekada su sve te stvari i u njemu budile divljenje i tihi ponos na volju, snagu i istrajnost da izdrži duge godine školovanja i oskudice.

Divile su mu se devojke, te tajno ga priželjkivale za sebe. Ali koju god da njegovo srce požele, mati imade nešto protiv nje. Nikada ona ne reče ravno i isključivo da zabrani, nego uvek naokolo pogađajući baš tamo gde ne treba i čineći da njeno mišljenje uzima za svoje. Ostavljao je jedan po jedan san za sobom. Možda je svaka srušena ljubav odnela sa sobom deo snage, deo onog duševnog variva koji pokreće mišiće i daje snagu telu. I kad je oženio pobratimovu sestru, bogatašku ćerku, njoj ni onda ne bi pravo. Ali od tada više nije govorila ništa jer bejaše kasno. Na licu joj se uvek oslikavala briga. Bila je u pravu, po prvi put. Nepodnošljiva hladnoća žene ugasiće i najsnažnijeg čoveka, a kako ne bi njega koji u duši više bejaše pesnik nego li išta drugo.

Istina je, koliko god se trudio da udovolji drugima, nikome nije uspeo. Sebi ponajmanje. Zašto je to tako sve bilo, nikada nije mogao dokučiti. Ili je možda istinita ona izreka da „kakva te kolevka zaljulja, takva te lopata zagrne“. Teret njegova života samo je s godinama menjao oblik. Pritisak je ostajao isti.

Krstan donese vest da je Tešan isprosio i doveo u kuću Maru Lukinu. Znate, to je najmlađa kćer Luke kazandžije. Obećao je kćer Tešanu kada je sa starim kumom došao u prošnju. Mara pristade k`o što i dolikuje dobro vaspitanoj devojci. Jedini uslov što joj postavi bi taj da mu u sestru ne dira. „Kad već ostade obudovljena, neka po svojoj volji odluči hoće li se ponovo udavati ili neće. Ona neka brine oko kuće, a ti u kući i o deci, ako nam ih bog da, i miran pos`o svima!“ – reče Tešan i svi se složiše. – „Nemoj se šta zameriti njoj, tako ti boga, a meni kako `oćeš!“

Pozva ih stari Gligorije na čast.

– Pozovite i gospodina! – viknu radosno.

Tetki ne bi pravo što Miša ide, ali se Krstan obradova. Uze rakiju, fišek kave, nekoliko rumenih jabuka, obuče najbolje što imade pa pođoše. Tetka izvadi iz fioke veliki rahatlokum sa orasima.

– Na, ponesi, biće im milo!

– Ali to je za vas…

– Red je… Deca imaju bombona što si doneo.

Stari Gligorije po kući lebdi, reklo bi se da nogama pod ne doticaše. Uznese ga novo čeljade u kući, k`o da se vrati u mladost i vreme kada je on svoju Julku isprosio. Otera iz glave njenu preranu smrt i život sa dvoje nejake dece. Otera i pomisao da on umesto nje dočekuje snahu na pragu jer tako nalažu red i običaji. Sve je njihovo od srca, jednostavno, čisto i iz duše. Sestra Tešanova ljubi Maru umesto matere, pa i ona veselnica procvetala što još jedno žensko u kuću uđe.

– Dobro nam došla, sejo! Da nam uskoro deca po dvoru igraju! – pa zadrhta od želje za detetom jer ne imade sreće da ih sama ima.

Uđoše u tihu svečanost preskromnog seljačkog doma. Bi to kuća u koju knjiga nikada nije ušla. Sve tu bejaše zaustavljeno u vremenu. Reklo bi se da gde je pokojnica šta ostavila, Gligorije ne dade pomeriti.

Tešan blista od unutrašnje svetlosti k`o da je vulkan u duši proradio, a oči mu s ponosom gledaju negde iznad gostiju. Iza Miše stajaše Mara noseći šoljice sa kavom i čašice za rakiju. Okrenu se doktor, pogleda mladu i trže se lagano. Nije očekivao takvu lepoticu. Smeđa kosa joj pala do pola leđa. Uvezala je vešto mahramom na kojoj su izvezeni crveni cvetovi. I to crvenilo je njenom pravilnom licu dodavalo belinu i sjaj. Obrve i oči isto smeđe, kao boja čokolade koju oni nikada nisu videli ni probali. Devojački struk bi naglašen pregačom, a bela vežena košulja treperila je od ubrzanog daha. Sve na njoj je pevalo i ukazivalo na lepotu mladosti, čistote i radosti.

Uhvatio je pogled upućen Tešanu i blagi osmejak u uglu usana. Zatitrala joj u oku iskra dotad neviđena na seoskoj devojci. Brzo spusti duge trepavice, a potom i poslužavaonik. Ruke joj blago drhtaše, a doktora iznenadi nestvarna belina i nežnost prstiju seoske devojke. Tešan, ko da mu pročita misli, veli:

– Moja Mara je najmlađe Lukino dete, a imade ih on desetoro. Čuvaše je od većeg posla. Vazda je uz majku bila, a ova je štitila. Jedared sam naišao kada joj majka kosu češljala na doksatu. Ja nešto lepše do tada ne viđeh! – glasno se nasmeja, pa reče: – Sejo, oco, moramo je i mi čuvati k`o i oni!

– Samo da mi unuka rodi, ko kraljicu ću je paziti! – povika Gligorije, pa se zagrcnu k`o da će zaplakati. – Idi ti kćeri kod Cane, ona će tebe u sve uputiti. Znamo se mi i samo služiti.

Kada Mara ode, Tešan zadavoljno zevnu: – Aaaa! A!

I tako, dugo u noć se slavilo. Miša se sasvim opusti. Od Tešana sazna posle nekoliko čašica rakije da je on Maru već odavno begeniso. Al` ga zanimalo da l` je isto i s njene strane.

– Velim ocu: „Ja bih nju i ni jednu drugu!“ A on meni na to: „Ti ćeš s njom starost dočekivati, ne ja. Iz dobre je kuće, ne može ni ona biti loša. I… što bi ko tražio devojci mahanu? Ta svakome bi se našla. I nama i njima, i svima.“ Jedini čovek koji mi se čini da za mahanu ne zna, to ste vi, doktore Maričiću!

Doktor se trže. Već ga u grudima počelo stezati, a ramena mu se naspram Tešanovih učiniše još manja. Ruke slabašne k`o ženske da su, a ne muške. Ne imade on više snage kao nekada bolesnika okrenuti, nego to činjaše drugi umesto njega.

– Nema čoveka bez mahane, prijatelju moj!

Eto, u brdu, u povećem selu sa dvesto kuća upoznade čoveka priprostih navika i manira, koji ljubav nosi lepše i bolje nego najučevniji ljudi današnjice. Viđaše devojku, miljenicu kuće, koja od njega, stene od čoveka, napravi junaka sa voljom od rahatluka. Eh, šta lepa blaga ženska reč može učiniti, to ni jedno bogatstvo ne može kupiti. I šta blagi pogled i dodir devojke koja tek što iz deteta niče, može urezati na gorštačkom licu, to ni najlepše arije, melodije i svi strani jezici ovoga sveta ne mogu izazvati na licu intelektualca. Doista, ljubav je čudnovata i može poput nejnežnijeg cveta niknuti u kamenu.

Kada je tetki vrlo obazrivo pričao o prethodnoj noći, a sve pazeći da ne pomisli kako poredi Tešana sa Krsmanom, a Maru sa njenom snahom, kojoj doista ne imade šta zameriti, reče mu mudro i prekorno:

– Ne gledaj u tuđi tanjir, neg` u svoj i u kašu koju si sam zakuvao!

Ne reče joj da se njega pitalo i da su okolnosti bile bolje, sve bi bilo drugačije.

Dugo je u noć dozivao u sećanje oči slične Marinim, koje su ga milovale toplinom poput ovih što večeras gledaše Tešana. Međutim, mati reče za nju: „Nije ti par! Ti kako hoćeš, ja ti se ne mešam u izbor…“ Odustao je od devojke zbog matere. A bila je to ćerka očevog velikog prijatelja koji ih je mnogim dobrom zadužio.

Dugo je bio zaslepljen belinom njenog lepog lica, mekoćom ruku i melodijom glasa koji ga je odvodio u centar vrtloga ruže vetrova. I te noći, posle dugo vremena, vetar je duvao preko njegove postelje.

***

Kada bi odabrali sto ljudi za anketu gde su za odabir njih dvojica, to jest da bude stavljen u izbor Tešanov i doktorov život, zakleo bih se svim na svetu da bi se za doktorov mašilo svih stotinu. Tešan bi, izvesno, uzeo svoj.

A doktor? Ni sebi ne bi priznao.

Dr Laza K. Lazarević

1 Devojačka molitva, muzički komad; zbog njegove lakoće obično ga sviraju početnici.

Pripovetku priredila Snežana Pisarić Milić