Zašto neko vino puno košta – cena vina

PUNO KOŠTA

Zašto neko vino puno košta a drugo je jeftino. Kako se odredjuje cena vina i koliko je važan ukus vina za cenu

Ako ni stručnjaci ni laici ne mogu – a ne mogu – da razlikuju vino od 700 evra i vino od 200 evra, zašto ikada kupiti ono od 700? Zato što nije sve ni u slepom testiranju. Kada uzmemo gutljaj vina, mi ne osetimo prvo ukus, a onda skupoću-jeftinoću, ne, mi u sebe nalivamo sve to zajedno i odjednom i davaj još. I zato, ako mislimo da je vino jeftino, imaće jeftin ukus.

Boca čuvenog vina Petrus koja dostiže cenu od preko 4000 eura

Jednom prilikom, Jelena Karleuša je spočitala Dari Bubamari to što nepravilno izgovara naziv luksuzne francuske modne kuće „Hermès“ (izgovara se „Ermez“, valjda). Spomenuta Bubamara tada je odgovorila: „(nevažno je) Da li znam ili ne znam da kažem nešto, ja te stvari imam“. I, uz gest trljanja palca, kažiprsta i srednjeg prsta koji aludira na novčanice i skupoću, famozno dodala – „Puno košta.“

Ova sintagma tada je postala simbol za bahati snoberaj neopterećen znanjem, i sa tim se po internetima i trač-televizijama sprdačilo i staro i mlado. Međutim, Dara Bubamara je tom prilikom izrekla nešto što je i filozofski duboko i naučno istinito. A to je da – mnogo češće nego što to želimo da priznamo i sebi i drugima – kupujemo i zatim procenjujemo stvari u odnosu na to koliko koštaju.

Ne postoji bolji primer za to od vina. Jesmo li nekada u restoranu poručili flašu preskupog vina, hvalili je unaokolo po stolu rasipajući se epitetima i komparacijama, te dašak vanile, te miris Himalaja, a istovremeno i u sebi razmišljali „Bože gospođo, ja ovo vino ne bih razlikovao od prosečnog vina sa police supermarketa“? Ne brinimo, isti problem imaju i vrhunski poznavaoci i kritičari vina kojima je to (dobro) plaćeni posao. Samo što oni to mnogo ređe priznaju sebi, a posebno drugima. Srećom, ima veštih podvala koje ovo vešto raskrinkavaju. Na primer, Frederik Broše, doktorand enologije sa Univerziteta u Bordou ponudio je gospodi vinskim stručnjacima flašu bordoa sa etiketom koja je implicirala da je u pitanju skromnije, stono vino. Sedam dana kasnije, isto to stono vino je ponudio istoj ekipi od 75 profesionalaca, ali iz flaše na kojoj je pisalo „grand cru“ (što je oznaka za vrhunski kvalitet). Prvi put su ovo vino opisali kao „prosto“ i „prazno“, a drugi put kao „složeno“ i „puno“. Drugo je pitanje zašto eksperti nisu shvatili da uboga doktorska studentarija sigurno ne kupuje flaše vina od po najmanje 100 evra za nekakav naučni eksperiment.

Ovakvih primera je gomila. Jedan statističar u penziji i amaterski proizvođač vina, Robert Hodžson, testirao je čuvenu i veoma uticajnu Parkerovu skalu (50-100) za vino. U slučaju slepog testiranja, najugledniji poznavaoci vina su iste flaše redovno rangirali različito – jednog dana 82, drugog dana 95 itd. Na jednom drugom slepom testiranju, vrhunska „premijer kru“ vina iz Bordoa prošla su jedva bolje od nekakvih vina iz Nju DŽersija, koja koštaju 5% od cene ovih vrhunskih. Zatim, jedno istraživanje iz eksperimentalne psihologije ukazalo je na to da eksperti za vino ne mogu da izdvoje više od tri ili četiri komponente ukusa sa stabilnom pouzdanošću. A uprkos tome, većina njih redovno izbacuje preko šest – ruža, pa lavanda, pa brusnica, pa mango, pa cimet, pa hibiskus, pa sušena kora hrasta iz Toskane okupane podnevnim suncem. Bilo je i slučajeva gde su stručnjaci belo vino opisivali tipičnim epitetima za belo vino, a crno epitetima za crno. U čemu je kvaka? U tome što su podli istraživači profesionalcima podvalili jedino belo vino, a ono „crno“ su veštački obojili neutralnom bojom. Jednostavno rečeno, slepo testiranje je majka naučne metodologije, a stručnjaci za vino se svaki put pošteno izblamiraju.

Naravno, isto važi i za obične ljude, te Petre Petroviće sa uplatnice, čim se podvrgnu slepom testu. Psiholog Ričard Vajsman kupio je niz flaša vina u lokalnom supermarketu, od bordoa od 5 dolara sve do šampanjca od pedeset dolara, dao je ljudima da ih probaju (bez gledanja u cenu) i poređaju po skupoći. Čitavih 578 ispitanika su skuplja vina odabrali samo u 53% slučajeva – što je zapravo gola slučajnost. Pali su čak i ispod granice slučajnosti kada su probali crvena vina. Drugim rečima, ako izuzmemo baš onaj najgori industrijski škart iz tetrapaka, odnosno kiselinu iz akumulatora koja se ponekad podvaljuje kao vino, zapravo se nalazimo u – igra rečima je namerna – nebranom grožđu. Tačnije, ne znamo baš gde se nalazimo. Međutim, zastanimo pre nego što požurimo i otpišemo sve to kao globalnu zaveru vinskih snobova koji nam uvaljuju prokisli sok od grožđa. Vino jeste ozbiljna stvar i ono zaista dramatično mnogo zavisi od kvaliteta (tačnije, nekvaliteta) zemljišta, kakvog nema previše po planeti. Zbog čega neki vinski regioni s pravom jesu legendarni i, kao retki, „puno koštaju“. A i vinofili i somelijei, čak i kada su snobovi, najčešće su sasvim fina sorta ljudi koja priznaje da je cela ta gužva u mnogome subjektivna. Ali, ne radi se o vinu, tj. poenta je ista i za vino, za vrhunski buđave sireve, za mikro ili nano kraft piva, za suši od tune koju je sam bog pomilovao po perajima ili premekane bifteke dobro izmasiranih krava.

A ta poenta je sledeća: ukus nema mnogo veze sa stvarnim ukusom, odnosno sa hemijskim procesima po kvržicama na jeziku. Naš ukus u svom formiranju i mentalnoj proceni prikuplja i mnoge druge informacije – kako od drugih čula (mirisa pre svega), tako i od celokupnog konteksta. U pitanju su brze i intuitivne procene koji naši prokleti mozgovi obavljaju nesvesno – i čine da mislimo da je u pitanju ukus. I da imamo ukusa. U tom smislu, posebno je važna uloga i onog društvenog konteksta, tuđih i naučenih očekivanja, stečenih radnji, imitacije, mode ili prosto želje za tim da se ne ispadne glup u društvu. I na isti način funkcioniše i naš ukus kada je reč o haljinama, cipelama, torbama, satovima, nameštaju, ali i umetničkim delima, književnosti, muzici ili filmu. Jer ključna dimenzija u tom društvenom kontekstu ukusa je – klasna. Istraživanja pokazuju da ne samo gorepomenuti eksperti, već i laici, i te kako procenjuju ukus vina u skladu sa etiketom. Onom etiketom na kojoj stoji cena pre svega. Kada je, naravno, vide.

Ovo znači jednostavnu i zanimljivu činjenicu: i gastronomski i umetnički i svaki drugi konzumentski ukus je u bliskoj kolaboraciji sa klasnim podelama i pripadnostima. Uzgred, kao i činjenicu da je „O ukusima se ne raspravlja“ verovatno najglupavija i najneistinitija izreka ikada izrečena iz gubice inače sasvim bistrih i suvislih starih Rimljana. Ukus je društveno konstruisan tako da razdvaja, i to višu klasu i njenu kulturu od niže klase i njene kulture. Jednim delom, ovo je zbog stvarčice koju je sociolog Pjer Burdije nazvao habitusom. Habitus bogataša je takav da oni imaju i poreklo i status i vaspitanje i obrazovanje koje im na srebrnoj tacni nudi terminologiju sa kojom će da procenjuju i razumevaju (ili se prave da razumeju) vrhunska vina i sireve, avangardnu umetnost i džez. Dok se neprekidno trude da u tim ukusima izmiču habitusu radničke i ostalih nižih klasa – iako su svojevremeno i buđavi sir i džez potekli iz ruku radnika i seljaka. Ukus je klasno oružje koje razdvaja visoko i nisko, umetnost i kič, sveto i profano, urbano i seljačko. Dok svaki društveni sloj uredno ima svoje umetnike i mislioce, frizere i krojače i robne marke, tapete i nameštaje, bioskope i koncerte, kao i večere za stolom. A istovremeno, svako bi voleo da se primakne onima iznad sebe, što je ponekad skorojevićko i groteskno, a ponekad hedonističko i simpatično. Posredi je ljudska priroda. Kada dođu gosti, iznesemo one skuplje tanjire i viljuške, zar ne? Cena je važan društveni faktor, i mogli bismo da prestanemo da se zamajavamo da nije. I zbog toga zaista nije važno kako se izgovara „Hermès“, već je važno baš to što puno košta. Naše uživanje u piću i hrani, kupovina dizajnerske odeće, nakita, tašni ili nameštaja, te ukusi u muzici i filmu, kao i u politici i ideologiji, oblikovani su ili barem posredovani klasnim dimenzijama. Našom pripadnošću određenoj klasi ili željom da toj klasi pripadamo. Zato su u pravu i Karl Marks i Dara Bubamara.

Konačno, ako ni stručnjaci ni laici ne mogu – a ne mogu – da razlikuju vino od 700 evra i vino od 200 evra, zašto ikada kupiti ono od 700? Zato što nije sve ni u slepom testiranju. Kada uzmemo gutljaj vina, mi ne osetimo prvo ukus, a onda skupoću-jeftinoću, ne, mi u sebe nalivamo sve to zajedno i odjednom i davaj još. I zato, ako mislimo da je vino jeftino, imaće jeftin ukus. Zbog čega svi ljudi na svetu više uživaju u skupljim vinima. Ili se osećaju bolje u dizajnerskim cipelama, udobnije u skupljim kaučevima, kulturnije na nahvaljenim umetničkim izložbama. To ne znači da fantastično zemljište vinograda po Burgonji, njihovo pažljivo okopavanje, te dugo skladištenje u finim hrastovim buradima ne znače ništa. Već samo to da nam etiketa, logo ili cena možda znače malo više. Površnost je sudbina. I ponekad nema ništa loše u tome. Naime, bez griže savesti uživajmo u jeftinom vinu ako ono prija našim kvržicama po jeziku (i ne izaziva gorušicu posle). Ili se, takođe bez grizodušja, slobodno počastimo ili snoberajski izbahatimo vinom koje je skuplje ili preskupo, ako je to ono što prija našem osećanju ili doživljaju sebe. Time bar na kratko kupujemo ulaznicu u kružok više klase, koncentrisanu u čaši ukusnog napitka, što je takođe dobar osećaj na koji svi treba da imamo pravo. Bar do svetske revolucije. Ali, pre i iznad svega, znajmo o čemu se tu zapravo radi. Obratimo pažnju na sopstveni ukus, analizirajmo ga, saznajmo njegovo stvarno poreklo i genezu. Uostalom, nije problem ako se preigramo u restoranu ili vinskom podrumu. Problem je ako nas naš varljivi ukus vodi kad idemo na izbore, odnosno kada glasamo. Drugim rečima, ne dajmo da nas obmane sopstveni ukus. Jer to je ono što – puno košta.

Aleksej Kišjuhas

Izvor: Danas.rs