ZAVEŠTANJE
Naše zaveštanje ljubavi je praštanje
Praštajte. Po zlu ne pamtite. U srcu mržnju ne nosite. I ne slutite da ona, ustvari, nosi vaše srdašce. Nije snaga ljubavi i istine aršinovana merom osvetoljubivosti, već merom praštanja. Praštajte.
Dečicu nemojte vaspitavati strogim rečima, niti kuražiti brutalnošću, ponajmanje iskušavati hladnoćom. Hoće li imati ikoga na svetu više ako se razočaraju u vas? I ne zaboravite, koliko ljubavi uložite toliko će vam uzvratiti. Ne zato što će nastojati da vam se revanširaju istom merom, kakva god ona bila, već zato što za više neće znati. I praštajte.
Nemojte zaboravljati roditelje. Tužnijih jeseni neće biti nego što već jesu. Nemojte ni zahvaljivati ni podrazumevati. Pružite nežnost i brigu, to je sve što je ostalo. Pokucajte na vrata, zakoračite u sobu, zagrlite… U ramu na komodici ćete ugledati vašu sliku… I praštajte. Roditelj može i pogrešiti, ali ne može imati zlu nameru.
O Otadžbini kličite sa ponosom i ljubavlju. Otadžbina nije ono što samo danas jeste, već ono što je oduvek bila i što ostati mora. Ona je više, mnogo više od međe i graničnog prelaza. Otadžbina je nežna, topla briga seljaka u uzoranom polju kada mu se pogled vine ka kišnim oblacima, zavijorena zastava na jarbolima sportskih borilišta i graja školskih dvorišta; Otadžbina je onaj večni eho Miloševog zaveta u tmini kneževe večere, bolna tišina na obalama Vida i odjek jauka jasenovačkih mučenika. Otadžbina je hladna noć na barikadama, sneg koji ne prestaje da veje. Otadžbina – sve je.
Naposletku, uzorite sopstvenu brazdu, ako to do sada niste učinili. U dužnosti je smeštena sva naša preostala ovoepohalna Sloboda!
Stanimir Trifunović