Dr Darko Tanasković ambasador Srbije u Unesku o Kosovu

 

ISTINI POMOĆI DA PROBIJE POLITIČKE I MEDIJSKE MAGLE

Darko Tanasković, ambasador Srbije u Unesku o prilikama vezanim za zahtev Prištine za prijem „Kosova“ u Unesko

 

Ukoliko bi „Kosovo“ bilo primljeno u Unesko to ne bi bio samo poraz Srbije , već mnogo više i dalekosežnije još jedan poraz međunarodnog prava pred agresivnošću političke moći i proceduralnih smicalica država koje već određeno vreme „međunarodnom zajednicom“ smatraju sebe. Ima naravno među zapadnim zagovornicima prijema „Kosova „ u Unesko i onih koji i te kako dobro poznaju ćud novokomponovane kosovske političke „elite“, ali zloupotrebljavaju neupućenost i indoktriniranost kolega udaljenijih od balkanske problematike. Neko plaća lobističko špartanje kosovskih diplomata i zvaničnika širom planete. Ipak, stepen jedinstva i nacionalne odgovornosti RS u svakom slučaju ohrabruje, što nekima smeta pa se mogu očekivati dodatni pritisci, kaže ambasador Darko Tanasković

Kampanja Srbije, diplomatska i politička aktivnost da se spreči ulazak „Kosova“ u Unesko (pitanje koje je pred Organizacijom UN za obrazovanje, nauku i kulturu, Uneskom, pokrenula Priština) dobija sve širi i jedinstveniji front podrške i pristalica u zemlji. A prema izjavama ambasadora Republike Srbije u Unesku, dr Darka Tanaskovića, raste i broj država kojima je „nelagodno da se opredele između za i protiv“. Njegova ekselencija, ambasador dr Darko Tanasković specijalno za „Jedinstvo“ govori o ovoj temi.

Vaša ekselencijo, koji su „argumenti“ prevagnuli kada je u pitanju zahtev Albanaca za prijem u Unesko, da se unapred stvori atmosfera visoke verovatnoće da će Albanci ostvariti svoj naum, a da kod Srba preovladala zebnja od opasnosti da će se to i desiti?

Atmosfera „visoke verovatnoće“ da će Priština ostvariti svoj naum ne proizlazi iz nekih argumenata vezanih za suštinu zahteva za prijem „Kosova“ u  Unesko, jer bi on u nekim drugačijim uslovima međunarodne konjunkture bio pravno, politički, kulturno i moralno potpuno neprihvatljiv, a samo članstvo  nezamislivo. Uz sintagmu „međunarodna konjunktura“ namerno nisam stavio  pridev „normalna“, jer je u vezi sa Srbijom i „Kosovom“ „normalno“ odavno postalo neuobičajeno, a nenormalnost poprimila svojstva uobičajenog. Niste ni Vi, verujem, u svom pitanju reč „argumenti“ slučajno stavili pod navodnike.

Dakle, procene da kosovskometohijski Albanci imaju ozbiljne izglede da, uz pomoć svojih agresivnih pokrovitelja iz dela međunarodne zajednice, uguraju „Kosovo“ na dnevni red novembarske Generalne konferencije Uneska temelje se na tome da su nezavisnost „Kosova“ priznale 32 od 58 članica Izvršnog saveta, koji Generalnoj konferenciji preporučuje tačke dnevnog reda. S obzirom na to da se u Izvršnom savetu odlučuje prostom većinom glasova, pri čemu se prilikom brojanja uzdržani ne uzimaju u obzir, računica je prilično jasna. No, u politici na kraju ne odlučuje puka aritmetika, ima tu i algebre, pa i alhemije. U svakom slučaju, brojevi, a ne argumenti, na strani su zahteva „Kosova“, čemu treba dodati snažnu kampanju Albanije i nekolikih uticajnih svetskih država, bez čega „Kosovo“ ne bi imalo nikakve šanse. Tu su, zatim i rašireni oportunizam i zamajac „političke korektnosti“ u međunarodnoj zajednici.

Kakvu je ulogu u svemu odigralo lobiranje Albanaca, u Americi i svetu (lobiraju javne ličnosti poput operskih pevača, nobelovca…) odnosno moć novca koji Albanci ulažu da bi ostvarili svoj cilj?

Teško je proceniti koliko je u konkretnom slučaju promociji kampanje „Kosova“ doprinelo angažovanje uobičajeno solidarne i preduzimljive  albanske dijaspore. To je već uhodani mehanizam putem kojeg se sakupljaju zamašna finansijska sredstva. Novac u svemu ovome, direktno i indirektno, igra veliku ulogu. Zapaža se, recimo, da neke navodno nezavisne nevladine organizacije i grupe za podršku po svetu, uključujući i univerzitetske krugove, „iz načelnih i plemenitih pobuda“ profesionalno pomažu uglavnom nedovoljno kompetentnim nosiocima zahteva Prištine u pripremanju propagandnog materijala zavidnog kvaliteta. Neko to sve plaća, kao i lobističko špartanje kosovskih diplomata i zvaničnika širom planete.

Uključivanje poznatih ličnosti iz sveta umetnosti i popularne zabave nije bez efekta, ali mislim da nije ni presudno, mada bi svakako bilo korisno da se takvi glasovi čuju i u srpskom interesu, ali se tome, kako izgleda, ovim povodom ne poklanja dovoljna i pravovremena pažnja.

Vi ste još pre nekoliko meseci upozorili da će bitka za hramove biti žestoka, što se i potvrdilo. Ali ste takođe ukazali i na prostor delovanja RS u ovoj diplomatskoj i političkoj borbi?

Od trenutka ozvaničenja inicijative za prijem „Kosova“ u Unesko, odnosno pisma koje je s tim zahtevom ministar spoljnih poslova Prištine Hašim Tači polovinom jula uputio generalnoj direktorki Uneska Irini Bokovoj, Srbija, rekao bih, čini sve što je u njenoj moći da političkim i diplomatskim sredstvima spreči prijem „Kosova“ u ovu specijalizovanu agenciju UN. Javnosti je poznato da su se u tu borbu predano uključili i predsednik republike, i premijer, ministar spoljnih poslova i celo ministarstvo, jerarhija SPC, s patrijarhom Irinejem na čelu, SANU, Matica srpska, Komisija za saradnju s Uneskom, Udruženje književnika Srbije…mnogi pojedinci.

Raduje takva sabornost u odbrani istorijske kolevke vrednosti na kojima počivaju naša duhovnost, državnost, nacionalni i kulturni identitet. Kamo sreće da su takvo jedinstvo i akciona sposobnost ispoljavani i ranije, jer naša iskušenja i nedaće u vezi s Kosovom i Metohijom, a i uopšte, nisu od juče. Bez obzira na to kakav će u ovoj konkretnoj stvari biti rezultat, ovakav stepen jedinstva i nacionalne odgovornosti ohrabruje. Nekima, naravno, i smeta, pa se mogu očekivati dodatni pritisci i pojačani napori da se na međunarodnom planu afirmiše državnost „Kosova“, u sklopu jedne neumoljive strategije poražavanja Srbije pre eventualnog i delimičnog, uvažavanja i njenih krajnje omeđenih interesa. Forsiranje prijema „Kosova“ u Unesko jedna je važna deonica na tom putu.

Vatikan nije priznao nezavisnost „Kosova“. U svojim izjavama ste napomenuli da Vatikan, sa kojim je SPC u konstruktivnom dijalogu, ispoljava primarnu odgovornost i da bi bilo dragoceno ako bi tu svoju brigu što aktivnije podelili sa katolicima širom sveta. Da li se nešto na tom polju uradilo?

Zaista ne znam šta se na tom planu konkretno postiglo. Iz ličnog iskustva ambasadora pri Svetoj Stolici pouzdano znam da je Vatikan spreman da se angažuje na zaštiti i rekonstrukciji srpskih pravoslavnih sakralnih objekata na Kosovu, kao i da se zvaničnici i diplomati Svete Stolice u neformalnim razgovorima ne libe da iznesu nepovoljne ocene o stanju na KiM i ugroženosti hrišćana i hrišćanstva u pokrajini. Uostalom, Vatikan nije priznao nezavisnost „Kosova“, što je za mnoge u nas bilo iznenađenje, ali u suštini počiva na čvrstoj logici sagledavanja prioriteta osnovne misije širenja i jačanja katolicizma u svetu. S druge strane, Vatikan jako pazi na to da se neposredno ne meša u politička pitanja, a uvek ostavlja otvorene višestruke koloseke delovanja prema narodima i državama, za svaki slučaj…

Tako, recimo, dosad nije zvanično demantovano da je sveštenik Đerđ Ljuši bio ovlašćen da u ime Rimokatoličke crkve potpiše tzv. Apel lidera crkava i verskih zajednica sa KiM, kojim se daje podrška zahtevu za prijem „Kosova“ u Unesko. U međuvremenu je taj apel bez komentara objavljen u vatikanskom glasilu „Oservatore romano“. U usmenim diplomatskim kontaktima s našim predstavnicima u više navrata su data uveravanja da je reč o samovoljnom ličnom činu koji ni u čemu niti predstavlja niti obavezuje Svetu Stolicu. Poželjno bi bilo malo više javne određenosti i jasnoće u ponašanju Vatikana, ali se ukupni stav Svete Stolice prema problemu „Kosova“ zasad može oceniti kao korektan i uzdržan.

Od kakvog je značaja činjenica da se četiri srpska manastira na Kosovu i Metohiji (Visoki Dečani, Pećka patrijaršija , Bogorodica Ljeviška i Gračanica ) nalaze na listi spomenika u opasnosti u Unesku, jedini u Evropi, za sve one koji odlučuju o zahtevu Prištine?

Pored pravnih i političkih, objektivna ugroženost naše kulturne i duhovne baštine na KiM jedan je od težišnih argumenata protiv razmatranja prijema „Kosova“ u Unesko. Činjenicu da su četiri srpske svetinje od izuzetnog univerzalnog kulturnog značaja na Uneskovoj listi svetske baštine u opasnosti čak i oni koji se zalažu za prijem „Kosova“ ne mogu i ne pokušaaju da prenebregnu. Listom izjavljuju da imaju razumevanja za našu zabrinutost u vezi sa sudbinom naših srednjovekovnih spomenika u „državi Kosovo“, ukoliko bi ona ušla u Unesko. Međutim, linija njihove logike rasuđivanja bitno se razlikuje od naše. Oni, naime, smatraju da bi se prijemom u Unesko „Kosovo“ obavezalo na poštovanje svih konvencija i standarda ove organizacije u vezi sa zaštitom srpske kulturne baštine, pa bi tako situacija bila bolja i podložna stalnom institucionalnom praćenju,a držanje kosovskih vlasti pod lupom i prismotrom međunarodne zajednice. Jednom svečanom izjavom, sugerisanom od strane svojih pokrovitelja, svi najviši zvaničnici vlasti u Prištini napismeno su se obavezali na poštovanje srpskog kulturnog nasleđa, znajući da dosadašnji neprijateljski odnos prema našoj baštini bitno umanjuje kredibilitet kandidature.

Našem svetu nije potrebno objašnjavati zašto mi obećanjima i zaklinjanjima iz Prištine ne verujemo. Deo problema je, međutim, i u tome što je jedan ne tako mali broj diplomata i zvaničnika država koje se zalažu za prijem iskreno ubeđen u to da bi primanjem „Kosova“ u Unesko nastupili bolji dani za našu kulturnu baštinu na KiM. Nije ih lako razuveriti, jer oni u rezonovanju polaze od logične pretpostavke da se preuzete obaveze moraju dosledno izvršavati, što je od „političara“ prištinskog kova naivno očekivati. Ima, naravno, među zapadnim zagovornicima prijema „Kosova“ u Unesko i onih koji i te kako dobro poznaju ćud novokomponovane kosovske političke „elite“, ali zloupotrebljavaju neupućenost i indoktriniranost kolega udaljenijih od balkanske problematike.

Šta bi Francuzi uradili da im neko preotme Notr Dam, Italijani Sikstinsku kapelu, Grcima Partenon?

Vaše pitanje je više nego umesno, ali i irealno hipotetičko. Evropljani, jednostavno, ne razmišljaju u takvim relacijama i retko ko u pretežno posthrišćanskom Parizu, Londonu ili Rimu oseća bilo kakvu odgovornost za hrišćansko kulturno nasleđe u drugim zemljama. S obzirom na globalni medijski tretman, uništavanje Budinih skulptura u dalekom Bamijanu ili antičkih građevina u Palmiri, što i jesu užasni udari na civilizacijsku memoriju sveta, izazivaju zgražanje na Zapadu, dok uništavanje naše jedinstvene duhovne i kulturne baštine na KiM i ispisivanje pohvala onima koju razaraju Palmiru ili Sanu po zidovima srpskih manastira prolazi gotovo nezapaženo.

Pamtim kako je svojevremeno iznenađujuće delovalo dramatično upozorenje tadašnjeg gradonačelnika Venecije Masima Kačarija, da bi rušenje nekog našeg srednjovekovnog manastira ili crkve na KiM bilo ravno rušenju Crkve Svetog Marka u Mlecima. Ali, to je bila izuzetna reakcija jednog izuzetnog čoveka.

Od kakvog su značaja knjige kao što su, na primer, „Zadužbine Kosova i Metohije“ i brojne druge koje slikom, rečju i faktografijom govore o tome čiji su manastiri na Kosovu i Metohiji, ko ih je gradio, ko je tu kulturu stvarao, i da li je istina i putem njih stizala do onih koji će odlučivati?

Pomenute i mnoge slične publikacije, uključujući i najnoviju, kapitalnu i reprezentativnu sintezu na engleskom jeziku „Hrišćansko nasleđe na Kosovu i Metohiji“, značajno i dugoročno utiču na formiranje predstave o srpskom kulturnom blagu i dugoj tradiciji našeg sakralnog graditeljstva na prostoru prvobitne srpske države, pogotovo u krugovima intelektualaca, stručnjaka i čitalaca zainteresovanih za istoriju, kulturu i umetnost. Na donosioce političkih odluka ovakve vredne knjige, čije čitanje, pa i samo prelistavanje, iziskuju vreme i izvesni umni napor praktično nemaju nikakvog dejstva, iako se često mogu naći na radnim stoolovima u njihovim kancelarijama. Veći efekat imaju atraktivno prezentirane i vizuelno privlačne kraće brošure na stranim jezicima, kakva je, recimo, bila „Raspeto Kosovo“, štampana posle martovskog pogroma 2004. godine. Tadašnji američki ambasador pri Svetoj Stolici i lični prijatelj predsednika Buša, Džim Nikolson, bio je toliko zgranut mirnodopskim nasiljem nad Srbima i njihovim svetinjama na KiM, da se lično potrudio da ova publikacija stigne do samog vrha američke administracije. Obično takav materijal biva zaustavljen na nekom srednjem, birokratskom nivou državnog aparata, Inače, u novije vreme, neposredno najefikasnija je distribucija kratkih video-zapisa s pratećim objašnjenjima posredstvom interneta, odnosno tzv. „društvenih mreža“.

Ili će prevagnuti nekakvo „uverenje“ da je Visoke Dečane, na primer, gradilo albansko pleme Gaši za dinastiju Nimani (prezime asocira na prezime Nemanjići) ?

Takve besmislice, zaodenute u prividno naučno ruho, deo su projekta krivotvorenja istorijske istine zarad političkih probitaka i, na dužu stazu, uobličavanja nekakvog veštačkog, sintetičkog kulturnog identiteta „Kosova“, a sve u sklopu dalekosežnog velikoalbanskog ideološkog programa. Ovakvo, ujedno čudovišno i komično, prekrajanje tekovina prošlosti, ipak ne može proći, ali ga treba na sve načine i u svim prilikama dosledno razobličavati.

Apsurdnost takvih „teorija“ ne sme da razoruža ili uspava naš samoodbrambeni kritički refleks. Umesto odmahivanja rukom, valja da nam je vazda oštro pero u ruci.

Da li Vam je poznat stav generalne direktorke Uneska, gospođe Irine Bokove po ovom pitanju?

Generalna direktorka Uneska Irina Bokova opredelila se za neutralan stav u pogledu samog zahteva za prijem „Kosova“ u Unesko, jer smatra da je na državama članica da ga suvereno razmotre i o njemu odlučuju. Međutim, što se proceduralne strane postupka tiče, koji je u njenoj nadležnosti, postupila je strogo u skladu s međunarodnopravnim okvirom uspostavljenim Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN, prema kojem „Kosovo“ nije suverena država. Ona je, stoga, odbila da primi pismo Hašima Tačija sa zahtevom za prijem „Kosova“, konsultovala se sa Njujorkom i s Unmikom, koji je takođe odbio da bude Tačijev poštonoša, pa je predlog za uključivanje tačke sa zahtevom za prijem „Kosova“ podnela Albanija, podržana od grupe zemalja.

Mislim da Irini Bokovoj, iz više razloga, pokretanje inicijative za prijem „Kosova“ u Unesko nije po volji, ali je ona odabrala da se o tome javno ne oglašava, što je, s obzirom na njenu funkciju i poziciju, shvatljivo. Sekretarijat Uneska je, međutim, morao biti manje „neutralan“ u pripremanju dokumentacije za zasedanje Izvršnog saveta i nije smeo dovesti delegacije država članica u situaciju da se suoče s predmetom na način na koji su ga, delom suprotno odredbama i terminologiji iz Rezolucije 1244 SB UN, formulisali njegovi podnosioci. Delegacija Srbije je notom reagovala na ovo proceduralno i pravno ogrešenje.

Da li države Evropske Unije gledaju na Kosovo i Metohiju kao na nezavisnu državu te je i to razlog mišljenja da „Kosovo“ može biti primljeno u ovu organizaciju UN?

Države koje su priznale nezavisnost „Kosova“ na KiM gledaju kao na državu. Mnoge od njih su sa Prištinom uspostavile diplomatske odnose, otvorile ambasade… Ne treba zaboraviti da je 111 država priznalo jednostrano proglašenu nezavisnost „Kosova“, što predstavlja političku realnost s kojom se mora računati. Problem s kojim se sučeljavamo i jeste raskorak, odnosno sudar između dveju suprotstavljenih realnosti u međunarodnim odnosima – s jedne strane je realnost međunarodnog pravnog poretka zasnovanog na odlukama UN, u ovom slučaju Rezolucije Saveta bezbednosti, a s druge politička realnost činjenice da je 111 država priznalo „Kosovo“ kao nezavisnu državu i da se neke među njima veoma uticajne.

Ukoliko bi „Kosovo“ bilo primljeno u Unesko, to ne bi bio samo poraz Srbije, već mnogo više i dalekosežnije još jedan poraz međunarodnog prava pred agresivnošću političke moći i proceduralnih smicalica država koje već određeno vreme „međunarodnom zajednicom“ smatraju samo sebe. Nije naš veliki pravnik Milan Bartoš slučajno upozoravao da „priznavanje neke države nije pravni čin s političkim posledicama, već politički čin s pravnim posledicama“.

Ako bude što biti ne može „šta je istina prema moći ubeđivanja“?

Istina na kraju uvek pobeđuje, ali njena pobeda, u ovom slučaju, još uvek nije na vidiku. Treba joj na svaki način pomoći da se brže probije kroz političke i medijske magle.

 

Slavica Đukić