KULTURA EVROPE U XX VEKU
Kako su se moda, umetnost i kultura razvijali u Evropi XX veka sa osvrtom na Pariz
Spontanost XX veka skrivena je s one strane samosvesne racionalne psihe anime; ali sad postaje sasvim jasno na pragu III milenijuma da neposrednog življenja više nema. Da smo za sobom ostavili lepotu senzibilnog, neracionalnog, nedeljivog naivnog življenja prepustivši svoj individualitet kolektivnom umu. Dvadeseti vek je otkrio nakon Bel Epoch-a vrata jednom specifičnom rafinmanu čiji je duh unela Francuska, država koja je iznova stvarala svoju kulturnu, intelektualnu, umetničku elitu nakon gradjanske revolucije.
Specifičnu vokaciju kulturi Evrope daje Italija koja je očuvala svoju aristokrtaju, skrivenu u nekadašnjim kneževskim državicama; malim gradovima školujući i podižući nove generacije koji u sebi arhetipski nosili lepotu Renesanse Italije. Svemu ovome pridružuju se anglo saksonske države Nemačka i Engleska sa svojim pragmatičnim shvatanjem i tumačenjem starnosti. U njih se slevaju stanovnici nekadašnje monarhije Austro – Ugarske sa svojim razlikama ali sa bogatstvom upletenog genetskog koda. Kao što će ruski emigranti sa svežinom duha osvojiti Pariz dvadesetih godina tako će mnogi disidenti umetnici iz Frankove Španije uneti dimenziju otkačene umetnički kanalisane šizofrenije tridesetih. Tako će nakon II Svetskog rata emigranti iz slovenskih zemalja iza gvozdene zavese doneti mnoga intelektualna bogatsva u tu zapadnu Evropu a medju nama su bili i ljudi sa prostora nekadašnje Ex Yu.
Pretpostavka za slobodu stvaranja je jedan razmljiv jezik definisan kao evropski common language koji se zasniva na subjektivnim konstitutvnim principima i individualnim pravima. Kao da nas slike iz filma Bernarda Bertolučija iz filma XX vek uvode u taj svet stvarnosti koji se oblikuje u kontradikciji izmedju aristokratije i proletarijata sa početkom XX veka, pa nas polako Vitorio de Sika uvodi u Čuda u Milanu o magiji siromaha skupa sa filmom Kradljvici bicikla a onda nailazi Francuski Novi talas. Fransoa Trifo u svom filmu Jak and Jile nam demonstrira filozofiju Joy de Vivre, dok nas veliki reditelj Italian Bernardo Bertoluči podseća na neodljivu lakoću življena u svom filmu Amarcord. Kroz suze i smeh, kroz katharzis uz finoću poetike fotografije i zvuka, kostimografije i scenografije. Uvek je reč o pojedincu o njegovom subjektivnom Ja bilo da su u pitanju pokretne slike, književnost ili fine umetnosti.
Jer setimo se da je XX vek u umetnosti otpočeo sa Dadom i Surealizmom, pobunom, anarhijom, borbom za prava pojedinca. Ali kao da nas je Kventin Tarantino američki reditelj i scenarista filma preselio u jednu drugu stvarnost krajem XX veka snimivši film Petparačke priče, film u kome je Evropa izložena podsmehu jasno i glasno a vrednosti Big Macka postavio na pijedestal. Nakon rata američaka kultura donosi jedan novi pojam u život a to je duh kolektivizma, koji je ako ne isti, ali sličan onom koji je specifičan za duh bivšeg SSSR sa drugačijom konotacijom a ona se skriva iza reči demokratija. Demokratija/Diktatura u svim oblastima života sve do rušenja Berlinskog zida krojiće i promeniti sliku Evrope, i umesto da ovo rušenje učini svet još boljim i lepšim, ovo rušenje će uspostaviti neke nove granice.
Danas, nema individualne spontane samosvesti, danas nema individualne subjektvine slobode, a ono što je najvažnije nema slobode u kome je Evropa uživala u jednoj bogatoj epohi šezdesetih i sedamdesetih godina slaveći autonomiju individualnog čoveka. Budući da sam čovek ne samo da znači nešto, već i jeste nešto i ostaje vrsta vrednosti univerzalne – zahvaljujući svojoj svojoj svojevrsnoj, automnoj, ponekad magičnoj egzistenciji. Čovek je nešto neobjašnjivo, ali on znači nešto egzaktno, on ima svoju vlastitost, autentično i automno je angažovan prema svetu, prema stvarnosti i samom sebi. Šezdesetih i sedamsetih godina glavna pulsirajuća žila u Evropi teče kroz tri grada u trouglu London – Pariz – Milano. Burna istorija, besmrtna lepota kulturna tradicija i samopoštovanje prema vlastitom nasledju učiniće od ovih gradova centar: umetnosti, literature, muzike, filmova i modne industrije.
Svaki pojedinac koji će se pronaći u nekom od ovih gradova ostvariće svoju autentičnost u vremenu bitnik kulture, hedonizma, koji se ispoljava kroz ’’nouvelle vague’’ muzike i literature, joy de vivre , u swing žurkama ili rasipanju vremena u kafeima. U Parizu su se zapravo šezdesetih godina pa i docnije mnoge važne stvari upravo dogadjale u kafeima (bistro) – bilo je zanimljivo videti kultne institucije Pariza Sartra i Simon de Bovoar kako žure da zauzmu mesta u nekom od kafea na Monparnasu: DE Mago ili Fleur. Parizu egzistencijalne i strukturalističke filozofije Sartra i Fukoa, devojke iz XIV buržujskog kvarta Pariza odevene u stilu Andre Courragesa sa specifičnim čizmicama ’’fleet heeled ’’Courages’’ boot izmešane sa likovima koji su došli negde iz daleka. Boja koja je dominirala u odevanju je crna; kao simbol egzistencijalista koji će podići na noge ’68 Pariz predvodjeni Sartom.
Pariz kao otvoren grad koji je se napajao kretivnom energijom mladih generacija iz Španije odbeglih od Frankove diktature*, Magreba (bivših francuskih kolonija, ); šarmom i inteligencijom momaka iz slovenskih zemalja sa Balkana coterie i coterie. Žedan i gladan, spreman da primi ono što je interesanto, lepo, estetizovano; onaj koji je u sebi imao dovoljno snage i umešnosti, a ako ga je uz to pratila sreća, mogao je da uspe i pronadje sebe u ovom gradu ma šta da je bio i ma šta da je nosio u svom koferu. Sreća je bila na dohvat ruke samo je trebalo posedovati umjeće opuštanja i čekanja u beskonačnoj igri svetlosti i senke.
Pariz je oduvek bio seksualno dekadentan grad ne samo po novelama Markiza de Sada ili dnevnicima Anais Nin već je to bio deo tradicije još iz vremena Kralja Sunca Luja XIV. U to vreme je uspostavljena tradicija ljubavnice i ljubavnika i institucija kastrata koji su pevali na uvce plemićima. U to doba je samo francusko plemstvo imalo isključivo pravo da uživa u hrani, odeći, nakitu, izboru ljubavnika – jednostavno da uživa u životu dok je to običnom narodu bilo nedostupno. A onda ih je jakobinska revolucija zbrisala sa karte sveta ali ostao je šarmantni duh nedozveljenog pervetiteta; koji je gradjanska klasa kontrolisala tokom XIX veka ali XX vek otvara sva čula filozofiji duha i tela: ’’Joy de Vivre’’. Lude godine ranog dvadesetog veka, eksplozija džez muzike tridesetih; rat koji će potisnuti mnoge navike Francuza osim one da budu samosvojni. Dolaze pedeste kroz francuski novi talas angažmana, šezdesete u duhu ’’s one strane dobra i zla“, sedamdeste disko muzike za djuskanje i otvorenih gej veza ispisale su mnoge stranice socioloških – filozofskih i literarnih analiza. Džozefina Beker i džez muzika, u kafeima i podrumima a kasnje i na velikim otvorenim scenama. Film, koji se manifestuje u u Francuskom novom talasu ilustrovaće slike i prilike života ovog grada.
https://www.youtube.com/watch?v=iVPJD3kaKRQ
Mainstream ovog grada se ogleda u neograničenoj slobodi, poricanju vrednosti koje je uzdigla na pijedestal francuska elita ’’njegovo veličanstvo buržuj’’ u ljubavi prema životu i napajanju iz svih njegovih izvora. Posle iscrpljujućeg rata i posleratnog perioda uživalo se u konverzaciji, uživalo se u hrani, uživalo se bilo čemu što se moglo raditi. Suština je bila da čovek – indvidualac udovolji samom sebi sasvim oslobodjen od morala da bi ostvario ne samo čulne senzacije već i intelektualne, da se čovek kao racionalno biće ne bi osećao loše. Širiti osećaj ŽIVOTNE GROZNICE ZNAČILO JE NOSITI JE U SEBI. Sve što nam se dešava u životu je onako, kako bi rekli, sa lakoćom, jer život se ne može menjati. U njemu se dešavaju i loše stvari a trebalo bi ih prihvatati ne kao tragediju već kao momenat koji j već prošao jer sve teče. Sve je moguće: uživanje u dosadi, uživanje u patnji, strah od straha. To je jedna vrsta strukturalizma u kojem ništa ne bi trebalo uzimati za ozbiljno od kaprica od ljubavne veze, sve je spontano i bezbrižno. Parižani su znali da žive strasno u nemogućim situacijama; što bi se reklo ono što nije činjeno iz ljubavi prema ljubavi za zadovoljstvo nije trebalo raditi uopšte. Ova vrsta života je izgledala kao revolt, revolucija surelaizam, anarhija, post – modernizam, nagoveštaj pank subkulture.
Post modernizam kao i filozofija strulturalizma je vidljiva u POP ART i OP ARTU ; a jedan vid fenomenologija u kom se manifestuju je FUTURISTIČKA MODA FRANCUSKIH KRETAORA koji su pratili dva glavna toka a to je bio buntovnički swingerski-vogue Pariz i onaj drugi koji se manifestovao u subkulturi koji je kontrirao mainstreamu Bitnika i Swingera u Romanticizmu, Boemiji i stilu Dendija. Mnogi od njih eksperimentisaće sa futurizmom kao Pjer Karden**, Andre Kurež, Pako Raban. Jedna od kolekcija Iv Sen Lorena biće uradjena u stilu pop arta lansirana kao ’’Mondrian lock’’ i lansirana u lancu butika Rive Goshe. U modi i dizajnu su dominirali homoselsualci a to je bio trend koji ulazi i u sedamdesete kad se već otvoreno moglo sa ponosom reći da je neko gej a da ne bude izgnan iz svoje zemlje kao nekad.
U sedamdesetim godinama u Parizu postaju dominantne diskoteke; one su bile jedna vrsta prestižnih mesta na kojima se takodje okupljalo mondensko društvo. Byblos, Palace i Klub 7 koje je otvarao različitih godina Fabris Emer; čuven po prvom gej klubu koji je otvorio još 1963. Pimm’Su u ulici Saint Anne a onda Klub Sedam je otvoren 66 pa Palace sedamdesetih gde se mogla slušati najbolja disko muzika. Bila je to prava revolucija u Evropi da su se na jednom mestu kao u setu mogli skupiti sasvim slobodno ljudi istog rafinmana, želja i ukusa dok je Fabirs Emer bio kralj noćnog života Pariza. U tim diskotekama se slušala muzika koja je važila za najbolju disko muziku Pariza; zahvaljujući DJ Guy Chevas; a pre disko muzike Soul i bluz. Ti klubovi nisu bili vrsta geta, kao što je to važilo za Njujork već su u njoj dolazili i muško ženski i gej parovi. Pariz se ponosio ovom slobodom iz koje će nastati avangardni talasi valjanih plodova.
Pariz je ipak bio centar Evrope u svakom smislu i tvorac jednog novog talasa; koji će intelektualno uticati na sve tokove i strukture života. Neposredno je uticao na London i Rim iz njega su dolazili svi podsticaji bilo da je bila u pitanju filozofija, umetnost ili moda. London je ostao u izvesnom smislu specifičan ne samo što je bio glavni grad jedne zemlje; koja u bukvalnom smislu bila ostrvo; zbog svoje društvene strukture i uvreženog analitičkog načina mišljenja koji se održao vekovima; mada nije ostao imun u odnosu na Pariz. Dok su evropski gradovi upijali pariski duh nakon II Svetskog rata bez distance u dimenzijama svojih struktura.
Anja Weber
——–
* Pako Raban, rodjen 1934 u San Sebastijanu, arhitekta po obrazovanju, kretor i dizajner odeće i nakita, mistik po duhu i vokaciji – koji po prvi put uvodi crnkinje na modnu scenu.
** Radio je kompletan satjling za Bitlse; dok su njegovi ženski modeli bili odeveni u uske kožne kombinezone izradjene u koži . Dozajnirao je post edvardijaski – lock čipkanih bluza u filmu Viva la Maria u kom je igrala Brižit Bardo za koji je scenario pisao njen bivši suprug Šak Krijer.