SUŠTINA MOLITVENOG ŽIVOTA
Zašto se moliti, zašto postiti, zašto se ispovedati i na kraju krajeva zašto se pričestiti. Kako su sve te stvari neophodne i povezane
Stalno se susrećem sa jednim te istim pitanjima, zamislima i ponašanjima savremenog čoveka, bio on vernik ili ne. Zapanjujuće je koliki broj vernika jednostavno ne razume neke stvari oko Crkve i vere, iako iskreno misle da su dobri vernici. Ali to njihovo iskreno mišljenje o sebi nije potkrepljeno istinitim činjenicama a pre svega nije potkrepljeno znanjem o veri i duhovnom životu. Ljudi su lenji da uče. Zatim, skloni su da idu linijom manjeg otpora, to jest da rade samo ono što njima prija a ne ono što treba. Skloni su i sujeverju i praznoverju, kao i usvajanju lažnih učenja. Da ne govorim o jereticima ili paganima, kod kojih je sve dozvoljeno što se čoveku snilo i što mu je milo, ne razmišljajući da su Božiji zakoni obavezujući od prirodnih zakona, koje mi smatramo apsolutno nužnima.
Isus Hristos i isterivanje demona
Stoga ću pokušati kroz neka pitanja i odgovore da ponudim ljudima informacije zašto se moliti, zašto postiti, zašto je ispovest ključna, a pričešće suštinska Sveta tajna Pravoslavne crkve i celokupnog života. Ne nadam se, a nemojte se ni vi nadati, da možemo kvalitetno odgovoriti na sva ova pitanja, za to treba čitati svetitelje i svetootačku literaturu gde je sve temeljnije i bolje napisano i objašnjeno. Moja misija ovog teksta je da skrenem pažnju na važnost i povezanost molitve, posta, ispovesti i pričešća, da naučimo osnovne pojmove, slova duhovne azbuke. A na vama je da dodjete do svega ostalog kroz revnostan život.
Pitanja i odgovori o značaju molitve, posta, ispovesti i pričešća
Zašto se moliti ako je to dosadno, umara, oduzima vreme, uvek su iste molitve, zar nije dovoljno što sam ja dobra osoba da bih bio Bogu ugodan.
Sam Gospod Isus Hristos se, iako Sin Božiji, molio Ocu Nebeskom. On Sam nam je dao primer da je to neophodno za spasenje duše. Jer, kada se molimo onako kako Pravoslavna crkva propisuje, kroz molitve koje su nam ostavili andjeli i sveti ljudi, mi kroz tu molitvu privlačimo Sveti Duh da čisti dušu našu, da je snaži i oživljava od nagomilanih grehova koji nas guše.
Na primer, neki ljudi su jako negativni, depresivni, zlovoljni. Otkuda to? Što svi nismo takvi ili drugačiji, što neko ko je veseo i živahan odjednom postaje mračan i povučen. Zašto se ljudi menjaju ka zlu, zašto počinju da misle negativno? To je zato što negativne misli uvek dolaze od demona, koji vam ih naturaju, koji vas plaše, uvlače u vas apokaliptične misli i žele da postanete depresivni i očajni. A demoni ulaze u vas i vaš um jer ste ih grešnim životom pustili unutra. Greh po greh, skuplja se gomila greha na vašoj duši i ona pod uticajem greha počinje da tamni i sve zloćudniji i jači demoni počinju da se lepa na vašu dušu, um i telo.
A lek za njih je uvek isti i vekovima jedino pouzdan: svakodnevna molitva ujutru u uveče, post, ispovest, pričešće.
Svakodnevna molitva udaljuje demone od nas, prži ih, ali se oni opet vraćaju posle nekog vremena ako je duša i dalje u crnilu. Zato se stalno moramo moliti dok se duša ne očisti i ne sija blagodatnom svetlošću tako da se oni teže približavaju. A duša se jedino čisti kajanjem, ispovešću i pričešćem. Medjutim, da bi došli do iskrenog kajanja, mora Sveti Duh da nas dodiruje i da nam otvara dušu, da shvatimo svoju grešnost i slabost, da se ocelomudrimo. To se postiže molitvom. Molitva jača dušu, priziva Sveti Duh koji nam daje snage da se odupremo grehu, koji nam daje uvide u duhovne zakone, pokazuje nam pravi put ka spasenju, daje nam direktno razumevanje stvarnosti.
Molitva je stalan proces. U prvo vreme je teška i mučna ali vremenom postaje laka, kako duhovno uzrastamo i kako duša postaje lakša. Nakon dužeg ili kraćeg vremena provedenog u molitvi, ako su i svi ostali aspekti uradjeni kako valja, molitva postaje žudnja duše i velika radost. Svi svetitelji su potvrdjivali da su dobijali veliku radost i sreću kada su bivali u molitvi, ali to je molitva duhovno čistih duša, koje puna blagodet obasjava, to se retko dešava običnim ljudima.
Kako doći do stanja da nam molitva bude radost?
Postoje jeretičke i mnoge okultne sekte koje koriste molitvu da bi upadali u ekstazu. To je duhovna obmana, to jest prelast. Po svaku cenu izbegavajte da ulazite u takva stanja, jer ekstaza dolazi od spoljnih zlih sila. Božija blagodat izaziva smirenoumlje a ne ekstatičnost misli i emocija. Da bi se stiglo do smirenoumlja, molitva mora biti smirena i mora da se posti.
Zašto je važan post u svemu tome?
Post slabi demonsko delovanje, daje čoveku smirenje i čisti nas od strasti. Post je duhovni podvig ali i fizičko smirenje tela, obuzdavanje svih onih divljih strasti. Vernik koji ne može da posti, nikada se neće osloboditi sila i demona strasti, kao ni mnogih bolesti koje su utemeljene u delovanju demona na naše telo. Usled greha i grešnog života, demoni se kao pijavice hvataju za naše telo i um. Često se uhvate i nekog organa i počinju da ga guše dok ne izazovu bolest. Otuda se kaže da je bolest uvek posledica greha.
Post priprema vernika umno, duševno i fizički da može da se oslobodi zlog podnebeskog sveta koji se nakačio na njega i koji ga ometa, guši, stiska. U Bibliji je sam Gospod Isus Hristos rekao da se neki demoni ne mogu isterati ničim osim postom i molitvom vernika, kada su ga apostoli upitali kako to da sa blagodaću koju su oni imali nisu mogli da izleče jednog čoveka.
Čovek ne može sam da se oslobodi tih demona. Nikada nije ni mogao. Svi oni magovi i čarobnjaci, sektaši i pagani koji tvrde da će vas osloboditi demona i bolesti, ne čine ništa drugo do jedne duhove zamenjuju drugima, još pogubnijima. Da paradoks bude veći, to je tako lukava igra koju šamani, magovi, vračevi igraju sa ljudima, da se često dešava da čovek zaista ozdravi od bolesti koja ga je mučila, dobije zdravlje ali izgubi nešto mnogo važnije: porodicu, um, posao, prijatelje, život.
Kako onda čovek može da se oslobodi greha i demona koji ga muče?
Čovek mora prvo da se pokaje. Molitvom počinje da uvidja stvarnost, post ga smiruje i slabi uticaj demona, um mu bolje funkcioniše i čovek počinje da uvidja svoju grešnost. Počinje da se kaje za sve svoje grehe, male i velike. Zato odlazi nakon posta i blagoslova sveštenika na ispovest.
Nakon ispovesti, ako je valjano obavljena, vernik pristupa na liturgiji pričešću, Svetim darovima, krvlju i telu Hristovom, koje je on dao nama svima na spasenje duše. Primanjem svetih darova na pričešću mi postajemo jedno sa Gospodom, i ako smo se valjano pripremili za pričešće kroz molitvu, post, ispovest, ako smo ozbiljno sebe sagledali i nismo to radili samo formalno, Gospod nam oprašta grehe i otpušta ih. U tom trenutku kada primamo svete darove dešava se najveće čudo na zemlji i najvažnija stvar u vasioni, Njegovom milošću nam se opraštaju gresi. Demoni kao sprženi otpadaju od naše duše, ona svetli i raduje se. Čovek se duhovno isceljuje a često i telesno.
Da li to znači da će meni biti svi gresi oprošteni ako se pričestim posle posta i ispovesti?
Samo, pričešće nije automatski proces, ne oprašta Gospod svima sve grehe. Nekome bude oprošteno sve, nekome nešto a nekome ništa, čak mu može biti i štetno ako je nedostojno primio Svete darove, na primer, nije postio ili se nije ispovedio. Tada umesto milosti dobija osudu, jer je pokušao da prevari samog Boga. To se stalno dešava, posebno sa vernicima koji idu stalno na pričešće a bez istinske pripreme i blagoslova duhovnika, jer su stekli ubedjenje da im pričešće znači, pa im je pričešće pričešća radi, egoistična manija da su dobri. Takvim vernicima um potamni jer se „čisto vino ne sipa u prljave sudove“, odnosno Božija blagodet ne pomaže zacrnjenim dušama.
Mogu li nešto od ovih stvari da preskočim: molitva, post, ispovest, pričešće.
Ne, ne možeš. Sve je povezano i sve je bitno. Post bez molitve ne znači više od dijete. Ispovest bez molitve znači da verovatno nećete sagledati svoju grešnost, pa će to biti samo forma, vrtite se u krug. Ispovest bez posta znači da najtvrdokorniji demoni na vašoj duši neće biti ni dodirnuti. Pričešće bez svih ovih prethodnih radnji znači da se niste pripremili i nepripremljeni idete pred Gospoda, biće vam na štetu.
Šta će biti ako ne očistim potpuno dušu svoju od greha?
Bićeš verovatno posle smrti dat onima koji vladaju tobom – demonima. I odveden u pakao. Kažem verovatno, jer u pakao idu svi oni nepokajani razbojnici, a to smo svi mi koji nosimo grehe na duši svojoj, pošto je greh naš gospodar. Kome je Bog gospodar, on ne greši.
Čovek ne može imati dva gospodara. Mora se odreći jednog. Sve je ovo put odricanja od Satane i njegovih sila, obmana, spletki, iskušenja, podmetanja, kojima nas on vezuje za ovaj pali svet i njegovo gospodarenja nad nama. Jedino uz Božiju pomoć možemo na tom putu pobediti a kroz Bibliju, Svetu Pravoslavnu Crkvu i Sve Svete nam je dato uputstvo šta treba da radimo da do pobede dodjemo.
Kako ću znati da mi je oprošteno i da li je time moj posao oko čišćenja duše okončan?
Znaćeš da ti je oprošteno ako te taj greh više ne progoni i nema uticaja na tebe. Na primer, ako je neko sladostrastan pa samo misli o ljubavnim aktima, pa ako je to pošteno ispovedio i ako mu je greh oprošten, neće ga te strasti više napadati sa takvom snagom i on će moći da im se odupre. Te strasti i iskušenja neće nestati, nailaziće ponovo, ali vernik ima smiren um i snagu da im se odupre. Ako je neko stalno osudjivao i klevetao druge, pa ako mu se taj greh oprosti, on će misliti i govoriti o drugima bez zlobe i strasti, neće ih ni osudjivati a ni ogovarati.
Duša je očišćene od tog greha i tog demonskog uticaja, sad to može da kontroliše. Ali to ne mora da bude zauvek, ako se čovek ne odupre grehu koji mu se ponudi. Jer, život je takav, iskušenja su na svakom koraku, a i demoni znaju gde ste bili slabi, ponovo će krenuti u tom smeru, napašće vas mislima i pomislima, željom. Sada je samo na vama i vašoj volji koju je Bog ojačao, ali vam se može desiti da ponovo zgrešite iako imate snagu da to ne uradite. Pad će vam biti još dublji, jače sile će vas napasti nego pre. Pokušajte da se podignete što pre i zamolite Gospoda za milost i oproštaj grehova. Pokaj se i ispovedi. Pričesti.
Proces nikada nije konačan jer mi nemamo predstavu koliko smo grešni, tek kada krenemo ovim putem počnemo da shvatamo dubinu našeg greha. Duhovna borba se vodi do zadnjeg našeg daha na zemlji ali je nagrada za pobednike velika – večni život. Nekada Bog nekome neće dugo vremena opraštati neke grehe, iz Bogu samo znanih razloga, najčešće da bi vernik duhovno uznapredovao ili nešto naučio, savladao, pokazao drugima.
Ispovest i pričešće konačno čiste dušu od greha. A od čiste duše kada zli dusi otpadnu, čovek dobija mir – smirenoumlje. Zli duhovi ga ne uznemiravaju u umu, blagodat mu nesmetano pristupa, on je u radosti Božije ljubavi koja sa punim dejstvoim Svetog Duha dolazi. To je suština duhovnog života.
Ali, sve to mora da se održi revnosnim životom po Jevandjelju, bez greha. I opet stalna molitva, post, ispovest, pričešće.
Š.V.
Biblija – Jevandjelje po Mateji, glava 13.
1 I onaj dan izišavši Isus iz kuće seđaše kraj mora.
2 I sabraše se oko Njega ljudi mnogi, tako da mora ući u lađu i sesti; a narod sav stajaše po bregu.
3 I On im kaziva mnogo u pričama govoreći: Gle, iziđe sejač da seje.
4 I kad sejaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;
5 A druga padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje, i odmah iznikoše; jer ne beše u dubinu zemlje.
6 I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila, posahnuše.
7 A druga padoše u trnje, i naraste trnje, i podavi ih.
8 A druga padoše na zemlju dobru, i donošahu rod, jedno po sto, a jedno po šezdeset, a jedno po trideset.
9 Ko ima uši da čuje neka čuje.
Zašto sam postao mračan i povučen, kad sam bio veseo i živahan? Autor (izgleda sertifikovan tumač i ovog i onog života, jer sve zna) kaže menjam se ka zlu. Zamislite, postao sam zao, jer nema više osmeha na mom licu, a sve zbog toga što ne mogu da prehranim ni sebe, ni porodicu, ne mogu detetu da obezbedim pristojan obrok, odeću i obuću, krov nad glavom. Baš sam zao, što se ne smejem i što nisam živahan. A to zlo koje me obuzima nema veze ni sa izvesnom budućnošću nedostojnom čoveka. Grešan sam što se ne molim, što ne postim (iako postim već duže vreme) i što se ne pričešćujem. Grešan sam verovatno što ne mogu da gledam ugojenog popa, kome je važnija kutija ili ikona gde se ostavljaju prilozi za njih, jer umrlim svecima pare nisu potrebne, pričešćujući na pokretnoj traci one koji i dalje veruju da isti veruje u to što radi.
Grešan sam verovatno što se gnušam političara, koji slave i lične i ministarske slave, uz iće i piće, muziku i vesele popove, što od ukradenih para grade ili obnavljaju crkve i dobijaju oprost grehova. Baš se usadilo zlo u meni i u većinskoj Srbiji, grešni smo što se ne smejemo, što nismo veseli i živahni, što ne brinemo da li ćemo na onaj svet grešni.
Da zaista mislite to što pišete davno bi prestali sa ovim besmislicama, jer bi se plašili onoga u čije ime to izgovarate. Ovako, nisu mi jasni razlozi, a jedino objašnjenje vidim ili u apsolutnoj otudjenosti i zaludjenosti, ili u parama.
Sve ste moje napisano lepo objasnili vašom patnjom opisanom u komentaru. Ne bih tu ništa dodao a ni oduzeo.
Tako to izgleda u praksi, nevidljivi svet se uvek pokaže u vidljivom, kao primer za sve neverne.
Odgovor-komentar u istom stilu. Lično, to nije moja patnja, ali je na žalost patnja mnogih. Inače, kao dobar poznavalac nevidljivog sveta, kako to da neverujuće (oni što ne veruju u ono u šta Vi verujete) nazvaste nevernim? Omaška ili stvarno ne uvidjate razliku izmedju vernih i verujućih?
Ispod svakog mog članka imate kratak pasus iz Jevandjelja po Mateji o semenu i sejaču gospodine Zlatar. I o slušanju i čujenju.
Pročitajte ga u celosti a ja ću vam napomenuti da pokušate da dešifrujete u koje seme spadate.
Vidim da se javljate ne što želite da nešto čujete i razumete, nego što se trudite da izrečeno opovrgnete. Borite se protiv pravoslavne vere i to žestoko, uzeli ste sebi u zadatak da budete progonitelj Crkve i hrišćana, jer je učenje Hristovo valjda opijum za narod, Crkva je zla kapitalistička korporacija a vernici su budale koje kvare ovaj svet koji nikako da shvati vrednost komunizma.
Zar ne mislite da je mnogo glupo i bezvredno da diskutujemo u takvoj postavci, gde se vi postavljate kao islednik?
Možda se vama to svidja sudeći po simbolu škorpije koji vam je toliko drag, no meni to nije nikakva ni zabava a ni potreba. Nemam tu strast da vas ili bilo koga sličnog menjam, ispravljam, ubedjujem.
Pišem za one koji su seme Božije na zemlji i bore se da uzrastu, koji čuju napisano. Ostalima želim svako dobro, pa i vama.
Hvala na tome da čak i meni želite dobro, ali ne delujete iskreno.
Svaka izgovorena reč, da bi imala težinu, mora poticati od nekoga ko stoji iza te reči – imenom i likom. Kako verovati anonimnom? Ljudi se kriju iza pseudonima ako im je zbog izgovorene reči ugrožena privatnost, a to su obično dnevno političke teme, dok je verovanje i vera benigna priča „za sva vremena“ koja ne podrazumeva anonimnost. Nikad u ovim pričama nije rečeno da je tamo neko rekao nešto. Svi su imali lična ili izabrana imena.
Zašto se onda krijete S.V.? Da se ne plašite da ćete ispasti neozbiljni, da ne kažem nešto drastičnije, ako prepričavate srednjevekovne priče u 21. veku? Ako ste izabrani, ako Vam se nešto ukazalo, ili Vam je lično stvoritelj ili neki svetac dao znak, saopštio Vam sve tajne ovog i onog sveta i ovlastio da to prenosite dalje i vaspitavate ovaj narod u duhu pravoslavlja, zašto to krijete, zašto se javno ne prihvatite te blagoslovene uloge? To je velika čast i obaveza.
Možda se plašite verskog fanatizma pripadnika drugih religija ili čak ateista, koji bi mogli da Vas ugroze? Zašto – kad propovedate mir, ljubav, toleranciju?
Očigledno, kao i Vaše pisanje, tako i Vaš nastup nemaju uporište u logici, u ozbiljnosti i stvarnoj nameri da se pravoslavlje afirmiše u svojoj autentičnosti i superiornosti u odnosu na druge religije. Šta je onda cilj? Ako branite crkvu, treću najprofitabilniju kompaniju u Srbiji, ili popove koji ne veruju u ono što rade i kojima je vera zanimanje ali ne i način života, onda je razumljiv Vaš pristup.
Onda bi Vaša „firma“ Gluvo doba mogla da promeni naziv i u Glupo doba. Tako deluje. Želim Vam iskreno svako dobro.
@ Aleksandar Zlatar
Из тебе говори Миленко.
Da Aleksandre zao si! I ti to dobro osećaš. Možda svesno ne prihvataš ali znaš da nisi dobar jer si ohol. A kako znam da si zao? Pa, tvoje nabusito pisanije jasno pokazuje gordost koja porađa takvo ponašanje. I nemoj da se kriješ iza porodice jer nisi ti jedini koji je imaš i nisi jedini koji se susreće sa gotovo ne premostivim problemima nametnutim nam u borbi za opstanak. Otkriću ti malu tajnu, Aleksandre… Znaš kako još znam da si gord, tj. sujetan? Zato što sam i sam takav, pa se prepoznajemo. Samo ja ne tumbam na glavačke činjenice i onda ih takve kačim ovde u komentarima, prikrivajući svoju polovičnost, ležernim cinizmom i mirnom notom pisanja.
Šteta, takav sjajan um ali zarotiran u pogrešnom pravcu! Pusti ti popove i ne sudi im po sopstvenom poimanju sveta. Gledaj ti svoja posla i sopstvena dela jer ćeš za njih odgovarati, a ne za „popovska“.
Odakle ti iskoči profesore, veliki analitičaru i poznavaocu ljudske psihe? Divim ti se kako si u ovo malo reči naveo sve odlike moje ličnosti – da sam zao, da nisam dobar, da sam ohol, da sam nabusit, da sam gord tj. sujetan, da sam polovičan, ležerno ciničan, da mi je um sjajan ali zarotiran u pogrešnom pravcu. Zaista si neverovatan. A još ton kojim se obraćaš – da gledam svoja posla jer ću za njih odgovarati. Samo se nadam da nisi neki predstavnik M.G. iz N.Y.
Ako si pun gneva i netolerancije što postavljam prava pitanja pogrešnim ljudima, jer niko na njih ne daje odgovore, onda mi ti objasni, kao vernik (pretpostavljam da jesi) meni kao ateisti šta je sa problemom zla, argumentom protivrečnih otkrovenja i argumentom neverovanja? To je osnova ateizma, što pretpostavljam da znaš, jer si u svom kratkom komentaru pokazao svu strast nekoga ko je dobro upoznat sa onime što zastupa, a taj verovatno dobro poznaje i „neprijatelja“ kad se tako obrušava na njega. Ili i ti nemaš odgovore, pa ćeš i dalje nastaviti sa omalovažavanjem ili citiranjem dobrih, starih, mudrih.
Možda grešim, možda si ti jedan od onih koji se osetio pogodjenim što pominjem Crkvu i popove, pa mi zato preti strašnim sudom.
Aleksandre,
nije mi cilj da Vam solim pamet, ali bih ipak podelio svoje mišljenje.
Mislim da ne razumete u potpunosti Pravoslavlje.
Kao prvo, pravoslavlje nije ,,srednjevekovno“, ,,zaostalo“, ,,prerađeno“ ili nekog drugog epiteta koji ljudi vole da mu prišivaju. Pravoslavlje je večno. Jer je glava Crkve Sam Bog. Kao takvo, ono nije podložno promenama, upravo iz razloga što Bog nije promenljivog karaktera. Stoga Autor ne može napisati nešto novo, zanimljivo, što niko pre njega nije rekao – jer je sve najpre objavio lično Bog. Verujem da je Autoru više cilj da rasvetli neke nedoumice i podseti ljude na ono što su zaboravili, ili, pak, da objavi ,,Radosnu vest“ onima koji još za nju nisu čuli. Stoga, kritikujući njega na ovaj način, kritikujete ustvari sve svete Oce, pa i Samoga Boga.
A drugo, postoji ipak jedan promenljiv faktor u celoj ovoj priči. To su ljudi. Bili vernici ili nevernici. Sa nevernicima je lako – ili su otvoreno protiv, ili ne znaju zato što odbijaju da znaju. Ali, šta sa vernicima? Koji su formalno pravoslavni, a neformalno sve osim pravoslavni? Bojim se da je svakako na Bogu da sudi. Što ne znači da treba da se pravimo ludi, ali ne smemo se stavljati u ulogu sudije. Kao bolestan organizam. Na jednom delu je trulež, na jednom otvorene rane, na nekom drugom zdravo tkivo. Ali jedino je Mozak svestan svega.
Dakle, moramo istrajati u nadi da će dobar Lekar doći, odstraniti gangrenu, očistiti gnoj i previti rane i na kraju će se ukazati zdravo meso. Ako nas trpi, to je iz čistog razloga zato što još nije došao trenutak za amputaciju – još uvek ima nade na isceljenje.
Što se nedostojnih sveštenika tiče – odakle početi? Ima ih i previše… Što onih koji su neskriveni ateisti, pa i patrijarahe-jeretike imamo… Ali i mi smo odgovorni. Za ravnodušnost. Jezici su nam britki, međutim, dela nikakva. No, Sveto Pričešće su Krv i Telo Samoga Boga! Okušaj Raja na zemlji! Tu popovska doslednost ili nedostojnost ne igraju nikakvu ulogu. Za ulazak u Raj moramo se rasteretiti. I od greha i od briga. Vera, nada, ljubav. I smirenje, jer bez njega ništa ne vredi.
Aleksandre,
ispustio sam slučajno Vaš zahtev za odgovorom na tri problema: problem zla, argument protivrečnih otkrovenja i argument neverovanja. Jeste da nije meni upućen, ali, kad sam ga već video – što da ne, da se okušam i ja.
Što se prvog problema tiče, postojanja zla, na njega je vrlo jednostavno odgovoreno još davno. Zlo je odsustvo dobra. Odnosno, zli ljudi ne poseduju vrline, ili one vrline koje imaju koriste za rđava dela. Svaki čovek rođen je sa potencijalom da čini dobro. Činiti istinsko dobro = voleti. Drugim rečima, rođeni smo za ljubav, a ne mržnju. Međutim, čovek mora da uloži određeni napor da dođe u stanje istinske ljubavi. Većina ljudi, nažalost, bira ,,široki put“, idenje linijom manjeg otpora, zahtevajući sve od blagodati Božije bez ikakvog napora. Zato je roditeljsko vaspitanje ekstremno važno za budući život čoveka. Jeste li nekad videli zlu bebu? A nevaljalo dete? Stoga, možemo lako zaključiti da Bog ne stvara rđave ljude. Ljudi biraju hoće li biti rđavi ili dobri. Svi imamo savest.
Što se trećega tiče, argumenta neverovanja, opet je na snazi ljudski faktor. Znakova i dokaza je koliko Vam duša ište, ali pitanje je da li ih primećujemo, ili svesno ignorišemo. Činjenica je da su proroci Silom Božijom tvorili brojna čudesa kroz istoriju. Pa i Sam Bog. No, može li se verovati Spisima? Može, jer se ista dešavaju i danas. Malo li je čudesnih isceljenja, čudotvornih ikona, mirotočivih moštiju, viđenja, ostvarenih proročanstava i da ne nabrajam dalje. Svako je pozvan da ih vidi, ukoliko želi. Evo, i Vi možete da svratite do Ostroga, recimo, i uverite se i sami. Savetujem odlazak u letnjim mesecima, jer tada manastir vrvi od bolesnika.
Sa druge strane, dozvoljeno nam je i da ne poverujemo u čuda. Iako to nije pametno. I Hrista su kušali Njegovi sunarodnici, iskajući znak sa Nebesa, neku munju ili Glas Božiji da čuju, iako je vraćao vid slepima, podizao raslabljene i vaskrsavao mrtve i On je rekao: ,,Zaista vam kažem: neće se dati rodu ovome znak.“ (Marko 8,12) Zahtevati da nam se Bog direktno prikaže je, u najmanju ruku, bezobrazno.
A drugi problem sam namerno ostavio za kraj, argument kontradiktornih proročanstava, jer ne znam zaista koja su to pravoslavna proročanstva protivrečna. Pritom naglašavam ,pravoslavna’ jer za proročanstva budista, muhamedanaca, protestanata i dr. mi nismo odgovorni. No, probaću kontra. Pokazaću da zapravo ima ostvarenih.
U Bibliji su zapisana mnoga proročanstva, ali većina njih je ili davno ostvarena, ili se na njih još čeka (Apokalipsis). Međutim, ima jedno, na prvi pogled sasvim beznačajno, ali koje se ostvarilo tek u modernim vremenima.
Kada je neimenovana žena izlila skupoceno miro na Spasiteljevu glavu, kako je opisano u Jevanđelju po Mateju, apostoli su je ukorili zbog neštedljivosti. Hristos na to kaže (26,13): ,,Zaista vam kažem: gdje se god uspropovjeda ovo jevanđelje po svemu svijetu, kazaće se i to za spomen njezin što učini ona.“ Pa onda imamo slično, ali u drugačijem kontekstu u 24,14: ,,I propovjedaće se ovo jevanđelje o carstvu po svemu svijetu za svjedočanstvo svijem narodima.“
Poenta je, dakle, u jasnoj tvrdnji da će se Jevanđelje Hristovo propovedati po celom svetu. Nama možda ovo ne deluje kao neka velika stvar, sa stanovišta modernih vremena. Ali, ako se osvrnemo na period u kojem je ovo proročanstvo zapisano – uviđamo svu veličinu ove tvrdnje. Naime, svi Novozavetni spisi nastali su u periodima surovih progona hrišćana od strane svih: Jevreja, Rimljana, Persijanaca, Efešana, itd. Kad kažem ,,surovih“ mislim baš na to. Prvi hrišćani su morali da razmišljaju kako spasiti sopstvenu kožu, a ne kako će se Vera širiti u dalekoj budućnosti. Do cara Konstantina trajalo je istjazavanje. ,,Da pogine ime hrišćansko“ bilo je geslo rimskih careva (mislim od Dioklecijana nadalje, ali nemojte me držati za reč). Mučenika ima toliko, da ih ne možemo prebrojati. I opet je Vera opstala i raširila se po svim kontinentima. Uključujući i Antarktik.
Ako niste zadovoljni nečime, slobodno uputite primedbe, pa ću elaborirati.
Do tada, sve najbolje.