KAKO SAM BRANIO UMIRUĆU EVROPU
Već sasvim hronična evropska nesuverenost i njena posledična egzekuzivna inferiornost, uvredljivo transparentna tokom aktuelne migrantske krize, ogoljeno potvrđuje da u njoj (Evropi) ne samo da nema kohezivnog političkog krvotoka, već, ponajpre i ponajviše nema zajedničkog vrednosnog tkiva, te da jedno izopačeno hegemono jezgro decenijama već nesmetano i osiono promoviše neprirodnu homogenizaciju oko nekompatibilnih ideala i isključivih principa.
Otuda, ne treba da zbunjuje opšta evropska impotentnost, njena zaglušujuća filozofska malaksalost i atrofija društvenog aktivizma, niti pak treba da čudi radikalizacija društvene atmosfere, dramatična polarizacija nacionalnih stanovišta i opšti dezintegrativni vektor unutar njenih granica. Ako iz narečene teze izuzmemo statistički legitiman ekstremistički potencijal svakog sistema, od čoveka do naciona, odnosno ukoliko apstrahujemo ontološku razarajuću tendenciju ljudske vrste, kako na individualnom tako i na kolektivnom planu, sav ostatak naraslog (auto)destruktivnog arsenala otpada na autentični, opravdano i očekivano, neadekvatno artikulisani bunt ostataka racija savremene evropske epohe. Upravo na način i u meri koja odgovara projektantu.
Elem i naposletku, vidi li Evropa da samu sebe potkopava?
Stanimir Trifunović
https://pletenijesloves.wordpress.com/