MIHAJLOV DAN

Mihajlov dan ili Miholjdan je dan sećanja na Svetog Arhangela Mihaila pa se zato i zove tako ali se tog dana slavi veliki svetitelj Sveti Kirijak Otšelnik

 

Pravoslavna crkva danas proslavlja Svetog Kirijaka Otšelnika ili Miholjdan 29. septembra po julijanskom, crkvenom kalendaru, odnosno 12. oktobra po novom kalendaru. Ovaj dan je posvećen Svetom Arhangelu Gavrilu.

Prema narodnom verovanju nakon Miholjdana (12. oktobar) počinje period prave jeseni, a nastavak toplih dana u jesenjem oktobarskom periodu se naziva miholjsko ljeto. Po narodnom verovanju na današnji dan nastupa smena godišnjih doba i počinju druge vrste radova, završavaju se poljski radovi a počinju kućni radovi.

 

 

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG KIRIJAKA OTŠELNIKA [1]

Sveti Kirijak Otšelnik - Miholjdan

Sveti Kirijak Otšelnik

Prepodobni Kirijak rođen je u Korintu, od oca Jovana, prezvitera svete saborne crkve, i matere Evdoksije. Rođen je u poslednje godine carovanja Teodosija Mlađeg.[2]

Srodnik prepodobnoga episkop Korintski Petar proizvede ga u ranoj mladosti za čteca saborne crkve u Korintu.

Kirijak svesrdno čitaše od jutra do mraka i od mraka do jutra božanstvene knjige Svetoga Pisma, diveći se kako Bog od samog početka sveta sve premudro uredi za spasenje ljudsko, kako u svakom naraštaju udostoji velike časti i divno proslavi one koji Mu ugodiše. Jer On Avelja proslavi zbog žrtve; Enoha prenese u raj zato što Mu ugodi; On sačuva od potopa Noja, tu iskru roda ljudskog, zbog njegove pravednosti; Avrama učini ocem mnogih naroda zbog vere njegove; pokaza da Mu je prijatno Melhisedekovo pobožno sveštenstvo; uzveliča Josifa zbog njegovog celomudrija; u licu Jova dade celome svetu primer trpljenja; Mojsija načini zakonodavcem; Isusu Navinu dade silu da zaustavi sunce i mesec; javi u Davidu proroka, cara i praoca Hrista Spasitelja; plamen Vavilonske peći pretvori u rosu za Mladiće. No najviše se Kirijak divljaše razmišljajući o besemenom začeću i rođenju Hrista Spasitelja, kako Djeva postade Majkom, očuvavši nepovređenim svoje devstvo, kako Bog Reč ne izmenjujući se postade čovek, zapleni krstom ad i, zgazivši zavodnika – zmiju, opet uvede Adama u raj.

Razmišljajući o tome i čitajući žitija svetih, blaženi Kirijak goraše duhom, i srce mu se otvori za strah Božji, i on stade žudeti da podražava ugodnike Božje, i smišljaše kako da otputuje u sveti grad Jerusalim, i tamo, odrekavši se sveta, služi jedinome Bogu. Zauzet takvim mislima, on jedne nedelje ču u crkvi gde se čitaju iz Evanđelja ove Hristove reči: Ako ko hoće za mnom ići, neka se odreče sebe i uzme krst svoj, i ide za mnom (Mt. 16, 24). Shvativši da se ove reči odnose na njega, Kirijak odmah iziđe iz crkve, i ne govoreći niko me o svojoj nameri ode na pristanište; tamo nađe jednu lađu koja je išla za Palestinu, uđe u nju s nadom u Boga, i otputova na njoj. Kirijaku beše osamnaest godina kada, kao drugi Jakov, otide iz doma oca svoga ostavivši sve radi Boga. I ubrzo stiže u sveti grad Jerusalim, gde episkopom beše Anastasije; to bi u osmoj godini njegovog episkopstvovanja i u devetoj godini carovanja cara Lava.[3]

Posetivši sveta mesta, Kirijak dođe k nekom čoveku Božjem po imenu Evstorgiju, koji beše ustrojio manastir blizu Svetoga Siona. Ovaj ga primi, i Kirijak provede tamo zimu. Gledajući podvige monaha, Kirijak se i sam poče podvizavati u monaškom životu, i kao po lestvici on uzlažaše iz sile.u silu na vrh vrlinskog života. No živeći u obitelji Evstorgija on slušaše od mnogih o svetom Jevtimiju,[4] koji je ustrojio lavru u pustinji, i o savršenom življenju njegovom; stoga on umoli blaženog Evstorgija da ga otpusti u Jevtimijevu lavru, jer je voleo pustinju i želeo da živi u njoj. Poučivši Kirijaka kako valja, Evstorgije ga otpusti s molitvom i blagoslovom k prepodobnom Jevtimiju. Jevtimije ga s ljubavlju primi, provideći u njemu buduće darove Božje, i ubrzo ga svojim rukama obuče u shimu i posla na Jordan k svetome Gerasimu,[5] koji beše zamenio velikog Teoktista[6] koji otide ka Gospodu. Videći da je Kirijak još suviše mlad, sveti Gerasim mu naredi da živi kod njega u opštežiću manastirskom i da vrši razna poslušanja.

Kirijak se pokaza gotov na sve trudove, i prebivaše u kujni sekući drva, noseći vodu i spremajući jela; uopšte svako poslušanje on vršaše s blagodarnošću, i dan i noć ne dajući sebi odmora on iznuravaše telo svoje. Danju je svesrdno radio za manastir, a noću je stajao na molitvi, malo kad predajući se snu; a postio se strogo: jeo je svaki drugi dan hleb i vodu. Kada se pak dešavalo da po običaju u praznične dane okusi malo vina, on ga je razblažavao vodom; tako je i jelej razblažavao.

Videći tako uzdržanje u mladim godinama njegovim, prepodobni Gerasim se divljaše tome i zavole Kirijaka. U Gerasima bejaše običaj da u Svetu Četrdesetnicu odlazi u najdublju pustinju, zvanu Ruva, kuda se katkad povlačio i prepodobni Jevtimije. ljubeći blaženog Kirijaka zbog njegovog velikog uzdržanja, prepodobni Gerasim je vodio njega sa sobom u pustinju. Tamo se Kirijak svake nedelje pričešćivaše Svetim Tajnama Hristovim iz ruku Gerasimovih. Tako provođahu oni u pustinjskom molitvenom tihovanju do Cveti, i onda se vraćahu u obitelj sa velikom korišću po svoju dušu.

Nakon izvesnog vremena prestavi se prepodobni otac naš Jevtimije, o čemu prepodobni Gerasim saznade nalazeći se u svojoj keliji, jer vide anđele Božje gde s radošću uznose na nebo dušu prepodobnoga Jevtimija. I on odmah uze sa sobom Kirijaka i krenu u lavru Jevtimijevu, i nađe prepodobnoga preminulog u Gospodu. Sahranivši česno telo njegovo, Gerasim se sa svojim ljubljenim učenikom vrati u svoju keliju.

Devete godine po dolasku Kirijakovom u Palestinu, veliki ugodnik Božji Gerasim pređe iz zemaljskih u večne obitelji. Tada Kirijak, kome beše dvadeset sedam godina, ponovo se vrati u lavru prepodobnog Jevtimija, gde nekada iz njegovih svetih ruku primi anđelski obraz. U to vreme igumanom lavre beše Ilija; izmolivši od njega usamljenu keliju, Kirijak stade živeti u njoj molitveno tihujući. U lavri nađe on sebi druga, monaha Tomu, velikog i savršenog po životu postnika, i prema njemu steče veliku ljubav u Duhu Svetom; i behu od korisgi jedan drugome, jer obojica behu puni blagodati Božje. Ali to prijateljsko drugovanje oni nisu uživali dugo, jer ih volja Božja razdvoji. Blaženi Toma bi poslan od đakona Fida u Aleksandriju da kupi za manastir neke potrebne stvari. Pri tome njemu episkop Martirije[7] uruči pismo za arhiepiskopa Aleksandrijskog Timoteja.[8] Kada Toma predade pismo arhiepiskopu Timoteju, ovaj ga zadrža prozrevši blagodat što beše u njemu, hirotonisa ga za episkopa i posla u Etiopiju.[9] Otišavši tamo, blaženi Toma prosveti svu Etiopiju, i satvorivši mnoga znamenja i čudesa on se pokaza dobri pastir poverenog mu stada.

Lišen dobroga druga, monaha Tome, sveti Kirijak naloži na sebe zavet dubokog ćutanja, i življaše, zatvorivši se u keliji, kao u grobu, razgovarajući samo sa Bogom jedinim. I ostade u toj obitelji deset godina, i u njoj bi rukopoložen za đakona. U to vreme oba manastira, Jevtimijev i Teoktistov, imađahu podjednako opštežiće i isto uređenje, držeći se ustava velikog Jevtimija. Međutim vrag poseja neku smutnju i napravi između dva manastira razdor i podeljenost. Ožalošćen time, sveti Kirijak ode u manastir Sukijski, osnovan i uređen prepodobnim Haritonom. Pošto bi tamo primljen kao iskušenik, on stade prohoditi poslušanja. Provevši četiri godine na raznim dužnostima, u pekari i u bolnici, i zadovoljivši sve oce, njemu bi dopušteno da vrši đakonsku službu. Nakon pak tri godine, u svojoj četrdesetoj godini, se bi postavljen za prezvitera, a potom bi određen za kanonarha,[10] i to poslušanje obavljaše osamnaest godina. U tom Sukijskom manastiru on provede preko trideset godina. Sam on govoraše da dok je bio kanonarh sunce ga nikad nije videlo da jede niti da se gnevi na koga. A govoraše i to, da je svako veče, stavši u keliji na molitvu, čitao i pevao psaltir sve do klepanja klepala za polunoćno bogosluženje.

Zaželevši da vodi još strožiji život, prepodobni Kirijak u svojoj sedamdesetoj godini pođe u pustinju. On uze sa sobom jednoga učenika, i posle mnogo dana putovanja on dođe u pustinju, zvanu Natufa, i nastani se u njoj. Nemajući ništa za ishranu, jer zelje te pustinje beše veoma gorko, on se pomoli Bogu i, verujući u Njegovu dobrotu, reče učeniku: Idi čedo, naberi zelje i svari ga; blagosloven svemogući Bog, On će nas tim zeljem ishraniti! – Učenik postupi po svetiteljevom naređenju: i Bog koji hrani sve koji se u Njega uzdaju, pretvori gorčinu toga zelja u sladost, i oni se hranjahu njime četiri godine. Pri kraju pak četvrte godine o Kirijaku ču od pastira što pasijahu u pustinji ovce starešina komita[11] iz Tekuje, pa natovari tovar hleba na magarca i dođe k prepodobnom Kirijaku, proseći njegov blagoslov i molitve. Pomolivši se, prepodobni razgovara s njim mnogo o stvarima korisnim po dušu, pa ga otpusti s blagoslovom; i od tada oni stadoše jesti taj hleb. Međutim učenik jednom svari zelje bez naređenja svog blaženog starca, i kada okusi od njega on oseti tako nepodnošljivu gorčinu, da prosto izgubi glas od prevelike gorčine. Shvativši uzrok njegove onemelosti, starac se pomoli nad njim i pričesti ga Prečistim Tajnama, i tako satvori zdrava. Pri tome on mu dade ovu pouku: Bog neće da čini čudesa svagda nego samo u vreme naše krajnje nevolje i nužde. Tako, kada mi ne imađasmo hleba, Bog nam zasladi zelje, da bismo ga mogli jesti; a sada mi imamo hleba, i kakva je potreba za tim čudom da se gorko zelje pretvara u slatko?

U toku vremena oni hlebovi biše pojedeni, te opet nastade oskudica u hrani. Tada starac ponovo reče učeniku: Blagosloven Bog, čedo; naberi i svari zelje. – Učenik izvrši naređenje. I kada dođe čas obedu, učenik ne šćaše okusiti bojeći se da opet ne nastrada; a starac, osenivši varivo krsnim znakom, okusi prvo sam, zatim i učenik, gledajući na starca, usudi se okusiti, i ništa im ne naškodi, jer videše da je jelo slatko kao i ranije; i otada se opet hranjahu tim zeljem.

U petoj godini boravka prepodobnog Kirijaka u pustinji, o blaženom ču neki čovek, rodom iz Tekuje, i dovede k njemu sina svog, koga o svakoj meni meseca mučaše ljuti bes, i moli svetitelja da se smiluje na sina njegova i istera iz njega tog zlog mučitelja. Satvorivši molitvu za bolesnika, prepodobni ga pomaza jelejem izobražavajući na njemu krsni znak, i izgna besa. I čovek se vrati kući svojoj sa zdravim sinom i svima pričaše o ovom čudu.

Glas o svetom podvižniku pronese se po celom kraju onom, i stadoše mnogi dolaziti k njemu: jedan radi blagoslova, drugi radi isceljenja, a treći da razgovara s njim i dobije što korisno za dušu. No sveti Kirijak, izbegavajući slavu ljudsku, ode u unutrašnju pustinju, zvanu Ruva, i provede u njoj pet godina, hraneći se korenjem zelja zvanog melagrija i mladim stabljikama troke. Međutim, i tamo pronađoše svetitelja neki, i donošahu k njemu svoje bolesnike i stradalce od nečistih duhova, i on ih isceljivaše sve krsnim znakom i molitvom.

Ne nalazeći i tu pokoja sebi, sveti podvižnik ode iz Ruve, i nastani se u pustom i zabačenom mestu, gde ne beše nijednog otšelnika. To se mesto zvaše Susakim, i beše udaljeno od Sukijskog manastira devedeset poprišta. Tu su se nekad sastajale dve reke, koje su potom presušile, i od njih ostalo samo duboko i široko korito. Po mišljenju nekih, to su bile reke Itamske, o kojima David govori u psalmima, obraćajući se Bogu: Ti si isušio reke Itamske (Ps. 73, 15). I provede tamo prepodobni Kirijak sedam godina, vodeći anđelski život. Međutim, po Božjem popuštenju, nastade u tim krajevima glad i pomor, i oci Sukijske lavre, uplašivši se ove opasnosti, odoše k svetom Kirijaku i moliše ga da pređe u njihov manastir: jer oni verovahu da ako sveti Kirijak bude s njima, gnjev će se Božji odvratiti od njih; kao što i bi. Došavši na molbu bratije u Lavru, prepodobni Kirijak stade živeti blizu manastira u otšelničkoj pećini, u kojoj je ranije živeo prepodobni Hariton.

U to vreme jačaše Origenova jeres, na čije iskorenjenje sveti Kirijak uloži mnogo truda: molitvom i rečju on satiraše bezbožno učenje jeretičko, zabludele odvraćaše od zablude, a pravoslavne utvrđivaše u veri. O tome pisac ovog žitija Kirilo, govori ovako: U to vreme, izišavši iz lavre Jevtimija Velikog ja dođoh u lavru svetog Save[12] k prepodobnom episkopu Jovanu Molčalniku.[13] Ovaj me posla sa pismom k avi Kirijaku, izveštavajući ga o razdoru izazvanom u Svetom Gradu od strane jeretika i moleći ga da se usrdnim molitvama obrati Bogu, da što pre sruši visokoumlje jeretičkih vođa, Nona i Leontija, koji ponavljahu Origenove hule na Hrista. Došavši u Sukijsku obitelj, ja odoh u pešteru prepodobnog Haritona, i poklonivši se blaženom Kirijaku predadoh mu pismo, i pored toga rekoh mu usmeno što mi divni Jovan Molčalnik beše naložio. A prepodobni mi reče: „Neka ne tuguje otac koji te posla, jer ćemo skoro, blagodaću Božjom, videti pad jeresi“. I proreče on skoru smrt Nona i Leontija koji propovedahu Origenovo učenje. Produžujući svoju poučnu reč, prepodobni Kirijak mi dokazivaše bezumlje i obmanu origenista, i kaza mi da mu je Božanskim otkrivenjem pokazana štetnost ove jeresi i pogabao zavedenih njome. Zatim doznavši iz razgovora da sam crnorizac iz lavre velikoga Jevtimija, blaženi mi reče: „Dakle, brate, ti si iz moga manastira“. I stade mi mnogo pričati o svetom Jevtimiju na korist duše moje. I nahranivši dušu moju korisnim kazivanjima i slatkom besedom svojom, on me otpusti s mirom. I uskoro zatim zbi se proročanstvo blaženog Kirijaka, jer vođe jeresi iznenada umreše, jeretičko društvo se raspade, i prestade gonjenje na pravoslavie. Tada prenodobni Kirijak, oslobodivši se brige, ode iz peštere prepodobnog Haritona opet u Susakim, u devedeset devetoj godini svoga života, i provede tamo u molitvenom tihovanju osam godina.

Međutim meni se ponovo prohte da vidim svetolepo lice prepodobnoga i da se nauživam slatke besede njegove, zato otputovah u obitelj Sukijsku, i našavši tamo njegovog učenika Jovana ja zajedno sa njim krenuh u Susakim k blaženome Kirijaku. Kada se približismo tome mestu, srete nas ogroman i strašan lav. Videvši ga ja se strahovito prepadoh, no učenik svetiteljev Jovan reče mi: „Ne boj se, brate Kirilo, ovaj lav je poslušnik oca našeg i ne čini zla bratiji koja dolaze k njemu“. I stvarno, videvši da idemo k starcu, lav se skloni s puta. A prepodobni Kirijak, ugledavši me reče: Gle, brat iz moga manastira Kirilo došao kod mene. – Satvorivši molitvu mi sedosmo i počesmo razgovarati. I učenik njegov Jovan reče mu za mene: Oče, brat Kirilo videvši lava silno se uplaši. – A starac mi reče: Čedo Kirilo, ne boj se toga lava, jer on živi sa mnom i čuva ovo malo zelje od divljih koza. – Zatim u razgovoru mnogo mi pričaše o velikom Jevtimiju i o drugim pustinjskim ocima koji su provodili život u vrlinama. Potom naredi da nam se donese da jedemo. A kad jeđasmo dođe lav i stade pred nama; starac ustade i dade mu parče hleba, govoreći mu: Idi, čuvaj zelje. – A meni reče: Vidiš li, čedo, ovoga lava? On ne samo čuva zelje, nego otgoni odavde razbojnike i varvare, jer zli ljudi mnogo puta su napadali na ovo ubogo mesto, ali ih lav odagna.

Čuvši ovo ja se divljah, i proslavih Boga koji divlje zveri pokori Svome ugodniku kao ovce. Provedoh ja u prepodobnog jedan dan, ali se mnogome naučih. A sutradan, satvorivši molitvu, on mi dade blagoslov i otpusti me s mirom, naredivši učeniku svom da me isprati. Izišavši, mi naiđosmo na lava gde leži na putu i jede divljet jarca, i stadosmo ne smejući da prođemo pored njega. A on, videvši nas gde stojimo, ostavi svoj plen i ukloni se s puta dok mi prođosmo.

Mesto gde življaše prepodobni beše suvo i bezvodno, i bez studenca. A blaženi, izdubivši u kamenu rupu, sabiraše zimi vodu u njoj, i ta mu voda beše dovoljna za njegovu potrebu i za zalivanje zelja preko celog leta. A l i jedne godine u julu mesecu beše velika žega, te voda sabrana u kamenu usahnu. Tugujući zbog bezvodija, svetitelj podiže oči na nebo i pomoli se govoreći: Bože, Ti si u pustinji napojio žedne Izrailjce! daj i meni u ovoj pustinji malo vode koja je potrebna ubogom telu mom. – I odmah se pojavi mali oblak nad Susakimom gde prepodobni življaše, i pade kiša oko kelije njegove, i napuni sve rupe što behu između kamenja. Tako Bog brzo usliši slugu Svoga.

Držim da je korisno, veli isti pisac ovoga žitija Kirilo, da ovde kažem i ono što mi je pričao učenik blaženoga Kirijaka, otac Jovan. Kada hođasmo po pustinji, otac Jovan mi pokaza jedno mesto, govoreći: Evo obitališta blažene Marije. – Ja ga zamolih da mi priča o njoj. I on mi stade kazivati: Pre nekog vremena, idući sa drugom mojim, bratom Paramonom, kod oca Kirijaka, mi ugledasmo izdaleka jednog čoveka gde stoji, i pomislismo da je to neki pustinjak; mi požurismo k njemu sa željom da mu se poklonimo; no kada se približismo tome mestu, on se tog trenutka sakri od nas. Držeći da je to zli duh, nas spopade strah i užas, i mi stadosmo na molitvu. A posle molitve, osvrćući se tamo amo, mi nađosmo pećinu u zemlji, i razumesmo da ono nije bio zli duh već neki sluga Božji koji se sakri od nas. Prišavši samoj pećini mi ga molismo zaklinjući ga da nam se pokaže i da nas ne liši svojih molitava i korisnog razgovora. I čusmo iz pećine ovakav odgovor: Kakvu korist vi hoćete od mene? Ja sam grešna i prosta žena. – I upita nas ona: Kuda idete? – Mi joj odgovorismo: Idemo kod oca Kirijaka, otšelnika; nego kaži nam, Boga radi, kako ti je ime, kakav život vodiš, otkuda on, i zbog čega si došla ovamo. – Ona odgovori: Idite kuda ste pošli, a kada se budete vraćali kazaću vam sve. – No mi je uveravasmo govoreći: Nećemo otići odavde dok ne čujemo kako se zoveš i kakav život vodiš. – Videći da nećemo otići, ona stade iz pećine svoje, ne pokazujući nam se, govoriti o sebi ovako: Zovem se Marija, bejah psalmočitačica[14] pri crkvi Hristova Vaskrsenja, i đavo mnoge sablažnjavaše mnome; i ja se uplaših da ne postanem uzrok ma čijih rđavih pomisli i sablazni, te tako umnožim grehe svoje; zato se usrdno moljah Bogu da me izbavi od greha takovih sablazni. I jednom, obuzeta umilenjem i strahom Božjim, ja odoh u Siloam, zahvatih u krčag vode, uzeh kotaricu sušenoga boba, poverih sebe Božjoj zaštiti, i iziđoh noću iz Svetoga Grada i krenuh u pustinju. A Bog blagoizvole dovesti me ovamo, i evo već osamnaest godina živim ovde, i blagodaću Božjom niti mi nesta vode u krčagu ni boba u kotarici. A sada, molim vas, idite k ocu Kirijaku i obavite svoj posao; pa kad se budete vraćali, posetite mene ubogu.

Čuvši to mi odosmo k ocu Kirijaku i ispričasmo mu sve što čusmo od blažene Marije. A otac Kirijak udivi se i reče: Slava Tebi, Bože naš! koliko prikrivenih svetaca Ti imaš, ne samo ljudi nego i žena, koji Ti tajno služe! Nego idite, čeda moja, kod ugodnice Božje, i što vam rekne pamtite.

Vraćajući se od prepodobnog Kirijaka mi dođosmo k pećini blažene Marije i zovnusmo je govoreći: Sluškinjo Božja Marijo! evo mi dođosmo po tvome naređenju. – A l i odgovora ne bi. Onda mi, kročivši u ulaz pećine, satvorismo molitvu, no Marija nam ne odgovori. Kada uđosmo unutra u pećinu, nađosmo Mariju preminulu u Gospodu, a iz svetog tela izlažaše jak miomir. No nemajući sa sobom ništa u šta bi je mogli obući i u čemu sahraniti, uputismo se u manastir i otuda donesosmo sve potrebno. I pošto obukosmo blaženu, mi je sahranismo u pećini, i zatvorismo ulaz kamenjem.

To mi ispriča otac Jovan, a ja, diveći se takvom životu te sluškinje Božje, reših u sebi da zapišem ovo nazidanje slušaocima a u slavu čovekoljubivog Boga koji daje trpljenje onima koji ga ljube.

Krajem osme godine svoga boravka u Susakimu, prepodobni Kirijak već beše veoma star: imađaše sto sedam godina od rođenja. I sabraše se oci Sukijske obitelji, i savetovahu se među sobom, i govorahu: Ne treba dopustiti da se takav otac prestavi daleko od obitelji naše; inače mi nećemo znati za česno prestavljenje njegovo i lišićemo se poslednjeg blagoslova njegovog. – I oci otidoše k blaženom Kirijaku i moliše ga da iz Susakima pređe u pešteru prepodobnog Haritona što je blizu manastira, u kojoj on ranije življaše kada se borio sa origenistima. Jedva pristavši na njihove molbe, prepodobni Kirijak se nastani u Haritonovoj pešteri, na dve godine pre svog odlaska k Bogu.

Ja pak ubogi, veli pisac žitija, često odlažah tamo k njemu, radovah ga i dobijah veliku korist za dušu svoju od svetih beseda njetovih i od velikih podviga njegovih. Jer iako je bio toliko star, on beše trudoljubiv i veoma pokretan. Nikada on nije bio besposlen, nego ili se molio ili što radio. Beše to čovek vrlo pristupačan, prozorljiv, poučldš i pravoveran, rastom visok, i snažan i zdrav telom; i beše pun Duha Svetoga i blagodati Božije. A kada Gospod naš blagoizvole da ga posle mnogih trudova njegovih preseli u nebeski pokoj, prepodobni se razbole telom, i bolova malo dana. Prizvavši k sebi igumana te obitelji i bratiju, pouči ih o spasenju, i celivavši ih sve blagoslovi ih. Zatim pogledavši u nebo i raširivši ruke on se pomoli za svu bratiju i predade česnu i svetu dušu svoju u ruke Gospodu, dvadeset devetog septembra 557. godine. Požive on svega sto devet godina. A bratija mnogo plakavši za njim, pogreboše sveto telo njegovo sa psalmima i pojanjem, slaveći Boga i spominjući mnogogodišnje trudove ugodnika Njegovog.

Neka bude i od nas grešnih Bogu našemu slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.

 

NAPOMENE:

  1. Sv. Kirijak se naziva otšelnikom – u izuzetnom smislu zbog svojih čestih pustinjačkih usamljivanja, koja je činio, prelazeći iz jedne pustinje u drugu.
  2. Oko 448. godine.
  3. Sv. Lav I, Vizantijski car, carovao od 457. do 474. godine. Sv. Anastasije I patrijarhovao u Jerusalimu od 458. do 478. god. Prep. Kirijak tajno otišao od roditelja u Jerusalim oko 465. godine.
  4. Spomen svetog Jevtimija praznuje se 20. januara; upokojio se 473. godine; lavra njegova nalazila se nedaleko od Jerusalima.
  5. Spomen njegov praznuje se 4. marta; upokojio se 475. godine.
  6. Spomen – 3. septembra; upokojio se 467. godine.
  7. Pod episkopom ovde se podrazumeva Jerusalimski patrijarh Martirije, koji patrijarhovao od 478-486. god.
  8. Timotej II Salofakil – patrijarh Aleksandrijski od 460-482. godine.
  9. Etiopija – stari naziv za prostranu zemlju na jugu od Egipta. Ovde treba razumeti uglavnom Abisiniju, gde se hrišćanstvo raširilo još u četvrtom veku. Spomen njegov 28. septembra; upokojio se 350. godine.
  10. Kanonarh znači: počinjalac propisanog pevanja. On sa knjigom u ruci izgovara gromko i razgovetno rečenicu za rečenicom, koje peva desna 2ili leva pevnica, naizmenično.
  11. Komitima su se nazivali carski telohranitelji. Kasnije se ova titula stade davati zvaničnim licima koja su sačinjavala svitu uopšte visokih vlastodržaca: prokonzula, upravitelja oblasti, namesnika. U dužnost komita docnije je spadalo i skupljanje dažbina u državnu kasu.
  12. Sveti Sava Osvećeni, veliki podvižnik palestinski; učenik i sapodvižnik prepodobnih otaca: Jevtimija Velikog, Teoktista i Gerasima; upokojio se 532. godine; spomen njegov praznuje se 5. decembra.
  13. Prepodobni Jovan Ćutljivi, episkop Kolonijski; docnije služio u Lavri svetog Save pod vidom prostoga monaha, i zatim veliki deo života podvizavao se u molitvenom tihovanju i živovanju u usamljenoj pustinji; upokojio se 558. godine; spomen njegov 8. decembra.
  14. Dužnost psalmočitačica bila je da čitaju psalme na bogoslužbenim skupovima hrišćana.