NULTO POGLAVLjE
Od dogmatizovanog „EU nema alternativu“, do sumračnog briselskog sporazuma, sumorni pejsaž (anti)srpskog stanovišta uistinu je sam sebi ukinuo svaki nacionalni i državnički horizont potanjajući sve dublje u živi pesak vazalizacije
I dok nacionalne istorije evroatlanskih država (kao i svih ostalih) opravdano predstavljaju smisleni, prirodni kontinuum hronološki nanizanih povesnih činjenica i istorijskog pamćenja njihovih naroda, osobenu magistralnu vrednost nacionalnog razvojnog procesa iz čije se CELOKUPNOSTI crpi sav neophodni iskustveni i motivacioni potencijal za uravnoteženo postojanstvo nacije i njeno mirno koračanje kroz sadašnjost i budućnost – jedino je od našeg Naroda brutalno zahtevano da sa sumnjom i stidom preispituje sopstvenu povest i naposletku pristane na jedini diskontinuitet na koji to nije smeo, te da kompletnu budućnost osmisli i podredi ponižavajućem istorijskom DANAS, relativizujući i praktično i metafizički sveukupnu nacionalnu prošlost, onoliko osporenu spolja i izbagatelisanu iznutra koliko je objektivno neprikosnovena i neporeciva kada god se progovori o Slobodi.
U tom smislu, dugo već najavljivani, a nikako uspostavljeni unutarnacionalni konsenzus povodom onoga što nazivamo ili podrazumeva tzv. Kosmetska platforma, (p)ostaće, iznuđeni, pomirljivi konsenzus samo u delu koji se odnosi na dogovor sa (ne)pristrasnim, ali iskrenim zapadnim silama. Otišavši poodavno i predaleko u guste i bezizlazne magline antinacionalnog, onaj besputni i tmurni mozaik nepočinstava od dogmatizovanog „EU nema alternativu“, do sumračnog briselskog sporazuma, sumorni pejsaž (anti)srpskog stanovišta uistinu je sam sebi ukinuo svaki nacionalni i državnički horizont potanjajući sve dublje u živi pesak vazalizacije.
Elem, poslednjih dana nagoveštena nasušnost konsenzusa našeg o Kosmetskoj platformi – prva i poslednja nužnost koju sasvim i bezuslovno ne treba stavljati na dnevni red IKADA jer je svojom istorijskom ulogom univerzalna simbolika Vidovdanskog koda poodavno ustanovila vanvremenu platformu opstanka celokupnog smisla nacije, a time odredila i međe manevarskog prostora izvan kojeg prestaje istorijski put i počinje istorijsko bespuće, odnosno, samo zato što je simbolika Vidovdanskog koda sama napravila večni konsenzus sa istorijom sopstvenog Naroda, a time i njegovom celokupnom budućnošću – ta lažna, patvorena neophodnost konsenzusa, koja poražavajuće svedoči o moralnoj nedoraslosti neupitnom aksiomu, onom uvek prećutanom kolektivnom, nacionalnom (i ličnom) imperativu sa kojim se kroz život korača mirno, kroz svet samopouzdano i kroz povest uzdignute glave – ništa je drugo do kukavičko skrivanje iza zajedničkog stanovišta, pa još i pomalo tuđeg (međunarodnog), ne zbog osnaživanja jedne važne nacionalne ideje ili stava, već zbog razvodnjavanja pretpostavljene istorijske i materijalne odgovornosti, i to onda, kada lično stanovište nije više svoje, ako je ikada to i bilo, i kada suštinski treba elegantno zaobići sopstveni Narod.
Načelno uzevši, onog časa kada se politička klasa uopšte, a osobito ona koja je na čelu države (ne samo sada, već inače) okane suvišnog glasnozborenja o platformama i konsenzusima, kada prestane da se poziva na Ustav kao podštapajućoj formi koja je obavezuje na zaštitu teritorijalne celovitosti zemlje i svako drugo nacionalno prosperitetno delovanje (Ustav je, poput svih ostalih pravnih akata, skup regulativa koje uređuju položaj države u odnosu na ljudske slabosti) i pređe na istorijska, vrednosna i moralna načela zbog kojih je posvećena nacionalnoj i državnoj rehabilitaciji, možemo biti sigurni da imamo metafizički profilisanu vlast. I da je potpuno „upala“ u „klopku“ paradoksa rodoljublja. A to znači da je zaista ugledala unutrašnju svetlost i unutrašnju lepotu borbe za dobrobit naciona te da je njena cena (vladajuće klase) mizerna u odnosu na cenu Otadžbine. A to je korak dalje od strasne vlastohlepnosti. Mali za političku klasu a veliki za Narod i zemlju.
Elem, kada se stranački pandemonijum bude saglasio da evrointegracioni proces više nije prioritet, i više od toga, da je prestao biti imanentni programski sadržaj stranaka i cilj njihovog političkog delovanja, čak i bez kosmetskog uslova sa druge strane, u mirnoj atmosferi unutarnacionalnog razumevanja biće moguće tražiti puteve sveopšteg oporavka.
Jer, u protivnom, budimo uvereni, mera ukidanja sopstvene državnosti na sopstvenoj zemlji, neće biti aršinovana niti paradoksom rodoljublja niti sopstvenim ustavom, već milosrđem silnika. Milosrđe silnika, pak, neće biti odmereno njegovim osećajem za međunarodnu pravdu, niti dubinom naše poniznosti, već silinom našeg podavanja morbidnom vrednosnom nihilizmu novog vrlog sveta. U tom svetu, kako stvari stoje, ne sme biti ničeg što bi tvorca moglo podsetiti na sopstvena nepočinstva, a ponajmanje sme postojati slobodarska tradicija jednog malog Naroda. Ona mora biti unakažena do potpune degeneracije vidovdanskog koda kojim je ponosno i časno koračala kroz istoriju civilizacije. A kako to uraditi najbolje do oskrnaviti je najzlokobnijom istorijskom sumnjom i najmučnijim antidržavnim činom – izdajom nacionalnih interesa.
Stanimir Trifunović