U POČETKU BEŠE REČ

Ko je bio apostol Sveti Jovan Bogoslov, ribar, prvi učenik i najmiliji Hristov apostol, ljubljeni sin gromova i njegovo žitije

 

ŽITIJE SVETOG APOSTOLA I EVANĐELISTA JOVANA BOGOSLOVA

Sveti apostol i evanđelist Jovan Bogoslov beše sin ribara Zevedeja i Salomije, kćeri Josifa, obručnika svete Bogorodice. Pozvan Gospodom Isusom Jovan odmah ostavi oca i mreže ribarske, i pođe sa svojim bratom Jakovom za Hristom. Od Gospoda Hrista on bi nazvan „sinom gromova“, pošto je bogoslovlje njegovo imalo da se kao grom čuje po celome svetu i da napuni svu zemlju. I hođaše za blagim Učiteljem svojim, učeći se premudrosti što izlažaše iz usta Njegovih; i Gospod Hristos ga veoma ljubljaše zbog njegove savršene nezlobivosti i izuzetne devstvene cedomudrenosti. Božanska ljubav Spasiteljeva prema njemu beše toliko izuzetna, da se u svetom Evanđelju veli za njega da je on „učenik koga ljubljaše Isus“.

Ljubljeni učenik i apostol Sveti Jovan Bogoslov sin groma freska

I među dvanaestoricom apostola Gospod ga je izdvajao kao najizvrsnijeg, i on bejaše jedan od trojice na bližih učenika Njegovih kojima je Gospod mnogo puta otkrivao Svoje božanske tajne. Tako, kada je vaskrsao Jairovu kćer Gospod je uzeo sa Sobom samo Petra, Jakova i Jovana, da budu svedoci toga. Isto tako, kada se na Tavoru preobrazio i pokazao slavu Svoga Božanstva, Gospod je to učinio opet samo u prisustvu ove trojice odabranih učenika. I kada se moljaše u Getsimanskom vrtu, Gospod ni tamo ne beše bez Jovana, jer reče učenicima: Sedite tu dok ja idem tamo da se pomolim Bogu. I uzevši Petra i oba sina Zevedejeva (to jest Jakova i Jovana) zabrinu se i poče tužiti (Mt. 26, 36-37).

Svuda Jovan, kao ljubljeni učenik, beše neodvojan od Hrista. A koliko Gospod Hristos ljubljaše Jovana vidi se iz toga što na Tajnoj Večeri Jovan stavi glavu svoju ka prsi Isusove. Jer kada Gospod na Tajnoj Večeri objavi da će Ga jedan između učenika izdati, i učenici se zgledahu među sobom i čuđahu za koga govori, onda učenik koga ljubljaše Isus leže na prsi Isusove i upita ga: Gospode, ko je to? Gospod odgovori: onaj je kome ja umočivši zalogaj dam. I umočivši zalogaj dade Judi Iskariotskome (Jn. 13, 21-26). Gospod tako ljubljaše Jovana da je jedini on imao slobode staviti glavu svoju na prsi Njegove i smelo ga upitati o tajni izdajstva. Ali i Jovan imađaše prema ovom Učitelju ljubav veću od drugih apostola: jer u vreme dobrovoljnog stradanja Spasovog svi učenici ostaviše svoga Pastira i razbegoše se, a on jedini neodstupno gledaše sve muke Hristove, sastradavajući Mu svim srcem, plačući i ridajući sa Prečistom Djevom Marijom, Majkam Gospodnjom, pa čak ne odstupi s Njom od postradavšeg za nas Sina Božjeg do samog krsta i smrti. Zato i bi pod krstom usinjen od Gospoda Prečistoj Djevi Mariji. Jer Gospod viseći na krstu, i videvši Mater i učenika koga ljubljaše gde stoje reče Materi Svojoj: ženo, eto ti sina! Potom reče učeniku: eto ti matere!

I od onoga časa uze je učenik k sebi (Jn. 19, 25-27). I imaše je kao mater svoju sa svakim poštovanjem, i služaše joj sve do česnog i slavnog uspenija njenog. A u dan uspenija njenog, kada česno i sveto telo Božje Matere nošahu da sahrane, sveti Jovan nošaše pred njenim odrom neobično blistavi skiptar carski, koji Prečistoj Djevi donese Arhangel Gavril izveštavajući je o njenom prelasku sa zemlje na nebo.

Posle uspenija Presvete Bogorodice sveti Jovan krenu sa svojim učenikom Prohorom u Malu Aziju da tamo propoveda reč Božju, pošto mu ta oblast pripade kockom. Idući tamo sveti Jovan tugovaše, jer predvide napasti na moru, koje i predskaza učeniku svom Prohoru. I kada u Jopi sedoše na lađu, i lađa se otisnu morem, u pet sati posle podne nastade silna bura, i lađa se noću razbi, i svi što behu na lađi plivahu po talasima morskim držeći se ko je za šta imao. I sutradan u podne more ih izbaci sve sa Prohorom na obalu, na pet potrkališta od Selevkije;[1] jedini Jovan ostade u moru. Pošto mnogo plaka za Jovanom, Prohor krenu sam u Aziju. U četrdeseti dan putovanja on stiže u jedno mesto kraj mora zvano Marmareot, i tu se zadrža da se odmori. I kada jednom posmatraše more i tugovaše za Jovanom, morski talasi sa velikom hukom zapljusnuše obalu i izbaciše Jovana živa. Prohor pritrča da vidi koga je to izbacilo more, i obrete Jovana, podiže ga sa zemlje, i zagrlivši se oni plakahu i blagodarahu Boga za sve. Tako sveti Jovan četrdeset dana i noći provede u moru, i blagodaću Božjom ostade živ. Ušavši u Marmareot, on“ zaiskaše hleba i vode, pa pošto se potkrepiše oni otputovaše u Efes.

Kada uđoše u grad Efes, njih srete žena po imenu Romana, čuvena po zlu čak do Rima; ona držaše u gradu narodno kupatilo. I ona, najmivši Jovana i Prohora, odredi ih da rade u kupatilu, i strahovito ih mučaše. Veštinom svojom ona ih namami da joj rade: Jovana odredi da loži vatru, a Prohora da dostavlja vodu, i to dok god su živi. I u takvoj nevolji oni provedoše ne malo vremena. No u tom kupatilu beše demon, koji svake godine udavljivaše po jednog koji su se kupali u njemu – mladića ili devojku. A kada se to kupatilo zidalo, onda su, po savetu demona, U temelje njegove uzidali žive: mladića i devojku. Od toga vremena i poče se događati takvo ubistvo. A desi se u to vreme da u kupatilo dođe jedan dečak po imenu Domn, sin gradskog starešine Dioskorida. I kada se Domn mijaše u kupatilu, napade na njega demon i udavi ga. To silno potrese Romanu, i ona mnogo plaka za Domnom. Vest o smrti Domnovoj se brzo pronese po celom Efesu; a Dioskarid kada ču za smrt svoga sina, prepuče mu srce od bola i on umre. Međutim Romana se mnogo moljaše Artemidi da vaskrsne Domna, i moleći se kidaše telo svoje, ali joj to ništa ne pomože. U to pak vreme Jovan raspitivaše Prohora šta se to dogodilo. Primetivši ih gde razgovaraju, Romana dohvati Jovana i stade ga silno tući, grdeći ga i vređajući ga i svaljujući na njega krivicu za Domnovu smrt. Naposletku mu reče: Ako ne vaskrsneš Domna, ja ću dušu tvoju odvojiti od tela tvog.

Tada Jovan, pomolivši se Gospodu, vaskrse dečaka. Romanu spopade užas, i ona nazivaše Jovana Bogom ili Sinom Božjim; međutim Jovan propovedaše silu Hristovu i učaše veri u Hrista. Zatim sveti Jovan vaskrse i Dioskorida; i verovaše u Hrista Dioskorid i Domn i Romana, i krstiše se. I obuze strah sve ljude, i divljahu se onome što se dogodi; i jedni govorahu za Jovana i Prohora da su vrači, a drugi odgovarahu da vrači ne vaskrsavaju mrtve. Jovan pak otera duha zlog iz kupatila, i prebivahu oni s Prohorom u domu Dioskoridovom, utvrđujući novoprosvećene u veri i učeći ih vrlinskom življenju.

Jednom se u Efesu veoma svečano praznovaše praznik Artemide: narod u belim haljinama svetkovaše i likovaše kod hrama Artemidinog; a prekoputa hrama stajaše idol te boginje. Tada sveti apostol Jovan pope se na jednu uzvišicu blizu tog idola i gromoglasno izobliči slepilo neznabožaca, kako oni ne znaju kome se klanjaju i mesto Boga počituju demona. Narod se strahovito razjari i stade bacati kamenje na svetog apostola, ali ni jedan kamen ne pade na njega, nego se svi kamenovi vraćahu i pogađahu one koji ih bacahu. Sveti Jovan, podigavši ruke k nebu, pomoli se Bogu, i odmah nastade strahovita vrućina i žega, od koje pade dvesta ljudi koji svi umreše. A ostali jedva došavši sebi od straha, moliše svetog apostola da se smiluje na njih, jer ih beše spopao trepet i užas. A kada se sveti Jovan pomoli Bogu, svi umrli vaskrsnuše, i svi pripadoše k Jovanu, i poverovavši u Hrista krstiše se. I tamo, na mestu zvanom Tihi, sveti apostol isceli raslabljenoga koji je ležao dvanaest godina. I isceljeni proslavi Boga.

Međutim pošto sveti Jovan činjaše i mnoga druga čudesa i znamenja, i glas o tome pronese se na sve strane, to demon koji življaše u idolištu Artemidinom, bojeći se da i sam ne bude prognan odatle Jovanom, uze na sebe obličje vojnika, sede na vidnom mestu i gorko plakaše. Prolaznici ga pitahu odakle je i zbog čega tako silno plače. A on im govoraše: Ja sam iz Kesarije Palestinske, starešina sam nad tamnicama, i pre dani mi biše na čuvanje dva znamenita vrača iz Jerusalima, Jovan i Prohor, koji su osuđeni na smrt zbog mnogobrojnih zlih dela, i jutros su trebali biti pogubljeni. No oni pomoću mađija svojih pobegoše noću iz okova i tamnice, i ja zbog njih zapadoh u smrtnu opasnost, jer knez hoće da pogubi mene mesto njih, Ja umolih kneza da me pusti da idem u poteru za njima, i evo čujem da se ti vrači nalaze ovde, ali nemam nikoga koji bi mi pomogao da ih uhvatim. Govoreći to, demon pokaza i pismeno uverenje o tome; a pokaza i veliku svotu zlata, obećavajući da će ga dati onima koji pogube te vrače.

Čuvši to neki se vojnici sažališe na njega, pa podstakoše narod protiv Jovana i Prohora, i došavši k domu Dioskoridovu rekoše: „Ili nam predaj vrače, ili ćemo ti kuću zapaliti“. No Dioskorid više voljaše da mu kuća izgori, negoli da im preda svetog apostola sa učenikom njegovim Prohorom. Međutim sveti apostol saznavši Duhom da će ovaj narodni metež izići na dobro, predade sebe i Prohora ovoj gomili nevernika. Vođeni gomilom oni dođoše do Artemidinog hrama. Sveti Jovan se pomoli Bogu, i hram idolski pade iznenada, ali ne povredi nikoga. I sveti apostol reče demonu koji obitavaše tamo: Tebi govorim, nečisti demone, reci mi koliko godina ti živiš ovde, i jesi li ti podigao ovaj narod protiv nas?

Demon odgovori: Dvesta četrdeset i devet godina ja prebivam ovde, i ja podigoh ovaj narod protiv vas. Sveti apostol mu na to reče: U ime Isusa Nazarećanina naređujem ti da napustiš ovo mesto. I odmah iziđe demon. A sve prisutne ljude zahvati užas, i oni poverovaše u Hrista. A satvori Jovan i velika znamenja, te se vrlo mnogo naroda obrati ka Gospodu.

U to vreme car rimski Domicijan podiže veliko gonjenje na hrišćane, i sveti apostol Jovan bi oklevetan pred njim. Eparh Asiski uhvati svetog apostola i posla ga okovana u Rim ćesaru, gde radi ispovedanja Hrista bi prvo bijen, pa zatim ispi čašu punu smrtonosnog otrova. A kada mu, po reči Hristovoj: „Ako i smrtno što ispiju, neće im nauditi“ (Mk. 16, 18), otrov ne naškodi, onda ga baciše u kotao pun kipećeg ulja, ali sveti apostol i otuda iziđe nepovređen. I narod vikaše: Velik je Bog hrišćanski! A ćesar, ne smejući više mučiti Jovana, jer ga smatraše za besmrtna, osudi ga na progonstvo na ostrvo Patmos, kao što i kaza u snu Gospod Jovanu: Valja ti mnogo postradati, i bićeš prognan na jedno ostrvo, kome si ti veoma potreban.

Uzevši Jovana s Prohorom vojnici ih odvedoše na lađu i otploviše. Jednoga dana za vreme plovidbe sedoše velmože carske da obeduju, i pri izobilju jela i pića veseljahu se. A jedan od njih, mladić, igrajući omače se i pade s lađe u more i potonu. Tada se njihovo veselje obrati u plač, i radost u tugu, jer nisu mogli pomoći palome u dubinu morsku. Naročito silno ridaše otac toga mladića koji takođe beše na lađi, i htede se baciti u more da ga drugi ne zadržaše. Znajući čudotvornu silu Jovanovu, svi oni usrdno moljahu Jovana da im pomogne. A on upita svakoga od njih, kakvog ko boga poštuje. Jedan reče: Apolona, drugi – Zevsa, treći – Herkula, neki – Eskulapa, drugi – Artemidu Efesku. I reče im sveti apostol: Toliko bogova imate, i oni ne mogu da spasu jednog potonulog čoveka! I ostavi ih tako ucveljene do sutradan. A sutradan se sažali sveti apostol zbog pogibije mladića, i pomoli se Bogu usrdno sa suzama. I more se odmah uzburka, i jedan talas zapljusnu lađu i izbaci mladića živa pred noge Jovanu. Videvši to, svi se udiviše i obradovaše spasenju mladića. Jovana pak počeše veoma uvažavati i skinuše s njega železne okove.

Jednom noću, pred samu ponoć, nastade velika bura na moru, i svi u očajanju stadoše vapiti, jer se i lađa poče razvaljivati. Onda zavapiše k Jovanu moleći ga da im pomogne i umoli svoga Boga da ih spase pogibije. A.on, naredivši im da ćute, poče se moliti, i odmah presta bura i nasta tišina velika. Jedan vojnik na lađi razbole se od strašne srdobolje, i beše na samrti; sveti apostol ga ozdravi. Na lađi nestade vode, i mnogi, iznemogavši od žeđi, behu na umoru. Sveti Jovan reče Prohoru: Napuni sudove morskom vodom. I kada sudovi biše napunjeni, sveti apostol reče: U ime Isusa Hrista zahvatajte i pijte. I zahvativši nađoše da je voda slatka, i pošto se napiše oni odahnuše. Videvši takva čudesa, saputnici svetog Jovana krstiše se i hoćahu da puste Jovana na slobodu, da ide kuda hoće. Ali on ih usavetova da ga odvedu na određeno mesto. Došavši na ostrvo Patmos oni predadoše pismo igemonu. A tast igemonov Miron uze Jovana i Prohora u svoj dom.

Mironov najstariji sin Apolonid imađaše u sebi demona pogađačkog, koji predskazivaše budućnost; i svi smatrahu Apolonida za proroka. No u vreme kada sveti Jovan ulažaše u dom Mironov, Apolonida tog časa nestade bez traga; on pobeže u drugi grad, bojeći se da Jovan ne istera iz njega duha pogađačkog. A kada u domu Mironovom nastade jadikovanje zbog Apolonida, dođe Mironu pismo od Apolonida, u kome ga izveštavaše da je njega vrač Jovan svojim mađijama oterao od kuće, i da se on ne može vratiti dok Jovan ne bude pogubljen.

Pročitavši ovo pismo Miron ode k svome zetu igemonu i obavesti ga o ovoj stvari. Igemon uhvati Jovana i htede ga baciti zverovima da ga pojedu. Ali Jovan zamoli igemona da malo pričeka i da mu dozvoli da svoga učenika pošalje k Apolonidu, obećavajući da će ga vratiti kući. Igemon dopusti da pošalje učenika, a samog Jovana veza dvema verigama i posadi u tamnicu. I krenu Prohor k Apolonidu sa Jovanovom poslanicom, u kojoj beše napisano ovako: „Ja Jovan, apostol Isusa Hrista, Sina Božija, pogađačkome duhu koji živi u Apolonidu naređujem imenom Oca i Sina i Svetoga Duha: iziđi iz stvorenja Božijeg i nikada ne ulazi u njega, nego budi sam van ovog ostrva u mestima bezvodnim, a ne među ljudima„. Kada Prohor dođe k Apolonidu sa ovakvom poslanicom, demon odmah iziđe iz njega. Apolanid dođe k pameti i, kao probudivši se iz sna, pođe sa Prohorom natrag u svoj grad. Ali ne ode pravo kući, nego najpre pohita u tamnicu k Jovanu, i pripadajući k nogama njegovim prinese mu blagodarnost što ga oslobodi nečistog duha. Doznavši za povratak Apolonida, roditelji, braća i srodnici, svi se slegoše i radovahu se, a Jovan bi oslobođen tamnice. Apolonid pak kazivaše o sebi eledeće: Već je mnogo godina prošlo od onoga časa kada ja, odmarajući se na svojoj postelji u dubokom snu, ugledah s leve strane postelje čoveka koji me prodrma i razbudi; taj čovek beše crnji od glavnje, oči mu sijahu kao sveće, i ja zadrhtah od straha. A on mi reče: „otvori usta svoja“; ja ih otvorih, i on uđe u usta moja i ispuni moju utrobu; i od tog trenutka on učini te mi postade poznato i dobro i zlo, i sve što se događa u kući. A kada apostol Hristov uđe u našu kuću, tada mi onaj što obitavaše u meni reče: „beži odavde, Apolonide, da ne bi umro zlom smrću, jer ovaj čovek je vrač i hoće da te umrtvi“. I ja odmah pobegoh u drugi grad. A kada ja pokušavah da se vratim, on mi ne davaše, govoreći: „ako Jovan ne umre, ti ne možeš živeti u svojoj kući“. No kada Prohor stiže u grad u kome bejah, i ja ga ugledah, nečisti duh tog trenutka izađe iz mene na isti način na koji je i ušao u utrobu moju; i meni laknu, veliki teret nestade, um moj dođe u zdravo stanje, i ja se osetih dobro.

Čuvši ovo, svi pripadoše k nogama Jovanovim. A on otvorivši usta svoja pouči ih veri u Gospoda našeg Isusa Hrista. I verova Miron sa ženom i decom svojom, i svi se oni krstiše, i bi radost velika u domu Mironovom. A posle i žena igemonova Hrisipa, kći Mironova, primi sveto krštenje sa sinom svojim i svima slugama svojim; a za njom se krsti i muž njen Lavrentije, igemon ostrva Patmosa, skinuvši pritom vlast sa sebe, da bi slobodnije služio Bogu, I provede sveti Jovan sa Prohorom tri godine u domu Mironovom, propovedajući reč Božju. I satvori on tu silom Isusa Hrista mnoga znamenja i čudesa: bolesne isceli, i demone progna, hram Apolonov sa svima njegovim idolima sruši jednom rečju svojom, i mnoge, obrativši veri u Hrista, krsti.

Na ostrvu Patmosu bejaše neki vrač po imenu Kinops; on življaše u pustom mestu i mnogo godina poznavaše se s nečistim dusima. Zbog opsena koje je on izvodio, svi ga žitelji ostrva smatrahu za boga. A žreci Apolonovi, besni na apostola Jovana što im sruši idolište Apolonovo i što sve ljude obrati u svoju hrišćansku veru, otidoše Kinopsu i žaljahu mu se na apostola Hristova, moleći ga da odmazdi za sramoćenje bogova njihovih. No Kinops ne hte da sam ide u grad, pošto mnogo godina življaše u tom mestu ne odlazeći nikud. Međutim građani sve više dolažahu k njemu sa istom molbom. Onda im on obeća da će u dom Mironov poslati zlog duha, da uzme dušu Jovanovu i preda je večnome sudu. I sutradan on posla k Jovanu jednoga od knezova nad zlim dusima, naređujući mu da mu donese dušu Jovanovu. Došavši u dom Mironov demon stade na mestu gde beše Jovan. Ugledavši demona Jovan mu reče: Naređujem ti imenom Isusa Hrista da se ne makneš sa tog mesta dok mi ne kažeš radi čega si došao ovamo k meni.

Vezan Jovanovom rečju, demon ostade nepomičan i reče Jovanu: Apolonovi žreci dođoše kod Kinopsa i zamoliše ga da ode u grad i navede na tebe smrt, no on ne hte, govoreći: „mnogo godina živim ja na ovom mestu ne odlazeći nikuda; zar da sada trudim sebe zbog čoveka bednog i ništavnog? Idite vi svojim putem, a ja ću sutra poslati svoga duha, i on će uzeti dušu njegovu i doneti je meni, a ja ću je predati večnome sudu“. I upita Jovan demona: Je li te on kadgod slao da uzmeš dušu čovečiju i odneseš njemu? Demon odgovori: Sva Satanina sila je u njemu, i on ima dogovor sa našim knezovima, i mi smo s njim, te Kinops sluša nas i mi njega. Tada sveti Jovan reče: Ja apostol Isusa Hrista naređujem tebi, zli duše, da više ne ulaziš u obitališta ljudska, niti da se vraćaš Kinopsu, nego da ideš sa ovoga ostrva i da se mučiš. I demon se odmah udalji sa ostrva.

Međutim Kinops, videvši da se duh ne povrati, posla drugoga; ali i ovaj takođe postrada. I još druga dva kneza tame posla on: jednome naredi da uđe kod Jovana, a drugome da stoji napolju, da bi mu doneo odgovor. Ušavši kod Jovana demon postrada onako isto kao i oni raniji; a drugi demon koji stajaše napolju, videvši nevolju svoga druga, pobeže Kinopsu i ispriča mu šta se dogodi. To razjari Kinopsa i on, uzevši ogromno mnoštvo demona, ode u grad. I obradova se sav grad videvši Kinopsa, i svi dolazeći klanjahu mu se. Našavši pak Jovana gde uči ljude, Kinops se strahovito razljuti i reče narodu: Ljudi slepi, zalutali ste sa pravoga puta, počujte mene! Ako je Jovan pravedan, i sve što on govori istinito, neka on porazgovara sa mnom, i neka učini čudesa kakva ja činim, pa ćete videti ko je od nas veći, Jovan ili ja. Ako se on pokaže veći od mene, onda ću i ja verovati rečima i delima njegovim.

I obrati se Kinops jednome mladiću i reče: Mladiću, je li ti živ otac? Mladić mu odgovori: Umro je. Upita ga Kinops: Kakvom je smrću umro? Ovaj odgovori: Bio je moreplovac, i kad se razbila ladja, udavio se u moru. I reče Kinops Jovanu: Sada, Jovane, pokaži silu svoju, da bismo poverovali rečima tvojim: privedi oca živa sinu njegovom. Jovan odgovori: Hristos me nije poslao da mrtve iz mora podižem, nego da zabludele ljude poučavam. I reče Kinops svemu prisutnom narodu: Bar mi sad poverujte da je Jovan varalica i obmanjuje vas: uzmite i držite dok ja ne dovedem mladiću oca njegova živa. I oni uhvatiše Jovana, a Kinops raširi ruke i pljesnu njima, i začu se pljesak na moru, i svi se uplašiše, a Kinops postade nevidljiv. I svi povikaše: Veliki si, Kinopse. I iznenada izađe Kinops iz mora, držeći, kako reče, oca mladićeva. I svi se zadiviše. I Kinops upita mladića: Je li ovo tvoj otac? Da, gospodine! odgovori mladić! Tada se svi pokloniše Kinopsu, i htedoše da ubiju Jovana. Ali im Kinops zabrani govoreći: Kada budete videli veće stvari od ovoga, onda neka on bude mučen.

Zatim Kinops prizva drugog čoveka i upita ga: Jesi li imao sina? Ovaj odgovori: Da, gospodine, imao sam, ali ga neko iz zavisti ubi. I odmah Kinops glasno prizva po imenu i ubijenoga i ubicu, i oni odmah predstadoše i upita Kinops čoveka: Je li ovo tvoj sin? Da, gospodine! odgovori ovaj. Tada Kinops upita Jovana. Diviš li se, Jovane? Sveti Jovan odgovori: Ne, ja se tome ne divim. Kinops na to reče: Veće ćeš stvari od ovoga videti, i tada ćeš se diviti, i nećeš umreti dok te ja ne zastrašim znamenjima. Sveti Jovan odgovori Kinopsu: Znamenja tvoja brzo će se srušiti. Čuvši ovakve reči narod se baci na Jovana i tukoše ga dotle dok ne zaključiše da je mrtav. I reče Kinops narodu: Ostavite ga nesahranjena, da ga ptice nebeske raznesu. I oni otidoše od tog mesta radujući se s Kinopsom i slaveći ga.

Posle toga Kinops, čuvši da je Jovan živ i uči narod na mestu zvanom Kamenovalište, dozva demona pomoću koga činjaše čarolije, prizivanje mrtvih. I otišavši k Jovanu reče mu: Hoteći da ti priredim još veći sram i osudu, ja sam te zato ostavio dosad u životu; hajdmo na morsku obalu, i tamo ćeš videti silu moju i postidećeš se. A praćahu Kinopsa tri demona koje narod smatraše za ljude, vaskrsnute Kinopsom iz mrtvih. I Kinops, silno zapljeskavši rukama svojim, zagnjuri se u more i postade nevidljiv za sve prisutne. I narod povika: Veliki si, Kinopse, i nema drugoga kao što si ti. A Jovan naredi demonima koji stajahu u obliku ljudi da se ne miču s mesta. I pomoli se Gospodu da se Kinops više ne pojavi živ, i bi tako: jer more se iznenada uzburka i rastalasa, i Kinops ne iziđe više iz mora nego ostade u dubini morskoj, kao nekada bedni faraon. A demonima koje narod smatraše za ljude, vaskrsnute iz mrtvih, Jovan reče: U ime Isusa Hrista raspetog i u treći dan vaskrslog, napustite ovo ostrvo. I oni tog časa nestadoše. A narod seđaše na obali tri dana i tri noći čekajući da Kinops izađe iz mora; otuda, od gladi, žeđi i sunčane žege mnogi između njih iznemogoše i ležahu bezglasni, a tri deteta umreše. Tada Jovan, sažalivši se na narod, pomoli se za njihovo spasenje, mnogo im govori o veri, vaskrse tri umrla deteta, isceli bolesnike, i svi se oni jednodušno obratiše ka Gospodu, krstiše se, i raziđoše kućama svojim slaveći Hrista Boga. A Jovan se vrati u dom Mironov, i često odlazeći k narodu učaše ih veri u Gospoda Hrista Isusa.

Jednom sveti apostol obrete kraj puta bolesnog čoveka koji je strahovito patio od groznice i isceli ga krsnim znakom. Kada to vide jedan Jevrejin po imenu Filon, koji se prepiraše sa svetim apostolam o stvarima iz Svetoga Pisma, zamoli apostola da svrati u njegov dom. Žena pak Filonova beše gubava; ona pripade k apostolu, i tog časa se isceli od gube i poverova u Hrista. Tada poverova i sam Filon, i krsti se sa celim svojim domom. Potom izađe sveti Jovan na trg, i sleže se k njemu narod da čuje iz usta njegovih spasonosno učenje. Dođoše i žreci idolski, od kojih jedan, kušajući svetog apostola, reče: Učitelju, imam sina hromog u obe noge, molim te, isceli ga; a ako ga isceliš, onda ću i ja poverovati u Boga koga ti propovedaš. Sveti apostol mu reče: Zašto tako kušaš Boga koji će obelodaniti lukavost tvoga srca? Rekavši to Jovan posla k sinu njegovom sa ovakvim rečima: U ime Hrista Boga mog, ustani i dođi k meni. I ovaj odmah ustade i dođe zdrav k svetome; a otac njegov, zbog ovog kušanja, tog istog časa ohrome na obe noge, i od silnih bolova jaučući pade na zemlju i moljaše svetog apostola: Smiluj se na mene, sveče Božji, i isceli me imenom Hrista, Boga tvog, jer verujem da nema drugog Boga osim Njega. Dirnut molbom, sveti apostol isceli žreca, i naučivši ga veri krsti ga u ime Isusa Hrista.

Sutradan dođe Jovan na mesto gde ležaše čovek koji paćaše od vodene bolesti i koji sedamnaest godina beše prikovan njome za postelju. Apostol ga isceli rečju i prosveti svetim krštenjem. Tog istog dana posla po Jovana čovek koji posle Mironava zeta Lavrentija postade igemon, usrdno ga moleći da dođe domu njegovom; jer ženi igemonovoj koja beše trudna dođe čas da rodi, i ona se silno mučaše ne mogući da se porodi. Apostol ubrzo dođe, i čim nogom kroči na prag, žena se tog časa porodi, i bolovi joj uminuše. Videvši to igemon poverova u Hrista sa domom svojim.

Pošto prožive tamo tri godine, Jovan otide u drugi grad, udaljen pedeset stadija, čiji žitelji behu pomračeni tamom idolopoklonstva. Kada uđe u grad on vide narod gde priređuje praznik demonima, i nekoliko svezanih mladića. Jovan upita jednoga od onih što stajahu tamo: Zbog čega su svezani ovi mladići? Čovek taj odgovori: Imamo velikog bogavuka, kome sada priređujemo praznik; njemu dakle biće ovi mladići zaklani na žrtvu. Jovan zamoli čoveka da mu pokaže tog boga njihovog. A čovek mu na to reče: Ako hoćeš da ga vidiš, počekaj do deset sati, pa ćeš ugledati žrece gde sa narodom idu na mesto gde se javlja bog; pođi i ti s njima, i videćeš boga vuka. Jovan mu reče: Vidim da si dobar čovek, a ja sam došljak; molim te, odvedi me odmah na to mesto, jer veoma želim da vidim vašeg boga; i ako mi ga pokažeš, daću ti skupoceni biser.

Čovek odvede Jovana i pokaza mu baruštinu, punu blata i vode, i reče mu: Odovud bog naš vuk izlazi i pokazuje se narodu. I čekaše Jovan pojavu toga boga; i gle, oko deset sati dana pojavi se demon, izlazeći iz vode u obliku ogromnog vuka. Zaustavivši ga imenom Hristovim, sveti Jovan ga upita: Koliko godina živiš ovde? Sedamdeset godina odgovori đavo. Na to mu apostol Hristov reče: Naređujem ti imenom Oca i Sina i Svetoga Duha, idi sa ovog ostrva, i nikada ne dolazi ovamo. I đavo tog časa iščeze. A čovek onaj, videvši sve to, prepade se i pripade k nogama svetog apostola. Apostol ga nauči svetoj veri, i reče mu: Eto, dobio si biser od mene koji sam ti obećao. U to vreme stigoše na to mesto sa svezanim mladićima žreci, držeći noževe u svojim rukama, i ogromna masa sveta s njima. I dugo čekahu pojavu vuka, da mu zakolju mladiće kao hranu. Posle dugog čekanja, njima priđe Jovan i moli ih da oslobode nevine mladiće, i reče im: Nema više vašeg boga vuka; to beše demon, i sila Isusa Hrista pobedi ga i protera. A oni čuvši da je propao vuk uplašiše se; i pošto dugo tražiše boga svog i ne nađoše ga, oslobodiše mladiće i otpustiše ih zdrave. A sveti Jovan im poče propovedati Hrista i izobličavati njihovu zabludu; i mnogi od njih poverovavši krstiše se.

U gradu tom beše kupatilo. Jednom se u njemu kupaše sin Zevsova žreca, i bi udavljen od đavola koji življaše tamo. Kada ču za to, otac njegov s velikim plačem dojuri k svetom Jovanu moleći ga da mu vaskrsne sina i obećavajući da će i sam poverovati u Hrista. Sveti apostol pođe s njim i imenom Hristovim vaskrse umrloga. I upita on mladića šta bi uzrok njegove smrti. Mladić odgovori: Kada se kupah u kupatilu., neki crnac iziđe iz vode, dohvati me i udavi. Doznavši da u tom kupatilu živi demon, sveti apostol ga zakle i upita: Ko si ti i zašto živiš ovde? Demon odgovori: Ja sam onaj koga ti protera iz kupatila u Efesu, i živim ovde već šesta godina pakosteći ljudima. Sveti apostol ga protera i iz ovog kraja. Videvši to žrec poverova u Hrista, i krsti se sa sinom i sa svim domom svojim.

Posle toga izađe Jovan na trg, i k njemu se sleže maltene sav grad da sluša reč Božju. I gle, žena neka pade k nogama njegovim s plačem ga moleći da joj isceli đavoimanog sina, za koga je lekarima dala skoro sve svoje imanje. Sveti apostol naredi da mu ga dovedu, i čim poslanici rekoše đavoimanome: „zove te Jovan“, đavo tog trenutka iziđe iz njega, i on, došavši k apostolu zdrav, verova u Hrista i krsti se zajedno sa svojom majkom.

U tom istom gradu beše čuveni hram idola Bahusa, koga idolopoklonici nazivahu „ocem slobode“. Sabirajući se tu o njegovom prazniku sa jelom i pićem, ljudi i žene se veseljahu; i opivši se činjahu veliko bezakonje u čast poganog boga svog. Došavši tamo za vreme praznika, sveti Jovan ih izobličavaše za tako skaredno praznovanje njihovo; a žreci, kojih tamo bejaše vrlo mnogo, dohvatiše apostola i biše ga, pa ga izvukoše napolje i svezana baciše, a sami se opet vratiše k poganom delu svom. Sveti pak Jovan pomoli se Bogu da ne trpi takvo bezakonje njihovo, i odmah se idolski hram sruši iz temelja i pobi sve žrece, a ostali ljudi preplašeni odvezaše svetog apostola i moliše ga da i njih ne pogubi.

U tom gradu bejaše znameniti vrač po imenu Nukijan. Doznavši za razrušenje hrama i pogibiju žrečeva on se veoma razljuti, i došavši k svetom Jovanu reče mu: Nisi dobro uradio što si hram Bahusov srušio i žrece njegove pogubio; zbog toga su svi silno ljuti na tebe; nego te molim da ih vaskrsneš kao što si vaskrsao žrečevog sina u kupatilu, pa ću tada i ja poverovati u Boga tvog. Sveti Jovan odgovori: Razlog njihove pogibije bi bezakonje njihovo; zato oni nisu dostojni da žive ovde, nego neka se muče u paklu. Nukijan reče na to: Ako ih ti ne možeš vaskrsnuti, onda ću ja imenom bogova mojih vaskrsnuti žrece i vaspostaviti hram, ali ti nećeš izbeći smrt. Rekavši to oni se rastadoše. Jovan ode da uči narod, a Nukijan se uputi k srušenom hramu, i obišavši ga vračajući učini te se javiše dvanaest demona u obliku pobijenih žrečeva, kojima on naredi da pođu za njim i ubiju Jovana. No demoni rekoše: Nama je nemoguće ne samo ubiti njega, nego čak ni pojaviti se na onom mestu gde se on nalazi; a ako hoćeš da Jovan umre, idi i dovedi ovamo narod, da bi se narod, videvši nas, razjario protiv Jovana i pogubio ga.

Nukijan ode, i našavši mnogo naroda gde slušaju učenje svetog Jovana povika na njih gromkim glasom: O, nerazumni! zašto dozvoljavate da vas obmanjuje ovaj stranac, koji uništi vaš hram sa žrecima, i koji će pogubiti i vas ako ga budete slušali? Nego hajdete sa mnom da vidite žrečeve svoje koje ja vaskrsoh; još ću i vaš srušeni hram vaspostaviti na vaše oči, što Jovan učiniti ne može. I svi kao da su bez uma pođoše za njim ostavivši Jovana. Ali sveti apostol, idući sa Prohorom drugim putem, pre njih stiže na mesto gde behu demoni u obliku vaskrslih žrečeva. A demoni, ugledavši Jovana, odmah iščezoše. I gle, kada Nukijan dođe s narodom i ne nađe demone, silno se ožalosti, pa ponovo poče obilaziti oko razrušenog hrama vračajući i prizivajući demone, ali bez ikakvog uspeha. A kad se spusti veče, razjareni narod htede da ubije Nukijana što ih je prevario. Neki predložiše: Da uhvatimo Nukijana i odvedemo k Jovanu, i što nam on rekne to ćemo učiniti. Čuvši to sveti Jovan ih preduhitri i pre njih stiže na pređašnje mesto. A ljudi, dovevši Nukijana pred svetog Jovana, rekoše: Ova varalica i neprijatelj tvoj skova plan da te pogubi; evo, mi ćemo učiniti s njim ono što nam ti kažeš. Sveti apostol im reče: Pustite ga, neka se pokaje.

Sutradan Jovan opet učaše narod veri u Hrista, i mnogi od njih poverovavši moliše Jovana da ih krsti. A kad ih Jovai dovede na reku, Nukijan vračanjem svojim pretvori vodu u krv. Sveti Jovan molitvom oslepi Nukijana, i učinivši vodu ponovo čistom krsti u njoj sve koji behu poverovali. Pobeđen time, Nukijan dođe k sebi, i iskreno se kajući moli svetog apostola da bude milostiv prema njemu. Videvši Nukijanovo pokajanje i dovoljno ga poučivši, sveti apostol ga krsti, i Nukijan odmah progleda, i uvede Jovana u svoj dom. A kada Jovan uđe u Nukijanov dom, svi idoli što behu u domu iznenada popadaše i u prah se razbiše. Videvši to čudo, Nukijanovi ukućani se uplašiše, pa poverovavši u Hrista krstiše se.

Bejaše u tom gradu jedna bogata i lepa udovica po imenu Proklianija. Imajući vrlo lepog sina Sosipatra, ona se po dejstvu đavola zaljubi u njega, i staraše se na sve moguće načine da ga privoli na svoje bezakonje. No sin, budući pametan, omrznu majku zbog ovog njenog bezumlja, pobeže od nje i dođe na mesto gde sveti Jovan tada učaše narod, i sa uživanjem slušaše apostolske pouke. A sveti Jovan, kome Duhom Svetim bi otkriveno sve što se dogodilo sa Sosipatrom, uze nasamo Sosipatra i savetovaše mu da poštuje majku, samo da je ne sluša u bezakonom delu, i da nikome ne govori o tome nego da skriva greh majke svoje. Sosipatar ne hte da se vrati doma k materi svojoj; međutim Proklianija, našavši ga četvrtoga dana, dohvati ga za odeću i silom ga vucijaše doma. Na tu viku pojavi se igemon, koji nedavno beše došao u taj grad, i upita za razdog što žena tako vuče mladića. A majka, skrivši svoju grešnu nameru, okleveta sina kako je tobož hteo da je obljubi; i pri tome čupaše kosu i plakaše vičući. Čuvši to, igemon poverova laži i osudi nevinog Sosipatra da ga zašiju u kožnu vreću, punu smrtonosnih zmija, i tako bace u more. Doznavši za ovo, sveti Jovan dođe k igemonu, izobličavajući ga za nepravednu osudu, jer nije kako valja ispitao stvar, već je nevinog mladića osudio na smrt. A Proklianija bacaše klevetu i na svetog Jovana, i govoraše: Ova varalica nauči sina mog na takvo zlo.

Čuvši to, igemon naredi da i Jovana zašiju u istu vreću zajedno sa Sosipatrom i vrgnu u more. No sveti apostol se pomoli Gospodu, i iznenada se zatrese zemlja, a igemonu se osuši ruka kojom on potpisa presudu protiv svetog apostola; Proklianiji pak osušiše se obe ruke i oči joj se izvrljaviše. Kada to vide, sudija se prepade strahovito, i svi prisutni popadaše ničice od straha. I moljaše sudija Jovana da se smiluje na njega i isceli mu sasušenu ruku. A sveti apostol, poučivši ga dosta o pravednom sudu i o veri u Hrista, isceli ga i krsti u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. I tako nevini Sosipatr bi izbavljen od napasti i smrti, i sudija pozna Boga istinoga. A Proklianija pobeže od straha domu svom, noseći na sebi kaznu Božju. Međutim apostol uzevši Sosipatra ode u dom njen. Sosipatr pak ne hte da ide k majci svojoj, no sveti Jovan ga učaše nezlobivosti i uveravaše ga da sada on neće čuti više od majke svoje ništa bezakono, jer se ona ocelomudrila. Tako stvarno i bi. Jer kada Jovan sa Sosipatrom uđe u njen dom, Proklianija odmah pade pred noge apostolu, s plačem se ispovedajući i kajući za grehe svoje.

Iscelivši je od bolesti i naučivši je veri i celomudriju, apostol Jovan je krsti sa celim domom njenim. I tako, ocelomudrivši se, Proklianija provoćaše dane svoje u velikom pokajanju. U to vreme bi ubijen car Domicijan. Posle njega na rimski presto stupi Nerva, čovek veoma dobar; on pusti pa slobodu sve koji behu u zatočenju. Tada i sveti apostol Jovan bi pušten iz zatočenja, i namisli da se vrati u Efes, jer gotovo sve ljude na Patmosu on već beše obratio Hristu. No kada hrišćani doznadoše za tu njegovu nameru, moliše ga da ih nipošto ne ostavlja. A l i pošto sveti apostol ne hte da ostane, već željaše da se vrati u Efes, oni ga onda moliše da im bar Evanđelje ostavi kao uspomenu na svoje učenje, koje on tamo napisa. Jer jednom, pokrenut promislom Bažjim, postivši se i naloživši svima post, on uze sa sobom svog učenika Prohora i iziđe iz grada na udaljenu visoku goru, gde tri dana provede na molitvi. A posle trećeg dana nastade strahovita grmljavina i sevanje munja, i sva se gora zatrese; Prohor od straha pade na zemlju. Okrenuvši se k njemu, Jovan ga podiže, posadi sebi s desne strane i reče: „Piši što budeš čuo iz usta mojih„.

I podigavši oči k nebu ponovo se moljaše, a po molitvi poče govoriti: „U početku beše Reč„, i ostalo. Učenik pažljivo zapisa sve što ču iz usta njegovih; i tako bi napisano sveto Evanđelje, koje apostol, sišavši s gore, naredi Prohoru da ponovo prepiše. I pristade sveti apostol da prepis ostavi hrišćanima na Patmosu, saglasno njihovoj molbi, a original zadrža kod sebe. Na tom istom ostrvu sveti Jovan napisa i Otkrivenje.[2]

Pre svog odlaska sa ostrva Patmosa sveti Jovan obiđe sve okolne gradove i sela utvrđujući braću u veri; i dogodi mu se da bude u jednom selu u kome življaše Zevsov žrec po imenu Evharis, koji imađaše slepoga sina. Ovaj žrec odavno željaše da vidi Jovana. Čuvši da je Jovan došao u njihovo selo, on pohita k njemu moleći ga da dođe njegovom domu i isceli mu sina. A Jovan videći da će zadobiti duše ljudske ode u dom žrečev i reče slepom sinu njegovom: U ime Gospoda mog Isusa Hrista, progledaj! – i ovaj odmah progleda. Videvši: to, Evharis poverova u Hrista i krsti se sa sinom svojim. I u svima gradovima toga ostrva sveti Jovan uredi dobro crkve svete, postavivši im episkope i prezvitere; i pošto dovoljno pouči žitelje, on se sa svima pozdravi i stade se vraćati ka Efesu. Verni ga praćahu sa plačem i ridanjem velikim, ne želeći se lišiti takoga sunca koje učenjem svojim prosveti svu zemlju njihovu; no sveti apostol sede na lađu i predavši svima mir otplovi svojim putem. A kad stiže u Efes, verni ga sretoše sa neiskazanom radošću, kličući i govoreći: Blagosloven koji ide u ime Gospodnje! I bi primljen s češću. Boraveći tamo on ne prestajaše truditi se, svagda učeći ljude i upućujući ih na put spasenja.

Ne treba prećutati ni ono što o svetom apostolu Jovanu kazuje Kliment Aleksandriski.[3] Kada u Aziji apostol obilažaše gradove, on u jednom gradu vide mladića, raspoloženog dušom za dobro delo; on ga pouči veri i krsti. No nameravajući da odatle otputuje na propoved Evanđelja, on pred svima poveri ovoga mladića episkopu toga grada da ga nauči svakom dobrom delu. Uzevši mladića episkop ga nauči Svetom Pismu, ali se ne staraše o njemu koliko treba, niti mu davaše vaspitanje kakvo je potrebno mladićima, nego ga prepusti njegovoj volji. Ubrzo potom mladić poče voditi rđav život, stade se opijati i krasti. Zatim se sprijatelji sa razbojnicima; oni ga pridobiše, odvedoše ga u pustinje i gore, postaviše ga za svog harambašu i činjahu razbojništva na putevima. Posle izvesnog vremena apostol Jovan vraćajući se dođe u taj grad, pa čuvši za ovoga mladića da se pokvario i postao razbojnik, reče episkopu: Vrati mi blago koje ti predadoh na čuvanje, kao u verne ruke; vrati mi onog mladića koga ti pred svima poverih da ga naučiš strahu Božjem. Episkop sa plačem odgovori: Propade taj mladić, dušom umre a telom vrši razbojništva po putevima. A Jovan reče episkopu: Zar se tako čuva duša brata svoga? Daj mi konja i pratioca da idem i potražim onoga koga si ti pogubio.

Kada Jovan dođe k razbojnicima, zamoli ih da ga odvedu k svome harambaši, što oni i učiniše. A mladić, ugledavši svetog Jovana, posrami se, pa skočivši pobeže u pustinju. Međutim sveti Jovan, zaboravivši na svoju starost, pojuri za njim vičući: Sine moj, vrati se k ocu svom i ne očajavaj zbog pada svog; grehe tvoje primiću ja na sebe; stani dakle i pričekaj me, jer me Gospod posla k tebi. Mladić stade, pa s trepetom i stidom velikim pripade k nogama svetog apostola, ne smejući da mu pogleda u lice. A sveti apostol, zagrlivši ga s roditeljskom ljubavlju celivaše ga, pa ga uze i s radošću odvede u grad, jer nađe izgubljenu ovcu. I mnogo ga učaše upućujući ga na pokajanje; i mladić usrdno se trudeći u pokajanju ugodi Bogu, i dobivši oproštaj grehova prestavi se u miru.

U to vreme bejaše jedan hrišćanin koji zapade u toliku siromaštinu, da nije imao čime isplatiti dugove svojim poveriocima; od silne muke on namisli da se ubije, i zamoli jednog vrača Jevrejina da mu da smrtonosni otrov da popije. A ovaj, neprijatelj hrišćana a prijatelj demona, ispuni njegovu molbu: dade mu smrtonosni napitak. Hrišćanin pak, uzevši smrtonosni otrov, pođe svojoj kući, i putem razmišljaše i strah mu dušu prolažaše, ne znajući šta da radi. Naposletku, osenivši čašu krsnim znakom, on je popi, ali mu to ni najmanje ne naškodi, pošto krsni znak oduze svu otrovnost otrovu u čaši. On se mnogo čuđaše u sebi što ostade zdrav i što ne oseća nikakvu povredu. No, proganjan i dalje od poverilaca, on u nevolji opet ode k Jevrejinu da mu ovaj da najjači otrov. Jevrejin se začudi videvši ga živa, pa mu dade najjači otrov. Dobivši otrov, čovek pođe kući svojoj. I dugo razmišljajući pre no što ispi otrov, on i sada oseni svetim krsnim znakom i ovu čašu, i popi je, ali i ovoga puta ni najmanje ne nastrada. I on opet ode k Jevrejinu i pokaza mu se zdrav; i podsmevaše se Jevrejinu što je nevešt u svome zanatu. A Jevrejin, uplašivši se, upita ga šta je radio kada je otrov pio. On mu odgovori: Ništa drugo, samo sam čašu osenio svetim krsnim znakom. I Jevrejin saznade da sila svetoga krsta odgoni smrt; ali želeći da to proveri, on od istog otrova dade psu, i ovaj čim okusi odmah crče. Videvši to, Jevrejin se sa hrišćaninom uputi k apostolu i obavesti ga o svemu što se dogodilo. Sveti apostol nauči Jevrejina veri u Hrista, i krsti ga, a tom ubogom hrišćaninu naredi da donese obramicu sena, koju apostol krsnim znakom i molitvom pretvori u zlato, i naredi mu da tim zlatom isplati svoje dugove poveriocima, a ostatkom da izdržava svoju kuću. Zatim sveti apostol ponovo se vrati u Efes, i življaše u kući Domna, i ogromno mnoštvo ljudi obrati Hristu i satvori bezbrojna čudesa.[4]

Kada svetom apostolu beše preko sto godina, on iziđe iz kuće Domna sa sedam svojih učenika, i došavši do jednog mesta naredi im da sednu; beše jutro, i on, udaljivši se od svojih učenika koliko se kamenom može dobaciti, pomoli se Gospodu. Zatim mu učenici po želji njegovoj iskopaše krstoliki grob; i on zapovedi Prohoru da ide u Jerusalim i tamo ostane do smrti svoje. I pošto pouči učenike i celiva ih, sveti apostol reče: Uzmite zemlju, mater moju, i pokrijte me njome. I celivaše ga učenici i pokriše ga do kolena; i pošto ga ponovo celivaše, pokriše ga do guše, i položiše mu na lice pokrivač; i celivavši ga još, sa velikim plačem pokriše ga potpuno. Kada za to čuše braća u gradu, dođoše i raskopaše grob, ali ništa ne nađoše, i veoma mnogo plakaše; zatim, pomolivši se, oni se vratiše u grad. Svake pak godine, u osmi dan meseca maja, izlažaše iz njegovog groba neki sitan prah, mirisan i lekovit, i molitvama svetog apostola Jovana davaše isceljenje bolnima, u čast Boga, u Trojici slavljenoga kroza sve vekove. Amin.

Sveti Justin Ćelijski

NAPOMENE:

  1. Primorski grad u Siriji.
  2. Predanje kazuje da se jednom apostol Jovan, zajedno sa svojim učenikom, povukao iz grada u pustinjsku pešteru, i tamo proveo prvih deset dana zajedno sa Prohorom, a drugih deset dana sam. U toku ovih drugih deset dana on ništa nije jeo, nego se samo molio Bogu ištući od Nj(ega da mu otkrije šta treba da radi. I dođe glas Jovanu s neba: „Jovane, Jovane!“ Jovan odgovori: „Šta naređuješ, Gospode?“ I govoraše glas s neba: „potrpi još deset dana, i biće ti otkrivene mnoge velike stvari“. Jovan provede tamo još deset dana bez hrane. I zbi se tada divno čudo: Anđeli od Boga siđoše k njemu i saopštiše mu mnoge neiskazane tajne. I kada se Prohor vrati k njemu, on ga posla: po mastilo i hartiju, i potom dva dana govoraše Prohoru o otkrive njima koja je imao, a ovaj ih zapisivaše.
  3. Kliment Aleksandriskiznameniti učitelj hrišćanski prvih vekova hrišćanstva, umro oko 217 g.
  4. Poslednje godine svoga života sveti apostol Jovan provodio je u isposničkim podvizima: hranio se samo hlebom i vodom, nije strigao svoju kosu, odevao se u proste platnene haljine. Od starosti on nije imao snage da propoveda reč Božju ni u okolini Efesa. Sada je pou čavao samo episkope Crkve i oduševljavao ih da neumorno uče narod reči Evanđelskoj, a naročito da pamte i propovedaju prvu i glavnu zapovest Evanđelsku, zapovest o ljubavi. Blaženi Jeronim kazuje: Kada je sveti apostol toliko bio onemoćao, da su ga učenici donosili u crkvu, i on nije imao snage da govori duge pouke, onda je on svoje besede svodio na to, što je neprestano ponavljao ovu pouku: „Dečice, ljubite jedan drugog!“ A kada su ga jednom učenici upitali, zašto im to on neprestano ponavlja, on je odgovorio: „Ovo je zapovest Gospodnja, i ako nju držite, to je dosta“. Na zahodu dana svojih sveti apostol je uživao naročitu ljubav celog hrišćanskog sveta. U to vreme on je bio jedini apostol – očevidac Gospoda, pošto su svi drugi apostoli već bili preminuli. Sav hrišćanski svet znao je da je sveti Jovan bio najmiliji učenik Gospoda Hrista. Stoga su mnogi čeznuli da ga vide i smatrali za čast da se dotaknu haljine njegove.