SVETLI GROBOVI
Bejaste li, braćo moja mlada,
Da l’ bejaste vi na groblju kada,
Aj, na groblju, na golemu!
– Ta uvek smo mi na njemu!
Groblje j’ zemlja kôm se hodi,
Groblje j’ voda kôm se brodi,
Groblje, vrti i gradine;
Groblje, brda i doline;
Svaka j’ stopa
Grob do groba.
Groblje j’ spomen doba sviju;
Groblje, knjige što se štiju;
Povesnica svih zemalja,
Starostavnik cara, kralja,
I čitulja viših slika,
Izabranika, mučenika,
Od početka pamtiveka;
Sve j’ to groblje
Al’ je i kolevka.
Nema broja, ni imena,
U Visini zvezdam’ svima,
Kamo l’ broja i spomena
U zemljici grobovima!
Milione progutala j’ tama,
Crna tama mnogih tisućleća,
Niko ih se više i ne seća…
– Na pogdekom uvek gori sveća!
Il’ je sveća, il’ je ime svetlo,
Il’ su dela koja se ne gase,
Pa redove nedoglednog groblja
Svojom zrakom krase.
Ti grobovi,
Stari, novi,
Oni sjaju
Svakom naraštaju
Kad se umlje u prošlost udubi,
U tamnini da se ne izgubi;
Kad se pustiš u davnine svete,
U davnine i svete i klete,
Da ti mis’o puta ne pomete.
To su vatre doglasnice,
Pružajuć’ se iz daljnih eona,
u povorci onoj dugoj,
Dosvetljujuć’ jedna drugoj,
Strujom koja napred leti,
Težeć samo jednoj meti.
Pa se tako svetle mlazi
Pa se vide svetli trazi
Jednog duha raznih doba,
Duha kome nema groba.
– U grob samo sruši kosti,
Strese pep’o koj’ mu smeta
Bržem buju viša leta
K uzvišenoj budućnosti.
.
Ko s’ osvrne da pogledi
Bistrim okom i pogledom
Na grobove one svetle,
– Povesnice dugim redom,
Mora čuti kako j’ živo,
Kroz vekove, kroz maglinu,
Ded unuku, otac sinu,
Borac borcu dovikiv’o:
„Gde ja stadoh – ti ćeš poći!“
„Što ne mogoh – ti ćeš moći!“
„Kud ja nisam – ti ćeš doći!“
„Što ja počeh – ti produži!“
„Još smo dužni – ti oduži!“
To su zbori, to su glasi,
Kojima se prošlost krasi,
Što prodiru kroz svet mračni
Sa grobova onih zračni’,
Spajajući gromkim jekom,
I božanskom silom nekom,
Spajajući vek sa vekom
I čoveka sa čovekom.
.
Oko svakog svetlog groba
– Baš ka’ gore oko zvezda
Povesnica priča ovo:
Hvatalo se neko kolo,
Kolo mlado, kolo novo,
Nove klice stara nada,
Novo cveće stabla stara;
Duše čiste, srca mlada,
Naslednici sveta žara;
Tu se sleg’o život mladi
Da se s grobom razgovara.
„I ti pade, brate dragi!“
– „Nisam, deco, vas dok traje!“
„Je l’ ti borba bila teška?“
– „Pokušajte, milina je!“
„Šta si hteo? kud si poš’o?“
– „Tamo kud se stići mora!“
.
„Zar je vera tako jaka?“
– „Uvek jača od zlotvora!“
„Malo nas je koj’ bi smeli!“
– „Al’ vas jaka sila kreće!“
„Zar ko može stići celi?“
– „Ko posumnja, nikad neće!“
„A ko behu oni divi,
Koji su te napred zvali,
Koji su te ojačali,
Koji su ti krila dali?“
– „To bejahu ideali!
Bez njih nema više leta
Nad oblakom mraka gusta;
Bez njih bi se malaksalo,
Bez njih bi se brzo palo,
Svet bi bio grob bez cveta,
Život prazan, – mladost pusta!“
Oko svakog svetlog groba
Prikuplj’o se život novi,
Naslednici sveta žara,
Kupili se sokolovi,
Pijuć’ dušom svetle zrake
Jest, tako je, braćo draga,
Ti grobovi nisu rake,
Već kolevke novih snaga!
.
I vama je, jaoj, pao
Stegonoša dičnog stega
Al’ je sin’o grobak novi:
Vi stojite oko njega.
Tu pogleda brat na brata,
P, onda gore, p’ onda u se,
Grudi drkću, usta ćute,
Ali duše razumu se.
Da l’ to snaga niče nova?
Daruj, Bože, blagoslova,
Da vas združi bratska sloga,
Zavetnike koji s’ kupe
Oko groba Đurinoga!
Jovan Jovanović Zmaj