ANTIČKI TEATAR
U Čast Dionisija ili Theathros. Kako je izgledalo antičko pozorište i kako je izgledala predstava u grčkom teatru
Simboli:Vinova loza
: Eros
: Thalia
: amfiteatar
: žrtvenik
: umjeće preobražaja
Grčki teatar – Grčko antičko pozorište
Tako reći naš novovekovni savremnik Šekspir bi rekao da je ceo svet pozornica ali ne – mesto za pozornicu su još iz davnina odabirali Bogovi. Mesta, skrivena ali valjana u kojima je vladala zdrava klima i topla atmosfera; poput Dodone ili Epidaurusa; jer se u njima odavala čast bogovima. Stoga je theathron pravljen u polukrugu da bi se osećao valjane vibracije onih koji su sedeli u njemu i onih koji su plesali oko žrtvenika koji beše smešten u centru, odajući čast Bog-ovima. U tom sveukupnom cirkulusu odzvanjao je glas tri sveštenika, prinosila se žrtva a onda se oglašavao zvuk ditaramba, zvončića i glas svešetenika na šta je okupljeni narod odgvarao. Narod je odgovarao u horu a sveštenici su izgovarali molitve…
Zahvaćeni kolektivnim nesvesnim u ritmu dorske muzike narod je polako zapadao u vrstu orgazmičkog transa, savršena akustika teathonara je doprinosila vrhunskom doživljaju ekstaze i narod je plesao i igrao skupa sa svešetnicima. Sada je pevanje i plesanje postajalo zajedničko i u svakom čoveku se osećao duh Dionizija. Vizije su bile bele, plave, crvenkaste. Na kraju one se mešaju i sve postaju svetle, boje, plamene iskre od kojih se koža ježi a telo znoji dok muzika neumorno nagoni na ples u čast Bog-ova. Sad je narod u thethronu i sveštenstvo okupljeno oko žrtvenika jedna celina povezana duhom Dionizija u jednom jedinom kolektivnom duhu. Pojedinačna i Poesebna Tela ne postoje već se stapaju u jednu celinu u ritmu muzike, pevanja i odjeka koji im vraća akustika teathrona.
Uz pomoć klime i ambijenta, drevnog thethrona – pozorišta, u kome treperi natrpirodna energija jer je baš takvo mesto izabarno za epicentar u kome zemlja treperi svud oko anime i animusa, odvija se magija mistične tajne. Ta tajna je duboko zakopana u čovekovom podsvesnom ali narodi antike su poznavali tu moć da iz duha muzike, harmoničnih glasova sveštenika, dinamikom ritma izvuku kolektivni duh i da prizovu Bog-ove. Kroz ples publike otkriva se priroda bića koja je suštinski njihova, talasa u moru zaborava baš kao u današnjim diskotekama. Telo i duša prolaze kroz katharzis, slučajnost čula i emocija a onda se se sve polako smiruje, vatra prestaje da žari stopala, muzika da draži čula a Bog-ovima je udovoljeno jer su spoznali unutarnji arhetipski kod bića i odato im je poštovanje kroz žrtvu.
Narod – publika je pročišćena u sveukupnoj predstavi image theathrona. Svi se polako povlače sa scene poput posvećenih pravih mistika koji su prošli kroz inicijaciju.
Anja Weber