Zlatokosa violinistkinja Tatjana Olujić

 

ZLATOKOSA VIOLINISTKINJA

Poznata violinistkinja Tatjana Olujić o koncertima, talentima, Briselu, Kosovu i Metohiji – Svet je surov ako niste dobri

 

Uvek sam bila „okrenuta“ Rusima iz razloga što mi je njihova kultu ra bliska. Njihove kompozitore, umetnike i klasike, obožavam. Svirala sam i belcima i crncima i pripadnicima žute rase. Svirala sam u akustičnim koncertnim salama, u bolnicama, na trgovima, u katoličkim crkvama što su mi ponekad zamerali… u Dominikanskoj Republici svirala sam i u zatvorima… Brine me situacija u vezi Kosova i Metohije, ali nažalost ja nisam u prilici da utičem… kaže Tatjana Olujić

Kavo vi zamišljate da izgleda profesor violine? Kao ostareli maestro? Pogledajte ovu prekrasnu ženu čije je mesto, ne u gradu punom prašine i buke, već u nekom starinskom zamku, među polusenkama likova, u šuštavim čipkama,… Ovako je u jednom broju ruskog „Kurijera“ predstavljena violinistkinja Tatjana Olujić prilikom humanitarnog koncerta violine koji je izvela u Rusiji. Njena egzotična biografija poznata je dobrom delu publike pa ipak da podsetimo Tatjana Olujić, rođena u Beogradu u umetničkoj porodici, profesor na FMU i ALU – državnoj i privatnoj akademiji, koncertni umetnik. Odavno je poznata daleko izvan granica svoje zemlje. “Zlatokosa ledi sa violinom“ često je nastupala u Belgiji, Holandiji, Danskoj, Mađarskoj, Rumuniji, Švajcarskoj, Rusiji, Španiji, Portugaliji, Francuskoj, Italiji, na Kipru, Bugarskoj, SAD-u (Karnegi Hol), sali UN u Njujorku, u zemljama Dalekog istoka, Centralne i Latinske Amerike i Afrike, bila je gost radia i televizije … Sa njom razgovaramo o koncertima, Briselu njene mladosti i karijere i ovom danas za nas aktuelnom Briselu, mladim talentima i studentima kojima predaje.

Gde danas, najčešće gostujete, šta svet voli da sluša u ovom veku a šta Vi najrađe svirate?

Danas kao i pre gostujem gde god me pozovu, samo što je sve organizacijski mnogo komplikovanije nego pre. Još kao student sam volela da studiram i sviram savremenu muziku. Zato sam otišla na specijalizaciju kod preofesora Andre Gertlera u Brisel, koji je bio ekspert za savremene kompozitore. Tako sam moj koncertni repertoar ranije bazirala na savremenicima. Vremenom sam shvatila da publika kod nas , kao i svugde u svetu preferira kompozitore romantične epohe. Godinama sam prilagođavala repertoar i on je postajao sve romantičniji…

Ma koliko kao izvođač imam ličnog zadovoljstva u studiranju savremene muzike, nikad široka publika ne može biti toliko oduševljena modernim autorima, kao romantičnim. Izvođenje savremenih kompozitora vezano je više za stručnu publiku i zahteva neku vrstu angažmana pri slušanju, dok je romantika pitka i često za nju nije potrebno muzičko predznanje. Takođe, publika želi opuštanje na koncertu i ne želi angažovanost koja je potrebna za razumevanje savremenih kompozitora. U današnjem životu je sve manje romantike, pa možda i zato publika voli da se „napaja“ takvim doživljajem…

Na sceni mi je naravno bitan kontakt sa publikom i komunikacija… Osećam da se to najbolje ostvaruje preko romantične muzike…

Kao umetnik svetskog ugleda svojevrstan ste ambasador srpske kulture. Koji su domaći kompozitori najčešće zastupljeni na vašem repartoaru?

Na gostovanjima u inostranstvu, a i inače na programima mojih koncerata, zastupljeni su domaći autori. To sam shvatila kao dužnost i obavezu prema našoj muzičkoj baštini, jer ko će čuti za naše kompozitore ako ih sami ne reprezentujemo u svetu? Ujedno mislim da mi to možemo najbolje… svirala sam dela skoro svih naših kompozitora koji su pisali za violinu. Naravno svirala sam i dela naših savremenika – Mirjane Živković – Sonatina, Dušana Radića – Pesmu i igru, Sandra Zaninovića – Duetino i dr., Aleksandra Vujića, Branđolice… kao i naših ranijih kompozitora kao što su, na primer, Josip Slavenski – Slavenska sonata, Fantazija Stevana Hristića, Sonatina Vasilija Mokranjca, Pesmu i igru Vlastimira Peričića, kompozicije Ljubice Marić itd.

Šta se promenilo na koncertnoj umetničkoj sceni sa pojavom velike svetske krize od 2009. godine?

Mnogo toga se promenilo kao i uvek što se menja kada su u pitanju velike svetske krize. Kada su problemi ekonomski prva je na udaru umetnost. Istorijski gledano to nije ništa novo. I u doba renesanse koja je bila blagostanje za umetnost, mecene su finansirale umetnike i po dvorovima pravile koncerte i zabave, gradile divna pozorišta. Kada su dolazili ratovi, naravno da je blagostanja, zabave i koncerata nestajalo. Tako je u krizama. Ako je poljuljana ekonomska stabilnost zemlje i svetskih korporacija, naravno da trpi i umetnost.

Na evropskoj i svetskoj sceni ste jednako poznati kao i u prestonom gradu Beogradu. Evropa koju ste upoznali boravkom kao profesor violine na Kraljevskoj Muzičkoj Akademiji u Briselu i Evropa danas – kakva je razlika?

Mislim da suština nije promenjena. Belgija je zemlja sa velikom kulturnom i umetničkom tradicijom, uhodanim sistemima u funkcionisanju kulture, organizaciji kulturnih manifestacija i pravilnim vrednovanjem, tako da su turbulencije u njihovom umetničkom životu male. Poznato muzičko takmičenje „Kraljice Elizabete“ tradicionalno se održava, muzeji i koncertne sale funkcionišu, a da li su umetnici zadovoljni honorarima, to je personalno pitanje. U odnosu na nas – nekad to je kao „nebo i zemlja“ a danas su verovatno „2 neba i 2 zemlje“.

Kada se pomene Brisel neizostavna je i asocijacija na pitanje Briselskog sporazuma u vezi Kosova i Metohije. Kakvo je Vaše mišljenje ili stav?

Jako sam zabrinuta za situaciju, ali nažalost nisam u situaciji da utičem…

Oprečne su medijske informacije o Evropskoj Uniji. Od onih da EU nema alternativu do onih da je EU na izdisaju. Kako umetnica Tatjana Olujić vidi ovo pitanje?

Iz svoje perspektive gledano na EU, smatram da sam bila uvek tamo, kao umetnik prisutna na evropskim podijumima, izvodila muziku evropskih klasika, sarađivala sa evropskim umetnicima… Nikad nisam osećala da sam diskriminisana… To je moje umetničko iskustvo i mišljenje. Smatram da ukoliko bi bili ekonomski jaki, profesionalno na visokom nivou i u svim domenima sređeni otimali bi se u EU za nas. Neko stručno mišljenje o EU ne mogu da dajem, jer sam prvenstveno umetnik i kako ovde „cveta“ sve, pa i umetnost, bojim se da smo ipak mi ovde na „izdisaju“ a za Evropu ne brinem…

Neosporna je činjenica da ste umetnik kosmopolita. Svirali ste na svim meridijanima, i belcima i crncima i žutoj rasi. Koliko je „široka slovenska duša“ i Vaš pravoslavni srpsko-ruski gen doprineo takvom odnosu prema publici?

Svojoj genetici sam svakako zahvalna. Naročito mojim ruskim pretcima. “Majka“ Rusija je dala veliki broj vrhunskih umetnika od kojih su se mnogi kasnije rasuli po svetu. Drugo, Rusija ima veliku tradiciju, rad, red i disciplinu… To sam svakako stekla u porodici, a sve ostalo dolazi kao nadogradnja temeljnog, dobrog i kvalitetnog rada. Onda stižu uspesi, gostovanja, priznanja… A publika sve to oseća.

Po majčinoj liniji ste ruskog porekla a stiže vreme unapređenja odnosa Srbije i Rusije na svim poljima. Kakve promene očekujete u pogledu razmene kulturnih i umetničkih sadržaja i gde sebe vidite u tom smislu?

Uvek sam bila okrenuta Rusima iz razloga što mi je njihova kultura bliska. Njihove kompozitore, umetnike i klasike književnosti obožavam. Čest sam gost Ruskog centra za nauku i kulturu, popularnog „Ruskog doma“ u Beogradu, a nekoliko puta sam gostovala i u Rusiji. Naravno da se radujem „poboljšanju“ odnosa sa Rusijom. Kao umetnik nešto lično ne očekujem jer smo nažalost partijska država i naravno da će „odabrani“ umetnici biti uključeni u kulturnu saradnju.

O Vidovdanu 2007. godine bili ste na Kosovu i Metohiji, održali koncert u Zvečanu. Šta ste sačuvali u sećanju i da li biste ponovo došli?

Tom prilikom na Kosovu smo obišli desetak manastira. Impresionirana sam manastirom „Sokolica“. Obišli smo i Svete arhangele i Banjsku i zaista je specifičan doživljaj biti u svim tim manastirima koje čuvaju vojnici KFOR-a. U čoveku se mešaju osećanja koja je teško opisati, jer je sve to naše, to je zapisano i dokumentovano, a opet izolovano. Na koncerte idem svugde po pozivu, pa bih naravno i danas, ako me pozovu išla da koncentriram i na Kosovu ali u skladu sa našom politikom i političarima… Pošto oni idu sa obezbeđenjem, verovatno je i umetnicima to potrebno. Ja jednostavno ne pravim nikakvu koncepciju već nastupam tamo gde me traže i zovu. Nemam običaj da se nudim, a pogotovu što svet sada funkcioniše preko interneta. Imam i svoj sajt www.tatjanaolujic.com preko kojeg su me, na primer, zvali iz Novog Zelanda, što je meni bilo interesantno jer tamo nikad nisam gostovala iako sam sve kontinente obišla.

Vaš otac bio je ugledni slikar. Kakva je uloga porodice na putu ka uspehu?

Naravno da sam srećna i zahvalna što potičem iz umetničke porodice. Moji roditelji – otac akademski slikar koji je završio Likovnu akademiju u klasi velikana naše likovne scene – Cuce Sokić, Gvozdenovića, Hakmana i moja majka koja je bila profesor na FMU i ostavila za sobom veliki broj stručnih knjiga, od najranijih godina su razvijali moje radne sposobnosti i vodili me na najbolje koncerte i omogućili mi da pohađam mnoge seminare u svetu i da se usavršavam kod najvećih imena violinske pedagogije. Zahvalna sam porodici i umetničkom okruženju u kome sam rasla jer je to od velikog značaja za moje umetničke uspehe.

Kakvi su Vaši studenti i kakvi su naši muzički talenti?

Mislim da mi spadamo u talentovanu ali dosta lenju naciju. A bez rada sreća ne postoji. Svet je surov ako niste dobri. Na Dalekom istoku su, na primer, jako vredni ljudi, kao krtice. Jednom studentu tamo ja ne ponavljam jednu stvar tri puta, on ide dalje, upija znanje kao sunđer. Dok našem studentu recite i deset puta on će istu grešku ponoviti i jedanaesti put. Ipak rad sa studentima je komplementarno zadovoljstvo jer ne samo da studenti uče od profesora već i profesori uče od njih.

Htela bih da istaknem svog studenta koji je magistrirao u mojoj klasi – Jovana Bogosavljevića i koji je izrastao u talentovanog i uspešnog umetnika i pedagoga. Takođe imam 10-ak studenata koji su lako našli svoje mesto u svetu, kao na primer Ljiljana Filipović u Los Anđelesu, Maja Popović u Australiji, Vlastimir Belić u Norveškoj koji je čak svojoj ćerki koja uči violinu dao ime Tanja, Nenada na Tenerifima…

Poznati violinisti kao Jehudi Menjuhin, Henri Šering, Dejvid Ojstrah, u isto vreme su bili i izvrsni pedagozi. Koncentriranje se divno upotpunjava sa pedagogijom, jer umetnik može svoja iskustva sa publikom da prenese studentima.

Svirali ste i svirate svim ljudima i na raznim mestima?

Ne pravim nikakvu razliku među ljudima, svirala sam i belcima i crncima i žutima. Moja muzika dopire do svih a u umetnosti nema granica. Sa druge strane svirala sam u prelepim koncertnim salama sa adekvatnim klavirima, svirala sam u bolnicama, svirala sam na trgovima i u katoličkim crkvama, što su mi ponekad zamerali… U Dominikanskoj Republici sam svirala i u zatvorima što je specifičan doživljaj jer svako mesto izaziva u vama neke specifične emocije. Čovek je jako obogaćen kada svira na svim tim mestim a i njegova interpretacija je obogaćena tim doživljajima.

Slavica Đukić