Егина

(од 9. до 13. октобра 2015. године)

 

Одакле почети причу о овом епском путешествију? По много чему је јединствено, непоновљиво и лично искуство  свакога од нас који смо тих дана били заједно на Егини, а у исто време – то је универзална драма човека који је спознао себе у пролазном и вечном и одредио се према смислу живота.

У неколико слика, пре свега личних, бележим своје доживљаје кроз асоцијације и симболику снова и реалног.

Поетски конкурс посвећен Светом Нектарију  у  Ваљеву, уочи празника Цвети, 2015.

Написала сам песму и послала  je на адресу оца Ненада Андрића. Након неколик месеци сам видела, на фејсбук страници посвећеној Светом Нектарију,  да сам, одлуком стручних прегледача,  награђена трећом  наградом. Обрадована сам и почаствована.

Ево песме:

Светом Нектарију Егинском

Свети, долазим Ти, јер ми душе моје понестаје

и људско се у црнило мрака неосетно претвара

и не разазнајем више да ли смо и ко смо

и ка чему смо се то врлетним стазама упутили

Пепео земље као тешко бреме стида са себе скидам

и не заустављам крик који се отима у ридању душе

Свети…

Нема нам спаса

док се не спере сав мрак

који смо вековима скупљали  са раскршћа  људских гадости

Нема нам светла

док се жижак црних мисли у срцима пакосним не угаси

Нема нам очињег вида

без погледа из срца

Хоћу да зауставим време док исплачем јад мога народа

који се уплео у ланце, злобне и тешке,

и који не види да му срце крвари од горчине

Молитвом Твојом Господу,  Свети,

разреши нас тешких окова душе да удахнемо зрак

Има у нама, негде на дну,

и  живота и дечијег погледа

и искре Љубави Божије…

Ох, колико још суза до тих простора чистоте!

Света Петка, Свети Нектарије, Србија, Грчка

Почетком августа, на дан Света Петке, разгледала сам, са својом породицом, иконе у једној грчкој радњи. Негде, кроз мене, проструји и мисао о мом деди. Пре десет година, на овај дан (8.августа), упокојио се мој деда Милан. Био је верујући човек. Пост је за њега био подвиг  ума и срца. Зато је постио лако, са вером и смирењем. Пре сваког оброка би се прекрстио, рекао своју молитву захвалности тихо, јео у тишини и,  по завршетку оброка, поново би се прекрстио.  Каква је то вера срца! – често мислим о томе. Никога не оптерећује, никоме не смета, ништа не захтева, у себи дубоко живи са Христом.  Такав је био мој деда. Његов отац Аритон, деда Тонча, купио је имање од једног Грка!, Пироклије, на почетку двадесетог века. Чувам тапију из тог времена. Тако су и моји  преци, као и многи људи тога времена,  у појединачним или колективним сеобама, насељавали нове просторе. Моји су  отишли у Жапско близу Врања. И данас, на имању купљеном од Грка, постоји породична кућа Златановића, у којој живи мој стриц. Жапско је данас познато  по  женском манастиру Свети  Стефан и по томе што су преци Аве Јустина из овог села. Дакле, у грчкој продавници  моју пажњу привлачe многе иконе, међу њима и икона Светог Нектарија. Знала сам да ме моја  икона, као награда за написану песму, чека у Ваљеву,  зато не узех икону  у  Грчкој. Истог дана  добих мејл од оца Ненада Андрића. Договарали смо се за промоцију књиге о Светом Нектарију у нашем крају. Отац Ненад је расположен да дође и да посетиоцима нашег духовног програма  исприча своје искуство и сведочанства оних који су доживели исцељење после молитве Светом Нектарију Егинском. Но, пут за представљање књиге и долазак оца Ненада у наш крај  се није отворио. Била сам тужна. Тих дана  су се дешавала велика искушења  на плану међуљудских односа. Тих дана сам од  Весне  (мој весник за пут који тек треба да се деси) добила икону Светог Нектарија и књигу „Земаљски анђео, небески човек“ о животу Светог Нектарија Егинског. Била сам радосна и збуњена. Данас сам јој бескрајно захвална на том дару.

Позив за Егину

Отац Михајло (манастир Јовања код Ваљева) нас  је обавестио да се планира пут за Егину. Са њим смо већ путовали у Украјину. Знала  сам  да ће и ово  бити лепо путовање. Нас  неколико у школи волимо да путујемо заједно. Кренуле смо са плановима око превоза за Ваљево и плаћања. Оља са Уба је вођа пута и са њом смо биле у контакту у вези са свим детаљима.  Тако смо сазнале да из Ужица креће и Гордана која живи у иностранству. Позвала сам Гордану, договориле смо се да нас шест заједно путујемо комбијем до Ваљева и да делимо трошкове превоза.

Полазак за Егину

У петак, 9. октобра, у пола седам ујутру, нашле смо се код Цркве Светог Ђорђа. Упознале смо се са Горданом и нашим возачем. Биља је уговорала  вожњу  комбијем; она је  наш представник за међуљудске односе  и финансијске чворове. И, Богу хвала, увек је њено присусутво давало сигурност и лепоту  дружењу,  а  преговарање давало резултате. Зато се  осећамо  непотпуно када Биља није са нама. Њена решеност да крене на ово путовање је била задивљујућа, без обзира на неке околности  и њено здравствено стање. Зато сам се искрено обрадовала када сам је  видела  расположену и спремну за путовање. Б. Ивана рече да ће време бити лепо, најпоузданија  је норвешка прогноза  коју прати.

Не верујем у случајности

Реч по реч…  Ево приче… И захвалности  Светом Нектарију… Сазнале смо да наша сапутница Гордана  живи у Ослу. Са својим мужем,  породицом и пријатељима, помаже православну цркву Светог Василија Острошког. Гоца Рогић и ја смо крајем априла  биле у православној српској цркви у Ослу где су представљене наше књиге: Гоцина прва књига песама и моја монографија  о Исидори Секулић. Рекох Гордани да  је, на промоцији,  Биљана (која живи у Ослу и са којом сам договарала програм преко мејлова) сјајно отпевала песму Светог Нектарија  Егинског – Agni Parthene (Радуј се,  Невесто,  Неневеснаја), да смо нас неколико биле у парку  Фрогнер, да  смо пиле чај у Парохијском дому, погледале  црквену продавницу, Цркву, двориште,  разговарале са оцем Гораном,  нашим љубазним  домаћином.  Ево везе!  Свети Василије Острошки (заштитник мога дома) и Свети Нектарије – из Осла у Егину.  Исидора Секулић је, такође, наша везна тачка.  Колико блискости у тренутку! Каквим смо везама међусобно повезани да нам простране  физичке даљине ништа не значе! Ево Норвешке и Србије на истом путу – према Егини! Ево нас на путу са свим људима који су нам заједнички пријатељи, познаници, сарадници. Сећам се да смо, после  представљања  наших књига,  Гоца и ја сређивале утиске са вечери, у топлом и пријатном Лолином дому.  Некако смо разумеле да је следеће наше  поклоничко путовање  – Егина. Новцем  од продатих књига се може  платити ново путовање које ће стварати нова књижевна надахнућа! То је став људи који живе у Норвешкој и баве се организацијом  уметничких вечери.  То је улагање у нова стварања! Норвешка нам је донела нове инспирације. У даху сам, по повратку, написала књигу лирских разговора са Исидором Секулић.  Ове јесени је књига изашла из штампе.  У торби ми је један примерак  „Стазама Фрогнера“.  Са нама путује  Гордана која нас подсећа на ту лепоту коју смо нас две  доживеле.  Знам да није случајно да смо на овом путовању  у блиском дружењу са женом која већ четрдесет година живи у Норвешкој!  А нама се тек Норвешка открила. Мени  се лепотом показала –  преко Исидоре Секулић и моје пријатељице Лоле. Путујући према Егини, паралелно смо мислима одлазиле и до Норвешке, Осла, оца Горана, драгих људи у православној српској цркви у Ослу, до Светог Василија, слава Му и милост. Божија милост је несагледива.

Из Ваљева у Београд…  Из Београда  – у Грчку

У Ваљеву смо виделе  из аутобуса новосаграђену цркву посвећену Светом Нектарију Егинском. Тада смо се сетиле Старца Нектарија и његових  речи да ће следеће године доћи на освећење. Он је у постељи, не служи Литиргију, али и даље прима  вернике. Толико желим  да  видим овог светог човека и узмем благослов од њега!  Сетих се Јованине приче о сузама присутних верника у  дружењу са Старцем Нектаријем када су му певали српске песме. Даће Бог да и ми то доживимо! Сетих се Миее из Канаде, Јованине другарице са путовања,  и  њеног  исцељења чудесног, после дугогодишњег трагања за леком. И кроз главу ми прође слика Мати Стилиани, коју ћу тек видети а о којој, по осећањима, имам топлу мисао. Сетих се свега, из надахнуте Јованине приче. У Београду – улазак путника: болесних, радосних, тужних, измучених, са вером, у очекивању, са колицима,  тешког  ходања, лаких, ведрих, прехлађених… Видесмо оца Михајла. Ушао је да нас поздрави и благослови. Сви смо му се обрадовали. И његово лице је радосно. Пролазе људи поред аутобуса, жури некуд тај страни  свет. Јавио се у мени неки осећај паралелних стварности. Ова наша стварност је била тако блага и топла, тај спољни свет ми је деловао страно и далеко. Као да се ван нашег аутобуса све дешава убрзано, као на некој  филмској траци, хладно и мрачно. Рекох Биљи да ми све изгледа чудно, да осећам да смо у некој  другој стварности и времену и тако далеко од  свих људи који пролазе поред нашег аутобуса. Лица пролазника су ми у тим тренуцима деловала мрачно и страшно, а лица  људи у аутобусу  познато, блиско и  драго. Када смо се сместили, отац  Михајло је донео свету водицу и босиљак. Сви се радујемо као деца овом благослову! Смех је на лицима сваког од нас, понека суза се стапа са капима свете водице на лицу. Мирис босиљка  нам је на коси. Машемо оцу Михајлу, он остаје у Београду, полазимо на пут, испраћени  благословом  и његовим  речима да се  међусобно помажемо, да се једни другима нађемо, а кад дођемо на Егину о нама ће бринути Свети Нектарије. Остаде за нама црква Светог  Марка. Подне је увелико прошло.  Путовање је пријатно, слушамо духовну музику, међусобно тихо разговарамо, упознајемо свештеника Мирка и монаха Марка који су кренули са нама. Слушамо њихове занимљиве приче. Монах Марко ме пита да ли познајем сликарку Миљану Драшковић. Изгубио је њен број телефона. Шаље јој поруку да смо кренули на путовање. Кажем му да сам је позвала да иде са нама на Егину и да је била спречена. Необично је што причамо о Миљани у овом тренутку. Она је постала део мог света од пре неколико месеци. Последњи пут ми се јавила дивном поруком из Врања. Имала је изложбу о Првом српском рату  у врањској  Галерији Народног музеја. Некада смо, моји ученици и ја, тамо представљали „Маргарете“ моје професорке Веселинке,  по  повратку из Грчке. Машем родном граду. Шаљем брату поруку и поздрављам целу породицу. Јављам се Данијели, Јасмини, Весни. Шаљем поруку Професорки. Чујем се са Теодором, Богданом и Јованом. Идемо ка Македонији и Грчкој. Нема никаквих непланираних задржавања на границама, путовање је  лако и пријатно.

Манастир Пантократор – Рафина, близу Атине

У манастир  Пантократор (Сведржитељ), стижемо ујутру, 10. октобра. Осећај ширине, лепоте, смирености. Скупљамо се око Оље. Сазнајемо да су, у 16. веку, игуман Нилос  и 179 монаха  побијени  од стране Турака на овом месту. Тада је  цео манастирски комплекс  разрушен.  У 20. веку,  четири монахиње  обнављају  живот у манастиру. Свети Порфирије је тада својим духовним очима видео да је земља пуна крви мученика. Тако су откривене  мошти. Тело игумана Нилоса је пронађено нетрулежно у олтару и сада се налази са десне стране при уласку  у цркву. Присуствовали смо Литургији. Смерне монахиње, срдачне, молитвено скромне и узвишене у својој чистоти,  део су небеске Литургије.  Тада сам видела Мати Стилиани. Њено име значи – заштитница деце  (по Светом Сисоју, на нашим иконама је приказан Свети Сисоје са бебом у наручју). Неко рече да  Мати Стилиани, игуманију овог манастира, њене монахиње веома воле, чувају и брину о њој.  Дирнуло ме је са колико љубави се монахиње обраћају Мати Стилиани. Сви смо се уверили какво је благо за православну цркву срце и душа Мати Стилиани – њена благост,  ведрина, радост и љубав, сијају на њеном лицу. Нашој групи су изнете мошти на целивање. Поклонили смо се моштима светих мученика. Мати Стилиани је држала крст Светог Порфирија и ми смо прилазили да га целивамо. Након тога је наш свештеник Мирко држао парастос за душе наших упокојених, јер су тога дана наше Задушнице. Фотографисали смо се. Монахиње су приремиле  послужење. Тада нам је наша Наталија, која нам је била домаћин у Грчкој, уз благослов Мати Стилиани, причала о манастиру. Погледали смо видео запис о првим корацима начињеним у овом манастиру, једног студента права, Димитрија из Москве, који има церебралну парализу од рођења и који није никада ходао. После молитве, са вером у срцу, устао је из колица и  почео да трчи по дворишту манастира. Рекао је да има чудесну снагу у ногама. Он је најбољи студент и тада се заветовао да ће своју диплому поклонити манастиру. Монахиње су нам певале, било је смеха и радости. Узели смо благослов од Мати Стилиани, духовног чеда Светог Порфирија. Показали су нам сточић Светог Порфирија. Необично нам је што можемо да додирујемо предмете који су служили светитељима у њиховом земаљском животу. „Реч једног светог Оца јесте и реч блаженопочившег старца Порфирија, прозорљивог, скромног, смиреног, једноставног, а у исто време пламеног на делу и речи човека, чији живот беше право и аутентично сведочење о Христу, о Његовој истини и радости. То је био човек који је својим присуством, својом љубављу, својом молитвом, својом речју, својим саветима и поукама, духовно утврдио мноштво људи, и то у тешким тренуцима болести, туге, бола, отпадништва и смрти. Овај незаборавни Старац био је богоносни Отац Цркве у наше дане, прави свештенослужитељ и учитељ, подвижник, који је свим бићем заволео Христа и истински служио добру људи. Његово учење је дубоко натопљено етосом и богословљем Православне Цркве. У њему прво место заузима Лик и слика Христа, Спаситеља свих нас. Ми у нашој Митрополији имали смо благослов да га упознамо када је посетио град Хања у потрази за местом на којем би могао основати свој манастир. Народ Божји у нашој околини и на нашем острву дубоко је осетио његово благодатно присуство и окружио га великим поштовањем и великом  чашћу“. Ово су речи из Предговора књиге „Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита“. Док слушамо о светитељу 20. века и о чудима која се дешавају у овој светињи, осећамо се испуњенo. Осмехујемо се једни другима. Срећем се са Ољиним погледом. И у њеним очима – сузе. По промислу Божијој, нашој групи је дозвољено да се поклонимо моштима  светитеља: Светог Јована, Архиђакона Стефана, Светог Нектарија, Светог Пантелејмона, Свете Анастасије, Свете Теодоре, Свете Текле…  Осетили смо велику благодат. Испуњени тихом радошћу, кренусмо из ове велике светиње.

Манастир Светог  Јефрема  Неaмакриjског

На гори Амомон, поред Неа Макaрија, страдао је Божији подвижник Јефрем. Новомученик из 15. века, данас се се убраја у велике светитеље који помажу свима, а нарочито младима. Неколико месеци је подносио нечовечно понашање Турака. Није желео да се одрекне Христа и своје вере. Потом су га, наглавачке везаног за дрво, вређали, понижавали, тукли, мучили и запаљеним штапом распорили трбух. Његово страдање је приказано на иконама којима смо се поклонили у цркви. У мукама је, тражећи опроштај од Господа, издахнуо. Поклонили смо се, с великом побожношћу, моштима овог новомученика. У дворишту се налази и дрво на коме је мучен Свети Јефрем Неамакријски. По речима наше Наталије, ово је место великих исцељења и великог броја  ходочасника. И овде смо осетили благодат Божију и видели младе људе који се моле овом дивном Светитељу.

Хотел Еден,  Атина

Поподне смо стигли у  у хотел Еден (Рај). Сместили смо се, попили кафу у хотелу. Нас шест смо заједно. Гоца  из Норвешке,  Ј. Ивана и Гоца Рогић су у једној соби, у другој смо Б. Ивана, Биља и ја. Имале смо времена и за шетњу и долазак на плажу.  Ресторани поред плаже су радили. Тамо смо се среле са нашим људима из хотела. Монах Марко, кога смо замолиле да нас фотографише, прави фотографије са причом. Поседује диван осећај за сцену, светло, утисак. Сви смо пријатно расположени. Октобарско сунце је лепо. Шетале смо морском обалом. Морски песак је мекан и прија стопалима после дугог путовања. Вода је  топла. Скупљале смо морске каменчиће,  фотографисале се. Залазак сунца је био импресиван. Увече смо разговарале у нашој соби, вечерале на тераси са погледом на море, читале књигу  о Светом Нектарију. Свака од нас је имала осећај захвалности Богу за све доживљене тренутке.

Камариза и сусрет са Старцем Нектаријем

Када је освануло јутро, напустили смо хотел и кренули према Камаризи. Ово  приморско насеље се налази у брду поред града Лавриа, око 40 км од Атине. Камариза је позната по Старцу Нектарију Виталису и храму Светог Нектарија. У  Грчкој  овај храм  називају  Хитна помоћ. Свако је у себи стварао слику величанственог сусрета са Старцем Нектаријем Виталисом.  Припремала сам имена за молитву, онако како је то урадио наш црквењак Мишо, шаљући имена и поздраве Старцу Нектарију. Сусрет са звоником и црквом у Камаризи је пун тишине, узвишености и мистике.  Свитање је лепо на овом простору. Почиње Литургија. Саслужује и наш свештеник Мирко. У пространој цркви нисмо сами. Ту је и православни грчки народ. Делимо  и тугу и радост ових тренутака. Причешћују се најпре деца, као и у српским црквама. Чекамо у тишини, осмехујући се једни другима. Повезани  смо у Христу и зато смо блиски. Волим Литургију у Грчкој. Са леве стране олтара налази се велика  икона Светог Нектарија, у сребру.  Прилазим да се поклоним. Посматрам кандила изнад наших глава. Она су дарови брачних парова који су, захваљујући молитви, постали родитељи. Чујем, у реду за причешће,  да многи дечаци носе име –  Нектарије. После Литургије, Биља и ја кренусмо према кући у којој лежи у постељи Старац Нектарије. Узбуђење је велико код свих људи који су пред кућом. Сви осећамо да се нека велика тајна  дешава баш на том месту.  Божије је то. Човек у тим тренуцима осећа колико је слаб и немоћан и колико му је потребна помоћ Божија. Дишемо као једно. Онај ко излази из собе, излази уплаканог лица. Улазимо у скромну кућу. Погледом тражим собу и у њој Старца Нектарија. Он даје благослов  верницима који клече крај његове постеље и изговара  молитве. Окружен је иконама.  римећујем  икону Светог Василија  Острошког и Аве Јустина Ћелијског! Моји дивни светитељи! Осећам како ће грунути сузе из мојих најдубљих дубина. У тој соби су и мошти Светог Нектарија. Прилазим и поклањам им се. Архимандрит Нектарије је рођен у Пиреју 1928. године. Његово крштено име је Василије. Када сам Му пришла, осетила сам велику радост, његов поглед је жив и бистар. Осећам бескрајно поштовање и некакву посебну блискост и емоцију, као некада при сусрету са мојим дедом или  при сусрету са нашим Патријархом Павлом. Ти мудри старци, посвећени молитви,  Богу, скромни, једноставни, добрих и чистих детињих душа, зраче посебним миром и тишином. Довољно је да поред њих ћутите и да осећате сву благодат. Ово је тај тренутак. Предајем имена за молитву. Много је писама поред њега на кревету, речи захвалности, имена за молитву. Познато је да је његова молитва јака и велика. Са сузама се моли овај дивни Старац. О њему и његовом животу  читали смо у аутобусу. Волео је да носи свештеничку одежду. У дечијим играма, он је био свештеник око кога су се окупљала деца. То је оно што га је привлачило и ка чему је тежио.  Позната је  прича о његовом првом одласку на Егину. Имао је 15 година. Тада је на гробу чуо глас Светог Нектарија који му је рекао да ће носити његово име и да ће бити свештено лице. Свети Порфирије је био његов велики духовни пријатељ. Свети Нектарије је његов заштитник. Њему се молио када се тешко разболео и  доживео је исцељење. Зато је Старац Нектарије, са свим својим животним ситуацијама, сведочанство Бога Живога, пример за постојану, живу и јаку веру. Слушала сам га, у емисијама, како беседи, како са дивљењем говори о нашем оцу Михајлу из манастира Јовања, како нашем народу говори да своје молитве упућује великом светитељу, Светом Василију Острошком. Узимам благослов, ћутим, узбуђена и захвална, под епитрахиљом, док Старац узноси молитву. Не разумем ни једну реч. Али знам да Старац зна шта треба да каже Господу! И Господ зна шта Старац изговара! Величанствени круг мисли, захвалности, осећања! Слава Господу! Устајем и крећем ка излазу из собе. Сузе ме сустижу. Нисам у стању да говорим. Осећај милине је у души.  И Биљино лице је уплакано, а очи ведре и радосне. Не говоримо, свака реч је сувишна у пространствима која су нам се отворила у сусрету са овим великим духовником. Наша група пристиже. Одједном је велика гужва пред кућом у којој је Старац  Нектарије. Нас две желимо да га још једном видимо. У његовом присуству човек осећа мир и  спокојство, Божије присуство. Ништа човеку више није потребно. Чекамо да наши људи уђу. Чује се песма у соби. Прилазим и придружујем се. Налазимо се у соби у којој лежи Старац Нектарије. Стојимо око његовог кревета и певамо песме: Маријо, славна, Ко удара тако позно, Господи, помилуј…  Посматрам  радосно лице Старца. Када крене песма на грчком, он изговара: „На српском, на српском…“ Сви се смејемо и настављамо са певањем песама. И Старац  учествује, пева: „Ла ла ла ла…“,  пратећи мелодију песме гласом и стопалом испод покривача. Радосни смо и усхићени. У очима су сузе. Осећања су помешана. Плачемо и смејемо се, али не престајемо да певамо. Слави се живот! Слава Господу!  Опет прилазимо Старцу и узимамо благослов. Свако од нас излази са надам на повратак и  поновни сусрет са Старцем.

Свети Фанурије

У дворишту Цркве, наша Наталија (из Србије, живи са својом породицом у Атини) дели  фануропиту. Сазнајемо да се овај колач обавезно спрема за 27. aвгуст, али се спрема и за Литургију као захвалност Светом Фанурију и његовој Мајци за нешто што смо изгубили, па смо, после завета да ћемо направити фануропиту и после молитве Светом Фанурију, то нешто и нашли. Завет се даје не само да се нађе изгубљена ствар, него и  да се нешто што нам је потребно, пронађе – посао, стан, пријатељ, пут, брачни друг… Цела прича нам се веома допала. А овај слатки колач из тепсије био је најслађи од свега што смо пробали, јер је освештан, спреман са молитвом и поникао из завета Светитељу и Господу. Заинтересовале смо се за рецепт. И у нашим црквама ће бити ускоро фануропита.

Лука Пиреј, Атина

Пиреј значи место преко пролаза. То је данас главна  лука у Грчкој и по броју туриста-путника, најважнија лука у Европи (по подацима са интернета, на годишњем нивоу, деветнаест милиона путника користи ову луку). Док чекамо наш трајект, бележимо све што нас окружује. Девојке стављају камилавку свештеника Мирка на своје главе и фотографишу  се са њим. Спонтано настаје прича да је то знак да ће се ускоро удати. Смех и сунце, радост на лицима присутних и брод који чека своје путнике – то је слика Пиреја у октобру ове године. Аутобус је морао да сачека други трајект. Желимо да будемо на палуби. Стављамо мараме и уживамо у дану и погледу. Вожња до Егине траје око сат и по времена. У тренутку се појављује таман велики облак изнад наших глава. Постаје хладно. Таласи имају црну боју. Све је некако мрачно, а ми смо на отвореном мору. Нас неколико причамо о мом недавном сну. У њему има мистичности без страха, узвишености и смирености.  Оно чега се сећам је без континуитета, памтим само неке слике: монаси, свештеници –  у ризама, мрак, тамно море и одсјај неке светлости, огроман сплав – место преко пролаза, и људи који у тишини путују. Ево мог сна, он је онда био наговештај овог путовања. Почиње киша. Неки немир титра ми у души када чујем Биљу како говори: „Одмах сам се сетила Вањиног сна!“ Призивам смирење из сна. Тешим себе, а говорим Биљи да ничег страшног није било у сну. Све је било мирно, спокојно. Тако је и сада. Почиње киша и јак ветар. Гоца и ја силазимо у ресторан како бисмо се склониле од ветра и кише. Поново излазим да бих направила  фотографије. За једну је монах Марко рекао да делује апокалиптично. Ускоро се разданило. Појавило се сунце. Црни облак је на чудесан начин нестао. Однекуд чујем Наталијин глас који каже да је Свети Нектарије раширио руке да нас загрли и склонио све препреке које су нам на путу до њега. Она то каже лаким гласом, весело, звонко и певљиво, некако обично и простодушно. И ја јој верујем. Овим плавим морем пловио је некада Свети Нектарије и поздрављао галебове као што и ми радимо. Зато смо и ми, у овом тајанству плаветнила, заштићени Његовим загрљајем. При изласку са брода, примећујем необичну старицу. Док чекамо аутобус, имамо времена да пробамо гирос. Уживамо у дивном октобарском дану у једном грчком ресторану на острву  Егина. Једна црна мачка спава на монашкој ризи нашег монаха Марка. Бележим тај тренутак.

На Егини – мошти, келија  и гроб Светог Нектарија

Аутобус стиже у манастир. Природно окружење на путу према манастиру делује нестварно. Октобарске боје разноликом растињу  дају посебну лепоту. У брду преко пута светле испоснице. Слика  је блиска оној из Палестине. Б. Ивана, Биља и ја смо делиле те тренутке. Присећамо их се и на овом путовању. Присећамо се изненадног позива и нашег одласка у  Јерусалим. Задивљено  откривамо многоструке везе међу догађајима и  људима. Ево „Суматре“ Милоша  Црњанског, помислих уздрхтало и радосно. И наш монах Марко познаје Душана Михалека, музиколога, из Израела. Причамо о њему. Он је био наш вођа пута у  Јерусалиму, Назарету, Витлејему… Наш монах је радио на радију, учествовао у музичким програмима. Зато добро познаје традиционалну, етно музику. Узимамо ствари из аутобуса. На левој  страни, на самом уласку у манастирски комплекс, налази се велика икона Светог Нектарија, на којој је Он раширених руку. Позива нас у свој заштитнички загрљај. То нам је рекла и Наталија на броду. Размишљам о речима да на Егину долази само онај кога Свети Нектарије позива! Господе, хвала ти што си ме удостојио да будем на овом светом месту!  Улазимо у конак који је са десне стране манастира. На десној  је степениште и женски део конака. На левој се налази храм који се закључава. У њему  је светац, тамо су мошти, али је тамо и живи светац… То су Камариза  и Егина. И дом Старца Нектарија у Камаризи налази се лево од храма и овде у манастиру на левој страни је црква са моштима. Не знам да ли је ово слика из мог недавног сна. Неки детаљи сличе овој стварности. На степеништу нас чека старица са брода. Седи и посматра нас мирноћом коју имају људи којима ништа није потребно после истинске спознаје Бога. Она је ту, чини се, вековима. Чим смо се сместили, кренули смо ка цркви да се поклонимо моштима Светог Нектарија. Храм Пресвете Тројице је, 1904. године, саградио Свети Нектарије. Сетих се сна од пре два месеца у конаку  манастира Светог Прохора  Пчињског.  Отварам велику  књигу, раскошно и богато опремљену. На десној страни, рукописом Б. Иване, пише: „Од сада, време које је било и време које ће доћи је једно исто време“. Тог јутра у манастиру Светог  Прохора, записала сам те речи.  Мислим да је још нешто писало, али се садржаја нисам могла сетити. Ево сада  још једне откривене везе, која, свакако, није случајност. На  поклоничко путовање у Прохор кренуле смо  Ј. Ивана, Гоца Рогић, Биља и ја.  Са нама је била и једна старија  жена, Раша. Тог јутра у мананстиру, у мом сну, преко рукописа у Књизи живота, и  Б. Ивана је била са нама. Зар нисмо већ тада добиле позив да на Егини, у Грчкој, будемо заједно?  Ево нас сада, на Егини, нас пет и са нама једна старија жена, Гордана. (Када кажем старија, мислим на жене које имају и своје унуке; даће Бог да и ми, а међу нама има мајки и девојака, себе остваримо у тим лепим  улогама). Младости је увек потребно искуство и мудрост старијих. И Свети Ава Јустин је долазио на поклоњење Светом Прохору, истом стазом којом смо и ми ходале. У једном од својих  поклоничких путовања према манастиру Прохору, док се на кочијама возио са својим ђаконом, сустигоше једну старицу. Зауставили су кочије и Ава Јустин понуди старици превоз. Оно што је старица рекла Ави Јустину је поука за све нас. Њена жртва и поклоњење Свецу је њено ходање до манастира, јер она нема ништа друго да Њему понесе до срца и ходања. Ава Јустин пошаље према Врању свог ђакона са кочијама, а он је кренуо  пешке до манастира са побожном старицом, мислећи о томе како је ово учење важније од неких учења на престижним универзитетима. Познато је и колика је Авина љубав према грчком народу, према грчкој земљи у којој се школовао и према којој нас је упућивао како бисмо се учили православљу. У манастиру Ћелије су мошти Светог Нектарија. Када сам други пут пришла Старцу Нектарију, поклонила сам му иконицу Светог Прохора Пчињског и песму  коју сам посветила Светом Нектарију. Поред кревета Старца Нектарија Виталиса стоји икона Аве Јустине. У овим размишљањима  мојим промакну, као давни траг старог завета, слика у којој Б. Ивана и ја стојимо  испред  манастирске капије у Ћелијама, на  Благовести, са речима да ћемо се овде сретати сваке године. И заиста, сусрети су наши у великим светињама, а свако поклоничко путовање је Благовест. У храму  је вечерња служба. Испред  олтара,  у мушком делу храма, налазе се мошти Светитеља, у позлаћеној митри и у сребрном ковчегу.  Освештавамо личне ствари, како  бисмо, и кад одемо из храма, имали благодат Светитеља. У целом манастирском простору влада нека посебна тишина. Промичу људи, нечујно. Има много зградица у овом манастирском комплексу. И још се гради.  Овде је и гроб Светог Нектарија. Налази се у малој капели. Испред капеле је бор засађен 1905. године. Видела сам да се људи моле и да ослушкују Његово јављање. Прислонила сам ухо. Чујем откуцаје срца, тишину, ходање, тишину…  Не знам да ли сам заиста ово чула! Откуда у човеку потреба да земаљском мером мери оно што је порука Свевишњег?! Мислено себи упућујем прекор. Своје искуство мерим причама оних који су доживели слично. Неко је чуо исто, неко само ходање. Добро је што нема чуђења. Отац Михајло рече да ће о нама овде бринути Свети Нектарије. И брине, то смо сви осетили. Зато нико ништа не објашњава. Код таквих искустава речи запињу. Осетиш и захвалиш Богу на тој милости! На мермерној плочи  је датум рођења и датум упокојења. Рођен је 1846. године, а упокојио се 1920. Са олтарског зида капеле посматра нас Богородица – Ширшаја Небес. Нас шест се повремено сусретнемо у манастирском  простору. Свако је са Богом. Нико никоме не смета, нико никоме није сувишан. Свако има свој доживљај, своју мисао, осећање, молитву. Из црквеног дворишта, преко неколико степеника, стиже се до келије Светог Нектарија. У овој кући крај храма провео је последњих шеснаест година живота. Ево тог времена – истог, једног, недељивог, вечног. Ходником се стиже до дневног боравка. У њему су:  фотографије на  зидовима, велики сто, столице, витрине са књигама. Топло и чудесно је бити у овом простору. У ходнику је, испред иконе Светог Нектарија, велики камен из Његове родне куће У Силиврији Тракијској. Улазим у светлу  собу у којој  је кревет и Његова молитвена икона Богородице са Христом.

Спуштам главу на јастук Светог Нектарија. Мислим на нашу Весну из школе, на њено радосно лице када нам је са  љубављу причала о свом искуству са Егине и сусрету са овом светињом! Не знам да ли смем да додирнем сто, бокал, отоман за седење. Излазим из собе. Враћам се у собу. Остала бих још мало. Поново излазим из собе. Монахиња је у дневном боравку. Рекла ми је да могу да уђем у собу. Кажем јој да сам већ била, али да бих волела да останем још мало. Она ми нуди да седнем поред прозора. То је место где је Свети Нектарије стварао. Прилазим, у страху, са побожношћу, љубављу, устрептало, радосно. У себи непрестано изговарам  молитву захвалности.  У овим тренуцима оживљавања тог искуства, плачем од некакве милине и лепоте коју осећам у свом срцу. Монахиња ми даје бели камен Светог Нектарија. Њиме могу да закрстим болно место. Благосиљам тај тренутак.  Држим у рукама бели камен. Он је камен темељац, камен родне земље, почетак стварања, градитељства, узданица, заклетва, траг, идентитет… Свети  је камен стављао на листове да не би листове одлетели са стола, у тренуцима док је стварао – допиру, благим гласом, речи тихе и смерне монахиње. Како волим овај тренутак! Он је ванвременски, вечан, утиснут у суштину мог бића и почетак мог стваралаштва. Почетак – другачијег стваралаштва. О Боже! Пре само недељу дана у Нишу, на Међународним песничким сусретима, рекох, обраћајући се песницима: „Посветићу се томе да свој песнички дар усавршавам, у име Божије љубави, како би Реч  служила на корист ономе ко верује да ‘У почетку беше Реч и Реч беше у Бога и Бог беше Реч‘. И на крају, обраћам се, помало са страхом од суочавања са апсурдом времена у коме живимо, свима нама, јер је наша улога значајна и захтевна, а борба тешка и неизвесна: Нека Божија Реч у свакоме од нас буде оно благо које ће тежити свом умножавању, како би се зло на свету смањило и како би ‘истина присуствовала у свим речима‘. Осећам да ‘треба ићи до краја света и наћи росу на трави‘ и знам, нарочито после ове Повеље,  да ‘на обичне речи више немам право‘“. Ове речи, у тишини собе Светог Нектарија, добијају већи смисао него онда у Нишу. Потекле су са истог извора. А овде су утемељене, у овом белом камену који ми греје руке и душу.  И сада, видим сунчану собу, прозор са белом завесом,отоман, округли дрвени сточић који је сам Свети Нектарије правио, на  сточићу је много листова, белих, рукописних, са речима  у славу Бога…  Овде је настала песма „Радуј се, Невесто, Неневеснаја!“ Монахиња ми дозвољава да фотографишем простор, разговарамо о урамљеним фотографијама и текстовима који су на зиду. У Његовој соби је, на зиду са леве стране Химна Љубави, калиграфским словима исписана и богато украшена. Кажем монахињи да ћу јој донети песму посвећену Светом Нектарију. Она је дирнута мојом пажњом и видно радосна. Растајемо се, захвалне један другој на љубави и пажњи и  Господу захвалне на милости сусрета у овом простору. Отишла сам до конака и нашла песму. Понела сам и књигу „Стазам Фрогнера“ и песму „Светом Нектарију“. Неописиво је узбуђење било у мени када сам и у цркви видела  монахињу и дала јој ове дарове. Срдачно ми је захвалила. Била сам збуњена када ми је рекла да ће песму молитву давати верницима који долазе, како би је читале Светом Нектарију. Хтела сам да кажем да не знам да ли је то молитва или песма или запис, не знам да ли је лична, у име српског народа, да ли је довољно добра, јасна, узвишена…  Монахиња је журила на неко послушање… Можда је боље што не стигох да све своје дилеме кажем… Поделила сам их са Б. Иваном и Гоцом и њихове речи ме смирише. Сазнала сам да се монахиња зове Филотеја и да је из Русије. Зато смо се разумеле. Њено име је, дакле, Љубав према Богу, Љубав и Бог – зар може бити другачије?!

Конак на Егини и Антилики

Моја бака је имала обичај да каже да неко  долази на конак да би провео лепу и пријатну ноћ у том дому. Тако смо и ми на конаку у  дому Светог Нектарија. Верујем да ће ноћ бити таква, пријатна и лепа. Све жене  су у великој спаваони. Изнад мог кревета икона Светог Нектарија. Боже, ево нове радости! Прекрстим се и захвалим Богу. А онда видим да је икона гоблен, да је у питању вез. Поделим ту радост са Б. Иваном. Да ли је и ово неки знак? На пристаништу смо Ива и ја причале о томе шта бисмо волеле да радимо у будућности. Рекох да бих волела да шијем, у ствари – да везем. Уместо читања тешких књига на мору, на плажи, могла бих да везем. Ивана ми рече да постоје дивни гоблени светитеља и  да је она  некада радила гоблене, али да би сада волела да прави сапуне, са разним травкама, мирисима, да буду различитих облика и лепо упаковани… Осећам тај мирис Иваниних сапуна и на мом јастуку у овој спаваони. Розе цветови са зеленим лишћем урађени су ручним везом. Случајности нема, знам. Пре спавања, излазимо у двориште. Седимо или стојимо, у групицама, и причамо о својим мукама и откривању Бога. Потресне су људске судбине, али је милост Божија велика. У нашој групи су мајка и дете. Први пут је девојчица  проходала пре неколико месеци када је први пут била на Егини. Напретка има, зато су и овога пута  овде, смирене, лепе, са јаком вером. У нашој спаваони je и необична старица у плавој хаљини. Она је на првом кревету. Седи и нешто пребира по стварима и кесицама које има. Неке жене су јој пришле. Радовала им се, гледала својим јасним бистрим очима. Имала је седу, потпунуо белу косу,  уредно скупљену у пунђу. Показивале смо јој фотографије из телефона. Радовала се када је видела Старца Нектарија Виталиса. Причала је на грчком, ми на српском. Отежано смо се споразумевале. Узех речник, поклон из студентских дана од мог пријатеља Константина Лиапикоса. Тражим речи, листам. Жене које седе поред ње је грле и траже да се сликају. Старица одбија да се слика. Руком им показује да направе место за мене на кревету. Примећује моју књигу, гледа насловну страну. Озбиљним изразом лица и речима на грчком примећује да је граматики хелас. Говоримо јој своја имена. Ономас – име, изговарамо имена. Она понавља. Тражи да јој запишемо. Записујемо. Читамо јој гласно, тражи нас погледом и изговара наша имена. Она је Антилики. Да ли је њено име Аντιλίκι?  Да ли је значење њеног имена – мужевност, снага? Скупиле смо се око ње и нудимо храну, новац, иконице, чарапе. Свака јој је нешто даровала. Невољно прихвата новац. Негодује старица, одмахује руком, али су жене упорне. Зрачи некаквом посебном смиреношћу. Када је од свог кревета кренула ка излазу, пролазила је  између два реда кревета. Све смо седеле на ивицама својих кревета, спремне да је загрлимо и пољубимо у руку. Погрбљена старица ходала је полако и заустављала се крај сваког кревета. Она је ширила руке ка нама и све нас је поздрављала својим загрљајем и осмехом свога срца. Та величанствена слика заједничке радости зближила нас је још више међусобно. Заиста, после оваквих сусрета и искустава, човек више не може бити   равнодушан према човеку, према животу. Тако, ваљда, почиње трагање за смислом. Тако почиње откривање Бога!  Ево Старице која нам показује колика је Љубав Божија велика када отвориш срце.  Ноћ је била пријатна и лепа.

Одлазак из дома

После Литургије, наш свештеник је читао Акатист Светом Нектарију испред гроба Светог Нектарија. Нисам била потпуно посвећена. Хтела сам још нешто да фотографишем, још нешто да купим, да оставим имена за молитву, да се још једном поклоним моштима, да све упијем и да сваки детаљ понесем са собом са овог дивног простора. Овде је човек у своме дому. После читања  Акатиста, присуствујем надстварној сцени. Младић у колицима, уз напор који је на лицу видљив, држећи се рукама за ограду, устаје. Када је успео да се ослободи држања и када је осетио да може да стоји сам, без ослањања, раширио је руке. Ми смо се претворили у тишину. Тај тренутак се слио у вечност и то је слика коју никада нећу заборавити. На његовом лицу је знак чуђења, а онда се појављују у исто време осмех и сузе. Сви плачемо у тишини, мимоилазећи се на уској стази до гроба Светог Нектарија. Наш јунак окреће лице ка небу и радостан плаче. Захваљујемо Господу и осењујемо се крсним знаком. Бог зна каква су се све чуда десила у свакоме од нас! Бог зна чега нас све ослобађа и какав терет нам одузима када прилазимо моштима и када се молимо светитељима које је Он прославио! Прилазимо у тишини да нас свештеник помаже уљем из кандила Светог Нектарија. Поклањамо се поново гробу. Гоца и ја имамо времена да одемо до велике цркве. Степеништем се спуштамо, поред цвећа, до лепе цркве. Правимо уметничке фотографије. У цркви се поклањамо моштима Светог Нектарија. Освештавам купљене иконе. Када сам се одвојила од ћивота и погледала место на коме сам се молила, видела сам слику Светитеља који благосиља човека у оделу који седи и држи књигу, чита и подучава. Та слика се налази у кругу и изнад су неке речи. Запамтила сам реч διδάσκαλος (учитељ). И то схватих као знак Божији и велики благослов за писање и учење које волим. Окрепљени кафом, послужени ратлуком, одлазимо из ове светиње. На станици испод цркве, стајала је Старица Антилики. Машући рукама, радосно нас је испратила. Путовање је било угодно. Када би настала нека тескоба, са доњег спрата аутобуса појавио би се отац Мирко, са босиљком и светом водицом. Онда у аутобусу настане смех и радост. Свако се радовао његовим причама из срца. Осетљивост за ближњег која је у његовој души била наглашена, до сваког од нас је стизала брзо. Растали смо се са жељом да се чујемо и видимо. „Ко је Бога створио?“, било је питање једног младог човека у аутобусу. Уживала сам у свакој речи коју је наш добри свештеник изговорио срцем. И ја све тако осећам, али немам речи да то испричам. На пут сам кренула са истим питањем мога ученика у свом задатку. Када ли ће одговор доћи до њега?

У кланцу Темпи, посећујемо храм посвећен Светој Петки и узимамо воду са лековитог извора из стене. И ова светиња је лепа. Сећам се да сам овде била први пут пре петнаест година, са Теодором у стомаку. Гоца и ја смо помислиле на нашу Лолу из Норвешке док смо ходале висећим мостом према храму. Путовање се наставља према нашој земљи.

Благодат која траје

Растајемо се са Ољом и путницима. Сузе су нам у погледу, а на уснама речи поновног сусрета. Гоца нам прича да је песму, коју је написала у аутобусу после поклоњења моштима Светог Нектарија на Егини, поклонила  младићу који је био са нама на путовању. Песма је у акростиху и написана је у мушком роду. У њој  је  сва захвалност и љубав према Светом Нектарију.  И ја са собом носим лепу Гоцину посвету са ликом Светог Нектарија са Његове последње Литургије. Овај вредни дар ћу памтити и по томе што ми га је, увек пажљива, тиха и ненаметљива Гоца, уручила у Цркви посвећеној Светом Николи, заштитнику наших породица, и свих путника, на пристаништу у Егини, при повратку за Србију.

Код Гружанског језера правимо паузу у једном лепом ресторану. Препознајемо норвешки стил – орхидеје у прозору у великим стакленим вазама, свећњаци, стаклене површине, беле полице…  У школи је пријатна атмосфера. Некоме се може испричати нешто, некоме ништа, некоме све. Лепо је било, лепо – то је наш одговор. На зиду, у канцеларији, поред Јерусалимске Богородице и Почајевске Богородице, стоји освештана икона Светог Нектарија. Нека нас Свети чува и подари нам свима здравља, радости и благости, и нашим ученицима и наставницима, целом колективу.

По повратку, уследио је још један сусрет. Нас шест, егински ходочасници, седимо у посластичари у граду, пијемо кафу и обнављамо своја искуства. Гоца је написала текст са путовања који је постављен на сајту Цркве у Убу. Њен текст је у нама оживео лепе тренутке. Све смо јој бескрајно захвалне. Коментари читалаца су позитивни. Неко рече да је Оља поставила и рецепт за фанурицу. Мојим сапутницама се допадају фотографије које сам направила. Биља ми прича свој сан. А ја се сећам како је Биља слушала, у аутобусу, а и путници око нас, моје гласно читање о Светом Порфирију, о Старцу Нектарију Виталису и о Светом Нектарију. Сада им читам поруку коју сам добила од наше Оље са Уба. Све смо се разнежиле и расплакале. Правимо план да одемо у манастир Јовања. Б. Ивана је свима поклонила по књигу о Светом Нектарију, оца Ненада Андрића из Ваљева. Листамо књигу, захваљујемо Ивани, с нестрпљењем чекамо читање и ново дружење. Подсећам Ивану да сам песму Светом Нектарију послала оцу Ненаду и да сам са њим била у контакту у вези са програмом за Велику Госпојину. Нема чуђења, подсећам себе. Само радости и захвалности! Слава Господу за ово епско путовање и доживљај над доживљајима!

Валентина Златановић – Марковић

По повратку са Егине, октобар 2015.