GREH BABE MAČICE
Priča iz života koja je ostala zapisana u sećanju. Koji je bio njen greh?
Davno je to bilo. Danas je teško naći nekog ko se seća pokojne babe Mačice, a ja je još uvek dobro pamtim. Bila je to sitna suvonjava stara žena. Uvek u crnini, ali kad ide hitra i pokretna, a kad prozbori, glasić joj nekako piskav i sitan kao u ptice. Pre bi čovek rekao da cvrkuće nego da govori.
Stanovala je u jednoj maloj naherenoj kućici i nije dozvoljava nikom da u nju ulazi, a ona je bez ikakvog ustručavanja ulazila na svačija vrata. Ne pita ona da li je slobodno i da li šta radiš, već jednostavno uđe gde joj se učini zgodno i počne sa svojom pričom, a najviše je volela da sedne blizu šporeta, gde je toplije, jer se uvek tužila na zimu i govorila da joj je hladno.
Bila je vrlo siromašna. U ono vreme nije bilo penzija ni socijalne pomoći. Svako se snalazio kako je znao. Pravo da kažem, ona je uglavnom živela od milostinje, ali nikad nije prosila. Jednostavno, gde god bi u koju kuću došla, uvek bi joj neko nešto ponudio, a ona bi se dugo nećkala i uvek na kraju sve uzela.
Kad baba Mačica dođe u kuću odmah se svi poslovi prekidaju. Svi se brzo okupe oko nje, da čuju šta će ona kazat. A ona je najviše govorila o snovima. Uvek je pričala šta je sanjala i sama tumačila svoje snove. Pričala je samo sa ženama i one su je pažljivo slušale, jer su iz njene priče uvek izvlačile ponešto što bi se moglo i njih ticati, a zatim su i one pričale o svojim snovima i molile babu Mačicu da im kaže šta ona o tome misli, i svi su tada pažljivo slušali njenu priču.
A baba Mačica je u tom poslu bila nenadmašiv majstor. Najpre bi se zamislilila i malo poćutala, a onda bi dotičnu osobu pogledala u oči i, reklo bi se, ozbiljnim i zabrinutom glasom kazala:
– Nije meni lako da ti ovo kažem, ali kad već hoćeš, reću ti iskreno sve do kraja. Da znaš, pa šta bude da bude … I onda bi nastavila da veze …. Te desiće se ovo, te desiće se ono …
Ukućani bi je zabrinuto slušali, a zatim bi se neko setio da ispeče kafu, jer baba Mačica nije mogla da završi svoju priču, a da ne pogleda u soc (talog od kafe u fildžanu).
A Baba lepo, kad popije kafu (zli jezici bi rekli da je zbog toga i došla), okrene svoj fildžan naopačke i stavi na tacnu. Tako urade i ostali koji se tu zateču. Onda jedno vreme sede i ćute, dok Baba ne podigne prvi fildžan da pogleda u soc i svoju priču, koja je počela kod tumačenja sna, dovrši do kraja. I sada dolazi ono glavno. Nepovoljna predviđanja proizišla iz tumačenja sna menjaju svoj smer i dovode do sretnog i povoljnog raspleta, jer likovi koje Baba vidi u socu, najavljuju prijatne događaje kojima se svi raduju. Na kraju kad je prestava je završena, Baba ustaje i kaže:
– Jadna ja, puno sam se zadržala, moram žurit. Čeka me…..itd.( ustvari, Baba folira, jer niko je ne čeka)
Uzima svoju torbu i brzo izlazi iz kuće, a domaćica koja se u međuvremenu setila da joj nije ništa dala, brzo tura nešto detetu u ruke i kaže
– Na, nosi to i trči da je stigneš da joj daš, jer može se naljutit, pa neće opet doć. Šta ćemo onda…
Dete trči dok je ne stigne i daje joj zamotuljak u kome ima komad hleba, parče sira ili kobasice i možda još nešto.
A Baba se opet malo nećka, na kraju sve uzme, strpa u torbu i nastavi dalje svojim putem.
I tako je to išlo dugo vremena, i bila je zadovoljna i Baba i svi oni koje je posećivala, ali jednog dana ona se teško razboli. U jednom času pomisli da joj je došao kraj i reče da joj pozovu popa da se ispovedi, i ispriča mu sve o svome životu i o tome gde misli da je grešila.
– Pored ostalog reče i da je lagala kad je ženama tumačila snove i kad je gledala u soc. I reče da je morala tako, jer nije imala od čega da živi. Onda reče popu da je ona, kad bi gledala u soc uvek za svakog imala unapred pripremljenu svoju priču sa sretnim ishodom. Jedna priča je bila za zaljubljene mlade devojke, druga za starije udavače koje traže nekog đuvegiju, treća za zabrinute roditelje čiji je sin u vojsci ili negde u dalekom svetu, četvrta za bolesnike koji leže u postelji i čekaju neku utešnu reč, i tako dalje. Svakom je davala neku nadu, jer je dobro znala da ljudi vole kada im neko kaže da će biti dobro, nego da ih čeka zla sudbina.
Samo jednom joj se desilo da pogreši. Sin od neke žene hteo je da nekud putuje. Njegova majka se tome protivila, i nagovorila Babu da mu gleda u soc i kaže da na putu neće biti dobro. I Baba je posluša, pogleda u soc i kaže mu da ne putuje, jer je zima i može biti poledica, pa da autobus oklizne sa puta, da se prevne, a onda, eto belaja.
Po svojoj zloj sudbini mladić ne posluša ni majku ni Babu, već krene na put. Autobus u kom je putovao u jednom trenu skrene sa puta i pravo jezero. I svi koji su bili u njemu se utope. Samo jedan se teškom mukom spasio.
Kad je Baba čula šta se desilo, u njoj se od muke sve prevrnulo. Nikako nije mogla sebi oprostiti što je to gledajući u soc predvidela nesreću. I to je mučilo do zadnjeg časa. To je bila njena ispovjest i greh koji je mučio njenu dušu.
Pop je pažljivo sasluša i reče:
To što si lagala kada si ljudima predviđala sreću i nije neki greh. Možda ti je to sveti Petar zabeležio u svoje teftere kao dobro delo, jer si ljudima delila radost, a ono kad si predvidela nesreću, veliki je greh, jer u knjigama mudrosti piše: Ono što kažeš, to će se i dogoditi! Ali ne gubi, nadu, iskreno se pokaj i pomoli Bogu koji je milostiv i On će ti oprostiti.
Baba posluša popa, pomoli se Bogu i preseli u večnost, i odavno je nema na ovome svetu ali ostala je priča.
Branko Mićić