Jedan Španac o nama – O, Srbi …

 

Tu, odmah pored nas… „BALKANIJA“ i „BAŠTA BALKANA“

JEDAN ŠPANAC: O, SRBI…

Španac Migel Rodrigez Andreu (33) koji već osam godina živi u Srbiji otkriva zašto Srbe nervira kad im kažete da svinjetina nije zdrava, da rakija koju su vam ponudili nije domaća ili da se u Jugoslaviji nije dobro živelo…

Migel Rodrigez Andreu (33), urednik časopisa “Balkanija”, koji već evo osmu godinu živi i radi u Srbiji, poznaje Srbe bolje nego što sami sebe znamo.

U to smo se zahvaljujući dobrom znanju španskog uverili listajući njegovu knjigu “Srpska anatomija” čije izdanje na našem jeziku treba da izađe u januaru, a u kojoj je na trenutke “zastrašujuće” istinito opisao ne samo političku i kulturnu panoramu Srbije, već i srpsku narav i navike.

Posle osam godina života kako sam ističe “na granici između Zvezdare i Vračara” ovaj prijatan i nasmejan  Španac, počeo je da voli Srbe kao svoj narod, a Srbiju kao državu u kojoj je rođen.

„Sve sam više Srbin…“

U međuvremenu se zaljubio u jednu vatrenu južnjakinju iz Vranja, a počeo je, dodaje, u mnogo čem i da liči na nas…

Usvojio je nešto od one naše karakteristične balkanske melanholije, ali i naučio kako da se veseli uz omiljene stvari od EKV-a, ili dobre stare “Šta će mi život”, “Kad  padne prvi sneg”, “Moja mala nema mane” i to ni manje ni više nego u kafani “Hercegovina”, dok mu konobar služi dunjevaču ili lozovaču uz pihtije, ajvar i poneku ljutu papriku.

– Najviše mogu da popijem tri čašice rakije – priča Migel objašnjavajući da Špance i Srbe vezuje sličnost što se ni u najvećoj krizi ne bi odrekli dobrog zalogaja, gutljaja i strasti prema fudbalu!

– Ono u čem se razlikujemo su potreba za pričanjem i način sticanja prijatelja. Srbi su ćutljiviji od Španaca. I po dva sata znaju da sede jedni pored drugih da ćute i da se u toj tišini razumeju. Španci vole mnogo da pričaju. Što se prijateljstava tiče, Srbi ih teško sklapaju, ali kad im jednom postanete prijatelj, onda to prijateljstvo cene kao svetinju i trude se da ga održe do smrti!

Na pitanje šta može da iznervira prosečnog Srbina, Migel kaže da postoji, ali da moramo da mu damo prostora da izloži svoje viđenje, pa to s najvećim zadovoljstvom i činimo.

Dakle, dragi čitaoci Telegrafa, evo koje izjave prema Migelu (koji nas je po našoj slobodnoj proceni “skroz provalio”) mogu da nas izbace iz takta…

Redom…

– Ova rakija nije domaća!

– Srbi su neverovatno ponosni na star običaj – nuđenja svakog gosta koji im uđe u kuću – domaćom rakijom! Svaka kuća ima svoju, koju pravi neko iz uže ili šire porodice i ukoliko ne želite da iznervirate Srbina, bolje vam je da mu ne kažete da to što vam je poslužio nije domaća rakija!…

– Ja častim…

– Ne daj, bože, da predložite ovako nešto. To je za Srbina najveća uvreda na svetu! Srbi su neverovatno gostoljubivi. Štaviše, do te mere su gostoljubivi da je majka svakog mog prijatelja Srbina u stanju pet sati da kuva pre nego što im dođem u goste. U kafani će, s druge strane, sve platiti, makar morali da izvade i poslednji dinar iz džepa. Možete misliti kako se iznenade kad posle dođu u Španiju, pa vide da Španci nemaju naviku da čašćavaju toliko koliko to čine Srbi…

– Nisi pravi Srbin

– Upoznati nekog ko se ne preziva na “ić” i slučajno ga onako uzgred pitati da li je on, uopšte, Srbin, nije najbolji način da ovde steknete prijatelja. U Srbiji je neverovatno bitno šta je srpsko, a šta nije. Sve jeste – ili nije srpsko – i reči, i ljudi, i hrana… Spisak je poduži. Najbolje reakcije budu kad niste Srbin i to je očigledno, a ipak tvrdite da jeste. Kopkaće ih sve dok ne saznaju odakle ste, zaista…

– Obožavam srpsku muziku, naročito Šabana Bajramovića

– Ovo je rečenica kao stvorena za provociranje. Pokojni Šaban Bajramović, bio je romski pevač, pa samim tim nije Srbin, a ni njegova muzika, onda, nikako ne može biti srpska. Zato i volim, s vremena na vreme, da kažem da obožavam srpskog pevača Šabana Bajramovića. Tu će svi skočiti da vam objašnjavaju da Šaban nije bio Srbin. Dok,  na primer, u Španiji niko neće tako odreagovati ako kažete da slušate španskog pevača Kamarona koji je, takođe, bio Rom…

– Goran Bregović i Emir Kusturica su najbolji

– Onako kako Španci vole da osporavaju Pedra Almodovara, tako Srbi vole da osporavaju “svetske, a naše” Gorana Bregovića i Emira Kusturicu. Ako kažete da su najbolji, odmah će im naći sijaset mana – te Bregović nije napisao tu i tu pesmu, te Kusturica pravi stalno iste filmove, i tako u nedogled…

– Svinjetina nije dobra za zdravlje

– Ima li zemlje u kojoj se jede više mesa od Srbije? Stoga i ne čudi što su ovde svi ovako visoki. Pridikovati kako svinjetina nije zdrava neće vas sprijateljiti ni s kim u Srbiji, kao ni izjava da ste vegetarijanac ili, ne daj, bože, vegan!…

– U Jugoslaviji se nije tako lepo živelo

– Usudite se da ovo kažete i nema Srbina koji vas odmah neće žestoko demantovati. Često se oživljavaju uspomene kako se nekad živelo u SFRJ. Pominje se kvalitetan školski sistem, siguran posao, zimovanje i letovanje svake godine s nikad prežaljenim crvenim pasošem koji je vodio u svet bez prepreka… Mlađe generacije su odrasle na ovim ispovestima. Istina je da se živelo dobro, ali ne toliko koliko se priča, naročito 80-ih… Ako u šali još dodate da se u Srbiji i ne živi tako loše, istog trena će vas ubediti da nigde na kugli zemaljskoj nije gore nego ovde!…

– Ne znaš jezike

– U Srbiji vole da kažu da “koliko jezika znaš, toliko vrediš”. Otud Srbi kao po pravilu po povratku iz sveta imaju običaj da kažu: “Jao, tamo gde sam bio niko nema pojma engleski”! Pa, ljudi zar nije poenta ne u tome koliko jezika govoriš, nego šta na tom jeziku koji znaš pričaš? – završava Migel svoju, morate priznati, sjajnu analizu.

Na rastanku ostaje nam, samo, još, jedna nedoumica: Da li se usudio nekog Srbina da isprovocira tim što će mu sasuti u lice kako je Nadal bolji od Ðokovića?

– Ðoković je nacionalni heroj, a u heroje se ne sme dirati! – završava priču s nama vedri Migel obećavajući nam skori ponovni susret.

Napisala: Katarina Vuković

Izvor: telegraf.rs

Priredio: V. V. M.

oOOo