Sveti Mina i Kako sam prestao da se opirem veri Gospodnjoj

 

SVETI MINA

Dr Zoran Milićević hirurg iz Gradske bolnice u Beogradu i njegova istinita priča kako je intervenisao Sveti Mina a on poverovao u Boga

 

Dr Zoran Milićević je hirurg u Gradskoj bolnici, istaknuti član Lekarske komore i fondova za razvoj mladih lekara. Znamo ga lično i ovu priču smo čuli od njega uživo u razgovoru. Priča je istinita, ima svedoke i objavljena je u politici za Božić 2014 godine a mi je reemitujemo jer je lepa.U razgovoru nam je autor potvrdio da je od ovog dogadjaja, molitve koju je Sveti Mina uslišio i kasnijeg odlaska u crkvu postao verujući. Posle mu je Bog dao još znakova i dokaza Njegovog prisustva. Verovatno ih je imao i ranije ali u žurbi života nije primećivao znake pored puta. Moralo je da se desi nešto neobično da bi doktor nevernik postao iskreni vernik.

Kako sam prestao da se opirem veri Gospodnjoj

Božja promisao – za ljude, čudo. Istinita bajka za odrasle

Znam, jer u meni godinama duboko leži, ovako je bilo…

Druge subote februara 1999. u 7 časova došao sam na hitno prijemno dežurstvo koje je tog dana pripadalo našoj bolnici, „Gradskoj“ na Zvezdari.

Obzirom da sam ta bio šef dežurne hirurške ekipe, odmah sam pošao u šok sobu, da prvo tu napravim vizitu, jer se po pravilu tu smeštaju uvek najteži bolesnici. Većina bolesnika u šok sobi već je bila operisan u toku prethodnog dan ai noći, ali, bilo je i pacijenata koji se još uvek „posmatraju“ da bi se videlo na koju stranu će postojeća bolest da ide: da li će zahtevati operaciju ili drugu vrstu neoperativnog lečenja.

U našoj bolnici šok soba ima 14 kreveta i ide se redom.

Već na prvom zatekao sam devojčicu od 17 godina koja je u licu vrlo loše izgledala, ali bez grimase bola, patnje i straha. Bila je sitne i mršave građe.

Kolege iz noćne smene još nisu pristigli u šok sobu. Sestra koja je već preuzela jutarnju smenu obavestila me je da je devojčica u toku noći primljena i da još uvek nije sasvim jasno šta se kod nje dogadja. žalila se na bolove u trbuhu, nadutost i izostanak vetrova i stolice. Pristupio sam sa brigom pregledu jer devojčica od 17 godina izgledala je kao da ima 13, 14 godina. Nije uobičajeno da mlada osoba izgleda tako bolesno za manje od 24 sata.

Pregled je bio vrlo kratak, jer nije bilo ni dileme, ni teškoća da se vidi da ovo stanje zahteva hitnu i neodložnu operaciju trbuha. Odluka za operaciju bila mi je laka, a šta će se „unutra“ naći nisam mogao ni da sanjam.

„Spremite dete za salu“ – rekao sam sestrama i pošao iz šok sobe da obavestim anesteziologa i instrumentarku da brzo sve spreme za ulazak u salu.

Na izlasku ispred vrata sačekale su me dve vidno usplahirene žene. To su bile majka i tetka devojčice. Očigledno su čule moje glasne i naredbodavne reči o pripremi pacijentkinje za operaciju. Predstavile su se i sa brigom upitale o čemu je reč. Odgovorio sam da ne znam, ali sam siguran da mora da se uradi hitna operacija, bez odlaganja. Govorio sam odlučno i povišenim tonom, iza čega je zapravo stajala i moja, lično hirurška, briga i neizvesnost šta ću u trbuhu naći i kako ću to moći da rešim da bi se devojci spasla glava.

Majka i tetka su mi rekla da je njihov prijatelj, zapravo, moj načelnik i da su ga pozvale mobilnim da dođe. Znajući da je subota i da je rano, odgovorio sam „nek načelnik dođe kad dođe, a ja moram da radim svoje“. Složile su se nemajući bolji izbor. Strepnja je ležala i u njima i u meni.

Za nepunih pola sata devojčica je već spavala na operacionom stolu i trbuh je bio širom otvoren. Asistirao mi je mladi hirurg Ž.P.

Sadržaj u trbuhu bio je dominantno crn – boja izumiranja i smrti tkiva. Više od pola, što tankih, što debelog creva, bilo je u gangreni, tj. potpuno je izumrlo. raspetljao sam tu gomilu creva, orijentisao se šta je tu preostalo zdravo, što moram da sačuvam, a ovo ostalo, bolesno i crno, mora da se iseče i odstrani. Počeo sam da sečem i uklanjam …

U tom, u salu stiže i moj, pozvani načelnik (V. K.). Obradovao sam se puno, jer sam sa nekim starijim i iskusnijim od mene mogao da podelim ovu muku i rizično stanje koje se nadvilo nad ovom nesrećnom devojčicom, koja sada leži ispred mene i čiji život je predat mojim rukama i mom, ljudskom, umeću.

Pokazao sam načelniku celu situaciju u trbuhu i granice bolesnog koje moram da odstranim. Preostali zdravi deo creva posle moram da sastavim i spojim šivenjem. Ono što je preostalo zdravog creva bilo je dovoljno da može da se živi. Raširenost ove nesvakidašnje bolesti komandovala je put moje operacije. Pravac je bio jasan i sve je išlo tehnički lako i bez problema, rutinski.

Obzirom na to, načelnik je izašao iz sale sa porukom da će sačekati kraj operacije u svojoj sobi i da me čeka. Nastavio sam operaciju mirno.

Ostalo je možda još tri, četiri poteza do izvlačenja tri i po metara izumrlog creva, kad … nešto mi je blesnulo u glavi i prokazalo da ću ako tim putem nastavim, što se hirurški apsolutno nametalo kao nužno, preseći krvne sudove koji hrane preostali zdravi deo creva. Tada života za pacijenta više ne bi bilo, jer ne bi ostalo više zdravog creva da mogu da ih sastavim. Gledao sam zapanjeno do čega je u dva, tri poteza moglo da dođe, da dete odvedem u neminovnu smrt.

Presrećan sam bio, što mi se to „veliko saznanje“ javilo i što sam stao ne načinivši pogubno delo koje više ni jedna medicina ne bi mogla da popravi. U toj situaciji i stresu nisam pomislio na Boga, to je došlo kasnije.

Zavapio sam i tražio da zovu načelnika ponovo u salu. Kada sam mu pokazao šta mi se nameće kao nužno da uradim, a da će to biti kobno po život pacijenta, načelnik je zamišljeno odgovorio: „Da, sad kad mi na to ukazuješ, vidim i ja da tako ne sme. U pravu si, ovo je anomalija (Dg: Mesenterium commune strangulatum), koju hirurg obično vidi samo jednom u karijeri.“

U knjigama, naravno, to postoji kao rariret, napisano sitnim slovima.

Hvala milome Bogu, skrenuo sam operaciju sa puta koji je za hirurga logičan i krenuo, reklo bi se, malom stranputicom, ali to je devojčici dalo šansu da preživi i bude spašena.

Posle završene operacije, otišao sam kod načelnika u sobu koji me je i dalje tu čekao. U sobi su bile majka i tetka devojčice. Već su bile upoznate sa tim šta se dešavalo u sali, šta sam našao na operacionom stolu, kako sam čudom izbegao smrtonosnu zamku i da su sada svi izgledi da će biti dobro.

Načelnik i ja, bilo je već podne, nazdravismo uz viski i ja podjoh dalje u dežurstvo. Majka i tetka, sada sa već prisutnom NADOM u duši i na licu, pođoše za mnom.

Sa sjajem u očima od suza, ponovo mi zahvališe uz priču da su njih dve, tokom operacije bile u Crkvi Svetog Velikomučenika Lazara, blizu bolnice, i da su se pred ikonom Čudotvornog Svetog Mine molile za moje ruke i uspeh operacije. Dale su mi i ikonicu Svetog Mine za koga do tada nikada nisam čuo. Tek popodne ili sutradan počeo sam da shvatam ONO što mi se prokazalo i spaslo život devojčice.

Sledeće nedelje, nošen mislima i ikonicom, otišao sam u crkvu da vidim veliku i pravu ikonu Svetog Mine. Ova Crkva Svetog Lazara, zapravo je moja parohijska crkva, od kako sam se na Zvezdaru doselio, a to nisam znao, jer sam život, iako na oko vrlo uspešan i uredan, proveo prilično kao „otpali sin“ Hrista i Crkve.

Tada mi se sve otvarilo: put istine, ljubavi i pravde Hristove. U ovoj crkvi sam te iste godine, dok nas je sa zapada „milorsrdni anđeo“ gađao i otimao svetinje Kosmeta, doživeo još nekoliko otkrovenja. Konačno, to je bila mera za pad i poslednjeg zida mog „razumskog“ opiranja veri Gospodnjoj.

Tek tada, i sa svim tim doživljenim, razumeo sam reči Liturgijskog pojanja: „… i sav život svoj Hristu Bogu predajmo“. Razumeo sam i hoću. Sve drugo će posle, do nas, samo doći. I danas, posle toliko godina, još čvršće u tome živim.

EPILOG

Sedamnaestogodišnja devojčica M. J., a sada mlada žena, živi sa majkom u Parizu i magistrira na Muzičkoj akademiji, odsek – klavir. Devojčicina tetka M. J., koja se bolno i usrdno molila pred Svetim Minom, predala se pisanju. Danas je prepoznaju kao pisca domaćih bestseler romana.

Gotovo sam siguran da one, sve tri, ne slute kako me je susret sa njima obeležio i ne znaju tajnu puta svetlosti na koji su me izvele.

Moj načelnik, sjajan čovek i hirurg, upokojio se u Gospodu.

Mladi kolega koji mi je pomagao danas je šef hirurške ekipe.

Ja i dalje radim svoj posao u bolnici, molim se Bogu, divim Mu se i slavim Ga.

Nova otkrovenja meni više ne trebaju. Čekam JOVANOVO.

„I Bog će otrijeti svaku suzu
Od očiju njihovijeh
i smrti neće biti više
ni tuge ni jauka
ni bolesti neće biti više
jer, Prvo prođe“

(Otk. Jv)

 

Leta Gospodnjeg, 2011.

 

Dr Zoran Milićević

Autor je lekar, hirurg u KBC „Zvezdara“

Izvor: Politika.rs