Ljudi u kavezu

 

LJUDI U KAVEZU

Život počinje sve više da liči na život u kavezu. Ljudi u kavezu u Siriji su samo paradigma dolazećeg novog doba

 

Već četvrt veka gledam slike užasa, bliže ili dalje od mene, i nijedna mi nije bila toliko strašna – možda zato što je, posle toliko vremena, nabijena značenjem svega što se dešavalo i što ne obećava ništa bolje u budućnosti: u Siriji ljude zatvaraju u kaveze, poneke lepo izrađene, očito skinute sa kapija i ograda, dovoljno velike za po desetak-dvadesetak živih objekata. U jedne kaveze muškarce, u druge žene, i onda te kaveze ostavljaju na strateškim mestima, da bi ih raznele ruske bombe, američki projektili i droni, francuske vođene mine, ili prosto suprotna strana, koja god da uspe…

Oni koji voze kaveze reporteru su jasno objasnili da je reč o Asadovim privrženicima, jer su iz njegove verske manjine, ili su krivi što su bili u njegovoj partiji, a pojavio se i argument da su bili na uticajnim položajima. Jedan je iz kaveza hteo nešto da kaže, gurnuli su ga nazad. Žene u drugom kavezu su ćutale. To su, dakle, predstavnici „demokratske opozicije“ u čije ime se političari ovoga sveta svađaju, bilo da su za ili protiv, u čije ime bombarduju i obećavaju da tamo neće otići nijedan njihov vojnik, i sa tako labavim i kontradiktornim planovima čas pogode bolnicu „Lekara bez granica“, čas grad koji su Kurdi uz teške gubitke ponovo osvojili i u njemu organizuju škole sa ženama bez feredže, pokoji ljudski kavez, i u trenutku lude sreće – Džihad Džona lično…

***

Slovenija je na jugu, a simbolički cela zatvorena u kavez od bodljikave žice; izbeglice su do sada jednom zbog mraka zalutale i uletele u hladnu vodu Sotle; inače su pod stražom naoružanih vojnika i policajaca na konjima i u punoj opremi sa šlemovima, sporednim putem dolazile do livada gde su ih ostavljali da se satima smrzavaju, gladuju i razboljevaju, pre nego što bi ih odveli da ih „dokumentuju“. Sada će sve biti u redu, izbeglice će i dalje propuštati po samo njima znanoj logici (koja ni po koju cenu ne sme biti usklađena sa hrvatskom), a u žicama će, sem možda nekog posebno nesrećnog pojedinca, zaglavljivati srne i druge divlje, a i domaće životinje. Čak su se i neki lovci uznemirili…

Posle dužeg vremena, i pisci su digli svoj glas, da opomenu da će buduće generacije pamtiti Sloveniju ograđenu bodljikavom žicom, i zagrmeli o represiji i izdaji nekada programskih ideala. Pesnikinja Svetlana Makarovič je (uz lep broj psovki) tom prilikom izjavila da Slovenci više ne zaslužuju svoju himnu, Prešernove stihove kojima se nazdravlja susedskoj ljubavi, već dečiju pesmicu o poslušnoj kuci koja maše repom i čuva kuću, da bi je na kraju teta Merkel pomazila po glavi. Sudeći po reakcijama na društvenim mrežama, pesmica bi mogla biti najšire prihvaćena. Seanse protesta će se nastavljati svakog petka; u međuvremenu će pisci i svi drugi skloni akciji, organizovati različite manifestacije, neke na granici, kod žice.

U ovom kavezu se bar ne ćuti…

***

Posle šezdeset godina i alžirske krize, posle deset godina i nemira u pariskim predgrađima, Pariz i cela zemlja ponovo se zatvaraju u vanrednom stanju i možda policijskom satu. Za razliku od nedavnog masakra u „maloazijskom Parizu“, Bejrutu, nijedna interpretacija ne može se povezati sa izbeglicama: svi svedoci govore o mladim ljudima koji su francuski govorili bez akcenta i nisu nosili maske. Nisu skrivali ništa, jer su odlazili u smrt. Najverovatnije su svi rođeni u Francuskoj i njeni su građani. Po francuskom zakonu, oni su naprosto Francuzi. Kada su neki slični njima masakrirali članove redakcije Charlie Hebdo početkom godine, mnoge su mudrice imale šta da kažu o tome kako su umetnici, humoristi (i oni slučajni sa njima) stradali, jer su vređali muslimanske vrednosti i svetinje, i da su, ukratko, preterali. Zvučalo je delimično uverljivo, posebno u asocijativnoj vezi sa žrtvama koje su posredno ili neposredno u muslimanskim kulturama i državama, kako u kolonijalnoj prošlosti tako i danas, izazvale uglavnom zapadne sile.

Ovoga jutra, posle neprospavane i preplakane noći, vidim utopijsko spoticanje takvog mišljenja: neki mladi Francuzi sa predvidljivim socijalnim poreklom i položajem krenuli su, u petak uveče 13-og, kao u holivudskom horor filmu, da pobiju bilo koga na udarnim simboličkim mestima gde se svakodnevica zapadnih i u velikoj meri globalnih kultura dobro prepoznaje: fudbalski stadion, koji nosi ime Francuske, sa sve predsednikom države, jer se igrala prijateljska utakmica dve osovine Evrope, Nemačke i Francuske; MekDonalds restoran; ljudi po kafanama, spolja i unutra, bilo gde u Parizu u petak uveče: zgrada mjuzikhola Bataklan, u kojoj je koncert imala grupa Eagles of Death Metal – i njihovo ime je nabijeno simbolikom. Zar nije bilo mogućno, ako već postoje „profajleri“, špijuni i stručnjaci za terorizam, da posle dnevnog pregleda nekog od mnogih pariskih časopisa sa programima i zbivanjima, nikome ne padne na pamet da skup događaja priziva najvlažniji san terorista? Može li se zamisliti „bolji“ dan za napad, i bolji sled simboličkih mesta? Napadnuto je zapravo sve što u takvom ekstremizmu označava zapadni svet i ponašanje, što je po definiciji „uvredljivo“, odnosno zabranjeno, i u nekim od tvrđih režima se kažnjava teškim fizičkim kaznama, zatvorom ili smrću.

Zgrada i centar Bataklan može da posluži da bolje razumemo: sećam je se kao smešne ruševine, uspomene na orijentalizirajuću ekscentričnost zlatnog pariskog doba, druge polovine 19. veka, Ofenbaha (njegova opereta Ba-ta-klan)… ime je u govornom jeziku poslužilo da se označi nešto kao „papazjanija“, „nudl-dudl“, ukratko, štagod. Pre desetak godina, zgrada je obnovljena u živim crveno-žutim bojama i postala je hram metal muzike. Crna koža, gole grudi (muške i ženske), mrežaste čarape, tetovirani delovi, kačketi, tamne naočari, prsluci, crne majice – to su slike tipične publike i izvođača u Bataklanu. Koncerti su u sali u prizemlju, na prvom spratu je dvorana za ples. Na pamet mi ne pada da za bilo šta krivim „metal“ folklor. Naprotiv, upravo neki holandski i nemački bajkeri otišli su na bliskoistočna ratišta da pomognu u borbi protivnicima kalifata, pre svega Kurdima, što je redak evropski primer neposredne akcije pomoći. Mladi francuski teroristi napali su one evropske komoditete koji su im još dostupni – utakmice, brzu hranu, metal. U tome smislu izjava predsednka Olanda jeste tačna – Francuska je u ratu, ali u građanskom ratu. Svako prebacivanje težišta krivice na strance i negrađane, recimo na izbeglice, potpuno je promašeno. Oni, između ostalog, dolaze zato da bi u miru išli na utakmice, jeli hamburgere i slušali rok u svim oblicima. Napad na izbeglički kamp kod Kalea zbog ubistava u Parizu samo pokazuje šta je ostvarenje naci-fantazmi.

Drugim rečima, potpuno smo na terenu (i u konfuziji) fantazmi, u pojmovima, naracijama i slikama koje ničim ne odaju koherentan i razumljiv sistem. Ako još imamo razuma, nećemo evropske i zapadne komoditete proglasiti identitetom, ali ih nećemo videti ni kao greh i motiv za oduzimanje ljudskog života. Više od 100, možda 150 već mrtvih, skoro 100 u kritičnom stanju, mnogo ranjenih, verovatno veliki broj invalida, stotine i hiljade ožalošćenih, lišenih, oštećenih, traumatizovanih, koji ničim nisu zaslužili to što im se desilo. I ubice, njihovi sugrađani, koji su sebi dali svaku, promenljivu, neuhvatljivu i ničim potvrđenu ili promišljenu motivaciju. Pa da li nas to na nešto podseća? Koja se to zemlja raspala jer su neki građani smatrali da mogu kažnjavati druge smrću zbog apsolutnog ba-ta-klana? Zbog govora u razumljivom jeziku, zbog socijalne zavisti, zbog uživanja u istim stvarima, zbog privatnih zamerki, zbog pijanstva, zbog „programskih“ slogana koje nisu ni razumevali, zbog tuđih izmišljotina i svoje zlobne tuposti, zbog preventivne osvete?

Živimo u kulturama potpune arbitrarnosti: možda je jedan od terorista, kad je dobio znak, obrisao bradu od masnoće čisto goveđeg hamburgera i krenuo da strelja sve ostale u MekDonaldsu zato što to označava zapadnu dekadentnost, koju treba istrebiti? Ne mislim da je jugoslovenski rat ili ubijanje na javnim mestima u SAD mešani model koji neposredno proizvodi novu, ne manje surovu realnost. No izvesno je reč o uzorcima koji su nam svima u glavama. I ne postoji opšte sredstvo koje bi iz nekih glava otklonilo eros ostvarivanja tog sveprisutnog užasa.

***

Pa ipak… uništavanje svih kaveza donelo bi olakšanje, uverena sam. Evropa, koja je najbliža, morala bi jednako ožaliti kurdsku pacifističku omladinu, pobijenu jazidsku decu i žene, bogate ruske turiste čiji su avion verovatno srušili bombom i, naravno, evropske građane koje je u depresiji ubio kopilot, i svima ponuditi pomoć svojih institucija i raspoloženih građana – a njih je dosta. Niko nije ni manje običan i nevin, ni manje naš, ni više drugi. A onima živima se naprosto mora pomoći. Nijedno pljuvanje po drugima, nijedna, pa i najtupavija teorija zavere, nijedno neznanje, nijedno sujeverje nije nedostojno da se o njemu razgovara, da se razobliči, da se pokuša promeniti. Čak je i uverenje da je čovek neizlečiva zver vredno poljuljati. A cilj je samo sticanje vremena, u kojem se može, uz prosvetiteljsko vođenje, početi razmišljati o smrti i njenom ograničavanju na standardne poslove slučaja i bolesti …

Svetlana Slapšak

Izvor: Peščanik.net