MARKO KRALJEVIĆ I VILA
Narodna epska junačka pesma
Pojezdiše do dva pobratima
preko krasna Miroča planine:
ta jedno je Kraljeviću Marko,
a drugo je vojvoda Milošu.
Naporedo jezde dobre konje,
naporedo nose koplja bojna,
jedan drugom belo lice ljubi —
od milošte do dva pobratima;
pake Marko na Šarcu zadrema,
pak besedi pobratimu svome:
„A moj brate, vojvoda Milošu,
teško me je sanak obrvao,
pevaj, brate, te me razgovaraj!“
Al’ besedi vojvoda Milošu:
„A moj brate, Kraljeviću Marko,
ja bi tebe, brate, popevao,
al’ sam sinoć mlogo pio vino
u planini s vilom Ravijojlom,
pak je mene zapretila vila:
ako mene čuje da popevam,
oće mene ona ustreliti
i u grlo i u srce živo“.
Al’ besedi Kraljeviću Marko:
„Pevaj, brate, ti se ne boj vile
dok je mene, Kraljevića Marka,
i mojega vidovita Šarca,
i moj ega šestopera zlatna
Onda Miloš poče da popeva,
a krasnu je pesmu započeo
od svi naši boli i stariji,
kako j̓ koji držô kraljevinu
po čestitoj po Maćedoniji,
kako sebe ima zadužbinu;
a Marku je pesma omilila,
nasloni se sedlu na oblučje;
Marko spava, Miloš popijeva.
Začula ga vila Ravijojla,
pa Milošu poče da otpeva:
Miloš peva, vila mu otpeva,
lepše grlo u Miloša carsko,
jeste lepše nego je u vile.
Rasrdi se vila Ravijojla,
pak odskoči u Miroč planinu,
zape luka i dve bele strele:
jedna ud’ri u grlo Miloša,
druga ud’ri u srce junačko.
Reče Miloš: „Jao moja majko!
Jao Marko, bogom pobratime!
Jao brate, vila me ustreli!
A nisam li tebe besedio
da ne pevam kroz Miroč planinu?“
A Marko se trže iza sanka,
pa odskoči s konja šarenoga,
dobro Šarcu kolane poteže,
Šarca konja i grli i ljubi:
„Jao Šaro, moje desno krilo!
dostigni mi vilu Ravijojlu,
čistim ću te srebrom potkovati,
čistim srebrom i žeženim zlatom;
pokriću te svilom do kolena,
od kolena kite do kopita;
grivu ću ti izmešati zlatom,
a potkitit sitnijem biserom.
Ako li mi ne dostigneš vile,
oba ću ti oka izvaditi,
sve četiri noge podlomiti,
pa ću t’ ovde tako ostaviti,
te se tuci od jele do jele,
kô ja, Marko, bez mog pobratima“.
Dovati se Šarcu na ramena,
pak potrča kroz Miroč planinu.
Vila leti po vr’u planine,
Šarac jezdi po sredi planine:
nigde vile čuti ni videti.
Kad je Šarac sagledao vilu,
po s tri koplja u visinu skače,
po s četiri dobre unapredak;
brzo Šarac dostigao vilu.
Kad se vila vide na nevolji,
prnu, jadna, nebu pod oblake;
poteže se buzdovanom Marko
pustimice, dobro, neštedice,
belu vilu međ’ pleći udari,
obori je na zemljicu čarnu,
pak je stade biti buzdovanom:
prevrće je s desne na lijevu,
pak je bije šestoperom zlatnim:
„Zašto, vilo, da te bog ubije!
Zašt’ ustreli pobratima moga?
Daj ti bilje onome junaku,
jer se nećeš nanositi glave“.
Sta ga vila bogom bratimiti:
„Bogom brate, Kraljeviću Marko,
višnjim bogom i svetim Jovanom,
daj me poštaj u planinu živu,
da naberem po Miroču bilja,
da zagasim rane na junaku“.
Al’ je Marko milostiv na boga,
a žalostiv na srcu junačkom:
pusti vilu u planinu živu.
Bile bere po Miroču vila,
bilje bere, često se odaziva:
„Sad ću doći, bogom pobratime!“
Nabra vila po Miroču bilja,
i zagasi rane na junaku:
lepše grlo u Miloša carsko,
jeste lepše nego što je bilo,
a zdravije srce u junaku,
baš zdravije nego što je bilo.
Ode vila u Miroč planinu,
ode Marko s pobratimom svojim,
otidoše Porečkoj krajini,
i Timok su vodu prebrodili
na Bregovu, selu velikome,
pa odoše krajini Vidinskoj;
ali vila međ’ vilama kaže:
„O, čujete, vile drugarice!
Ne streljajte po gori junaka
dok je glasa Kraljevića Marka,
i njegova vidovita Šarca,
i njegova šestopera zlatna!
Što sam, jadna, od njeg pretrpila,
i jedva sam i živa ostala!“
predivna epska pesma