MATI FEVRONIJA
Upokojila se u Gospodu shi igumanija Pećke Patrijašije i stub izvornog pravoslavnog hrišćanstva na Kosovu
Vest o tome da se upokojila Mati Fevronija Božić, shi-igumanija Pećke Patrijaršije, provukla se kroz medije isto onako kao što je Mati i živela, tiho i nenametljivo. Za blaženopočivšeg Patrijarha Pavla, Mati Fevroniju iz Pećke Patrijaršije i Mati Efrosiniju iz Gračanice, govorilo se često kao o tri kosovska stuba pravoslavlja, poslednje izdanke onoga što se naziva izvorno hrišćanstvo. I zaista, svako ko se udostojio susreta sa njima, mogao bi da kaže isto: nikakvih posebnih spoljašnjih obeležja, nikakvih velikih reči, nikakvih nerazumljivih teologija, samo um uvek zauzet molitvom i ruke uvek zauzete poslom. I neodoljiva želja da budete blizu njih, da se izgubite u toploti njihovih pogleda i krasoti njihovih duša.
Mati Fevronija Božić shi-igumanija Pećke Patrijaršije u šetnji
„Mati, kako su vam tako mekane ruke!?“ A ona kaže: „To je zato što ništa ne radim.“ I smeje se…
Ruke Mati Fevronije, tople i dečije, prozračne od podviga i okretanja brojanica. Pošto se poslednjih godina uglavnom kretala uz nečiju pomoć, bio je pravi blagoslov dobiti to „zaduženje“ i svih tih dvadeset i nešto koraka od konaka do crkve proći sa rukom u njenoj ruci. Na začuđeno pitanje kako je moguće da njene ruke posle toliko decenija mukotrpnog života budu tako meke, sa osmehom je odgovorila: „To je zato što ništa ne radim.“ Smirena i krotka, ali uvek vedra, volela je da se našali na svoj račun, iako smo znali da je tih deset prstića dizalo Patrijaršiju iz pepela nekoliko puta, čak i onda kada su svi dizali ruke od nje.
Dok ju je zdravlje služilo, radila je neumorno teške fizičke poslove, jer je Patrijaršija bila rušena, paljena, zapuštena, ostavljena. Kada je već bila poprilično stara i bolesna, radila je prema mogućnostima: pomagala bi da se raspremi trpezarija posle ručka ili bi u svojoj sobi pravila nešto za manastirsku prodavnicu. Šta su ona i sestre iznele na svojim plećima, to su sakrile u svojim srcima. Mi znamo samo ono što nisu mogle da sakriju. Ipak, svemu se znalo mesto i nikad rad nije bio ispred Boga i molitve. Jednom je livada pored crkve bila pokošena u subotu. Trava je trebalo da se suši do ponedeljka. U nedelju se iznenada naoblačilo i bilo je samo pitanje sata kada će početi kiša. Jedna od iskušenica je tražila blagoslov da pokupe travu pre nego što počne nevreme, iako je nedelja. Mati je rekla da urade to u ponedeljak ujutru. „Ali, ako padne kiša sve će propasti!“, rekla je iskušenica. „Neka propadne“, odgovorila je Mati, poštujući sedmi dan i dajući Bogu Božije. Seno su pokupili u ponedeljak rano ujutru. Oluja je počela nekoliko minuta posle završenog posla.
Mati Fevronija i Mati Efrosinija
O tome koliko joj je „značila“ zemlja, uprkos tome što je sebe celu ugradila u to Kosovo koje mi danas prepuštamo kao da imamo pravo na to, govori i sledeće: Kada je, pre nekoliko godina, trebalo neformalno pregovarati sa Albancima o povratku prognanih Srba, jedna od žena koja je predstavljala srpsku stranu došla je kod Mati na poslednje konsultacije. Razgovor je bio dug jer je trebalo rešiti pitanja vezana za građenje kuća, držanje stoke, obrađivanje zemlje itd. Pričale su do detalja o svemu i Mati ju je ispratila do manastirske kapije. Kada se najzad okrenula i pošla, Igumanija ju je pozvala i rekla: „Slušaj, zaboravi sve ovo, stoku, kuće, zemlju. Samo misli na ljude.“
Dolazili smo u Patrijaršiju mladi i drski, iako toga nismo bili svesni, defilovali sa frizurama, minđušama, pirsinzima, tetovažama, cigaretama. Od sestara ste mogli ponekad da dobijete savet ili nemi prekor, iako nam je sledovalo mnogo više od toga, ali od Mati Fevronije – nikad. Ona prosto nije videla. Gledala bi vas u oči tim njenim divnim plavim očima – opet dečijim! – i po nekoliko puta pitala da li nam je hladno i da li smo jeli, a onda dodavala onako (neka mi Bog oprosti) „mangupski“, da odemo slobodno u kuhinju ako smo gladni i da uzmemo nešto „preko reda“.
Uprkos lošem zdravlju i godinama koje su se nizale, prisustvovala je redovno svim službama, koje su nama, nenaviknutima, u početku teško padale naročito zbog ranog ustajanja i dugog trajanja. Prilazili smo joj u modroj tišini crkve da uzmemo blagoslov, brišući tragove sna sa očiju, a ona bi radosno prošaputala: „Dobro jutro, dobro jutro!“, kao da jedno „dobro“ nije dovoljno da predstavi lepotu kojom nas je Gospod okružio. Uvek ozarena kad nas vidi, valjda je umela da prepozna ikone Božije u nama, ono što smo mislili da smo zauvek izgubili, pa ponovo pronalazili u njenom pogledu.
Kada bismo se vraćali u naše gradove, trudili smo se da im se nađemo uvek na usluzi, ako je trebalo nešto poslušati, odneti ili poslati. Svaka sitnica je bila naša velika prilika da uzvratimo bar delić onoga što smo u Patrijaršiji dobili. Jednom je trebalo poslati nekoliko običnih fotografija sa monašenja, što je i učinjeno, ali je Mati posle nekoliko dana poručila preko jedne od sestara da joj kažemo cenu, jer „ona zna koliko je to skupo!“ Cena? Naša imena u Vašoj jednoj molitvi i da znate da ste preplatili.