Ljubimac, kućni… i u mom srcu…
VELIBOR MIHIĆ: ON JE MOJ GOSPODAR
Sve san pokušao, ničiji saveti ne pomažu, Gari tera svoje!
Otvorim jedno oko (ne oba da me ne „čuje“!) i pogledam na sat: minut do pola 6, rano-rano, ali… znam da mi neće oprostiti što sam i pomislio da… ne da odspavam već ni… odležim, bar, do 6!…
I, stvarno, kao svaki dan, i radan i neradan, u običan i prazničan… grebe na dovratak!… i ja moram da ga pustim, njega, svog gospodara, tj., mačećeg!…
Dok pišem, leži mi na vratu (vrat je gornji deo leđa a donji glave!) i pomno osluškuje zvuk moje tastature marke „chicony“, crna slova na beloj podlozi (obratna kombinacija mi ne odgovara, jedva sam je pronašao). Leži, tako, na meni i uživa. Ponekad, čak, i zaspi i – nek izvini – i zahrče!… Ume i da sklizne s mog ramena, pritisne taster za nov red jer, zaboga, zaboravio sam da sam prešao na nov sadržaj!…
Uglavnom, dobro se slažemo: on naređuje, a ja čujem i – slušam!
Velibor Mihić
oOOo