Porodica Stojković – sloga i ljubav sve pobedjuju

 

PORODICA STOJKOVIĆ

Sloga i ljubav sve pobeđuju. U poseti porodici Stojković iz Istoka u kolektivnom centru pred zatvaranjem, na Vidikovcu

 

Godinu dana je porodica Tomice i Olge Stojković boravila u Zemun polju kod Olgine sestre, a potom petnaest godina živi u kolektivnom centru na Vidikovcu. Nemačka organizacija „Help“ gradiće im kuću na placu koji su kupili u Rakovici od odštete koju su dobili posle smrti oca i babe u saobraćajnoj nesreći koja se desila pre četiri godine u Kragujevcu.

Kako započeti priču o porodičnoj slozi i borbi da se prevladaju problemi sa kakvim se već godinama suočava većina raseljenih Srba sa Kosova i Metohije? Prema svemu što se moglo zaključiti iz razgovora i atmosfere u kojoj smo dočekani u porodici Stojković iz Istoka, koja od progona sa Kosova i Metohije 1999. živi u neformalnom i neuslovnom kolektivnom centru na Vidikovcu u Beogradu, najbolja reč za tu priču je – ljubav.

Trinaestoro u jednom stanu

Otac Tomica i majka Olga sa decom Ilijom, Milenom i Aleksom i Tomičinom majkom, posle proterivanja iz svog stana u Istoku u koji se uselio Albanac, i koji do danas nisu mogli da prodaju jer Albanci smatraju da je to njihovo, došli su prvo kod Olgine sestre Miloranke (Dare) i zeta u Zemun polju gde su sa Olginom drugom sestrom i zetom iz Đakovice i njihovo troje dece boravili oko godinu dana. Njih trinaestoro, živelo je zajedno u jednom stanu(!) a pritom je Olgina sestra imala operaciju oba kuka. Sestre su se brinule da porodica ne oskudeva u hrani i kako kaže Olga stalno su spremale obroke. A vešte su sve u tome.

–Uzimali smo i sve što nam je pripadalo iz humanitarne pomoći i stalno smo kuvale, mesile, pekle, spremale kolače… – napominje Olga.

U to vreme mali Aleksa je imao samo šest godina ali je već pošao u prvi razred u Osnovnoj školi „Branko Ćopić“. Kada je učiteljica jednom prilikom pozvala Olgu u vezi njega, ona je bila zaplašena da će joj reći nešto nepovoljno, da se možda dete nije dobro ponašalo ili nije pokazalo zadovoljavajuće znanje. Ali, na njeno veliko iznenađenje učiteljica joj je saopštila lepu vest – da je Aleksa izuzetno inteligentan dečak i odličan đak. Dobri su bili i Ilija i Milena.

Godinu dana posle boravka kod sestre i zeta u Zemun polju, pordica Stojković prelazi u neformalni kolektivni centar, odnosno u barake koje su služile radnicima Građevinskog preduzeća „Progres-Pirot“ na Vidikovcu, koje se kasnije rasformiralo. U ovom centru koji je, kao i većina drugih, pred zatvaranjem, žive do danas. Ali, rešavanje pitanja krova nad glavom ovoj skladnoj i složnoj porodici je izvesno i na pomolu.

U međuvremenu borba za egzistenciju i školovanje dece nije prestajala, pričaju nam Olga i mlađi sin Aleksa. I dok razgovaramo stiže kafa, a gostoprimstvo je kod raseljenih kosovskometohijskih Srba posebno izraženo, iskreno, i ne prolazi bez kafe, soka i posluženja.

– Zaposlena sam u Osnovnoj školi „ Lazar Savatić“ u Zemunu kao spremačica. Ali kako Tomica nije našao posao radila sam i dopunski da bi porodica mogla da se prehrani i da školujemo decu. Često su me, zbog poverenja, preporučivali da radim kao spremačica u brojnim firmama i privatno po kućama. Nikad nisam odbijala posao. Radila sam i od toga su se deca školovala.
Rade da bi zaradili za studije

Stariji sin Ilija, završio je školu za tapetare i zaposlen je u Gradskom saobraćajnom preduzeću gde radi posao u struci. On se i oženio ima sina i ovih dana mu se rodila ćerka Ksenija. I on je sa svojom porodicom u ovom kolektivnom centru. Olgina ćerka Milena je upisala Učiteljski fakultet ali nije mogla da nastavi zbog nedostatka novca. Ipak i ona radi kao bebi-siterka i kako zadovoljno priča njen mlađi brat Aleksa, ima dosta posla i možda će nastaviti studije. I Aleksa je, takođe, upisao Menadžment na Fakultetu Union, stigao do druge godine ali dalje nije mogao takođe zbog nedostatka novca.

– Sada radim povremeno u kafićima i gde god nađem posao da bih nešto izdvojio da nastavim trogodišnje studije, priča nam on.

Pre četiri godine Porodica Stojković je doživela veliku tragediju. U saobraćajnoj nesreći u Kragujevcu poginuli su otac Tomica i njegova majka prilikom odlaska na sahranu jednom starom komšiji, jer je porodica pre proterivanja sa Kosova živela neko vreme i u tom gradu. Taj je momenat dosta narušio zdravlje i majci Olgi koja je obolela od dijabetesa. Ali se ova jaka i vredna žena ne predaje. Ne priča ona o bolesti niti se žali već nam saopštava i povoljne vesti… A to je da su prošle godine, od sredstava koja su stigla kao odšteta za Tomičinu i bakinu nesreću, kupili plac u Rakovici i dobili listu da im Nemačka humanitarna organizacija „Help“ sagradi kuću od 70 kvadrata. Sada se još čekaju neka dokumenta radi dobijanja dozvole za gradnju.

– Zemljište na kome je naš plac je bilo u kategoriji poljoprivrednog ali kako sam saznala još 2008. godine je preinačeno u građevinsko, tako da će stambena izgradnja biti dozvoljena, zato sam se obratila odgovarajućim službama da nam dozvole izgradnju kuće, ali mi je rečeno da treba da platim priličnu sumu novca. Iz Humanitarne organiozacije „Help“ kažu da će odmah početi da grade samo da dobijemo te dozvole. Očekujem da će se i to rešiti za moju višečlanu porodicu jer ćemo tu živeti svi i deca i unučad i ja – kaže Olga.

Dok smo razgovarale, Aleksa je otišao do komšija da vidi kako su a istovremeno slikao za nas ovaj kolektivni cetar koji spolja izgleda tako kao da je pripreman za horor-film. Sive, neugledne i gotovo trule barake smeštene su tačno ispod modernih visokospratnica koje su upravo gradili majstori GP „Progres Pirot“. Ali, kako je na državnom nivou odlučeno i ovaj kao i svi drugi kolektivni centri u kojima su živele izbeglice i raseljena lica biće zatovern uskoro, a njegovim stanarima biće obezbeđeni bolji uslovi ili pomoć da sami dođu do krova.

Nije baš ni bez posledica bio život u ovim barakama… Često bez struje i grejanja, u vlazi i sa zdravstvenim problemima… a jedna je devojka odbila da se zabavlja sa dečkom koji je ovde živeo, samo zato što nije imao bolji krov nad glavom… pričaju nam to Stojkovići jer su i oni sami često osećali tugu izbeglištva… Kod njih je, međutim, sloga i međusobna ljubav uvek nadvladavala svako negativno osećanje…

– Zato je dobro imati više dece – kaže Olga koja je i sama potiče iz višečlane porodice… Njih je bilo četiri sestre i tri brata. I sada se svakodnevno čuju i često posećuju i pomažu…

 

Slavica Đukić

Novinarka Jedinstva