SVETLOST LJUBAVI
Šta je privlačnost ili seksualna strast, šta je zaljubljenost a šta je istinska ljubav
Isus Hristos, Spasitelj naš, jednom prilikom je izgovorio ove reči: „Jer gdje je blago vaše, ondje će biti i srce vaše. Svjetiljka tijelu je oko. Ako, dakle, oko tvoje bude zdravo, sve će tijelo tvoje svijetlo biti“ (Mt. 6:21-23).
Ostavljajući mogućnost radoznalom čitaocu da pronađe šire tumačenje ovih reči, rekao bih da postoje tri vrste svetlosti koje nas privlače u drugom čoveku.
Strast
Prva vrsta je svojevrsni bljesak seksualnosti koji u nama raspaljuje skrivene strasti. On predstavlja isijavanje privlačne spoljašnjosti. Nesrećan je čovek koji taj bljesak smatra za istinsku svetlost duše. U tom pogledu je značajna sudbina poznate američke glumice, Merilin Monro, koja je menjala ljubavnike kao rukavice. Na kraju se strašno razočarala i sa gorčinom rekla da nikada nije bila voljena, da je bila samo predmet želje. „Za njih sam bila samo telo“, rekla je Merlin Monro nedugo pre smrti. Takvu vrstu svetlosti je nemoguće čak i nazvati svetlošću, pre je u pitanju svetlucanje telesne privlačnosti.
Jedan moj poznanik je tek ušavši u emotivnu vezu, već dozvolio intimnu blizinu i to mu je zavezalo i ruke i noge – bio je prinuđen da stupi u brak pod pritiskom svoje devojke, iako je svima bilo očigledno njihovo unutrašnje međusobno nerazumevanje. On se na nju žalio još pre venčanja. Venčanje se izvršilo, svi su im čestitali, darovali poklone, ali se nakon godinu dana ispunila reč njihovih roditelja: „Ovaj brak neće dugo trajati“.
Sveti pravedni Jovan Kronštatski je jednom prilikom napisao: „Kada čovek prema čoveku, jedan pol prema drugom, oseća ili neguje životinjsku želju ili telesnu ljubav – tada u čovekovom srcu nestaje istinska ljubav i čovek kao da se pretvara u bezdušnu, lakomu stvar, u slast – nečistu, mrsku, protivnu Bogu, nestaje ljubav Božija i useljava se đavolska želja“.
Istina, ovo su stroge reči, ali tačno opisuju ono na šta se sapliće većina naših savremenika.
Zaljubljenost
Postoji svetlost mnogo čistija, uzvišenija – svetlost zaljubljenosti pri kojoj, nasuprot prethodnom primeru, utihnu sve grube strasti i postaješ očaran idealizacijom ljubljenog čoveka. Tako je Andersen (1805-1875) postavši u mladosti privatni učitelj dece Jovana Kolina, istaknutog danskog državnika, zavoleo njegovu ćerku Luisu. Dugo godina je tugovao i patio nemajući mogućnost da sa njom uđe u brak. Tako je bio zaljubljen i pesnik Vasilije Žukovski u svoju dalju rođaku Mašu Mojer. Njihov brak je takođe iz niza razloga bio nemoguć, međutim, oni nisu ni tražili uzajamnu intimnu blizinu, njih je vezivala idealizovana ljubav, tačnije zaljubljenost.
Šta je zaljubljenost?
Ona je poznata svakom. Ona, poput jarkih sećanja iz svetlog detinjstva ostavlja u duši posebno sećanje i neku neizrecivu tugu. U srcu svetli slika jedinstvene osobe za tebe. Zaljubljenost je poput pejzaža suncem obasjanog Krima, poput romanse putovanja. Ona privlači, ranjava i nadahnjuje.
Čim se zaljubimo, mi tad posmatramo najmanji gest, pokrete osobe koja nas privlači, udubljujemo se u izraze njenog lica. Pokušavamo u njima da uočimo nešto važno za nas, pre svega – odnos te osobe prema nama.
Vrlo je važno razumeti šta se krije iza ovog fenomena. Zaljubljenost je svojevrsna ljubav prema lepoj fotografiji. Čovek se dugo pripremao za slikanje, ulepšavao sebe, skrivao nedostatke. Fotograf umetnik je sa umećem uradio svoj posao. Blic je sevnuo i ovekovečio taj ulepšani lik. Čovek je video sliku, srce se razgorelo, idealna slika pleni dušu. Tako i zaljubljenost predstavlja trenutak snažnog duševnog bljeska kada se na tvojoj duši oslikala slika duše drugog čoveka, idealna slika koja očarava.
Postoji statistika, tačnije, naučna istraživanja biohemijskih procesa u čovekovom organizmu. U trenutku upoznavanja sa privlačnom osobom u organizmu zaljubljene osobe se pojačano luči određeni hormon koji neki ljudi tako i zovu – „hormon ljubavi“. Njegovo lučenje u osobi stvara osećaj euforije tokom kontakta sa osobom u koji je zaljubljen. Ali, avaj, prolaze dve godine i hormon se vraća na raniji nivo.
Sada zamislite: prošlo je vreme, prvi „leptirići“ su nestali, snažna osećanja su izbledela, „oni“ su se navikli jedno na drugo. Spoljašnjost te više ne očarava, nema zaljubljenosti. Šta dalje? Tražiti drugu osobu za sledeće dve godine?
Sve ovo znači da pri istinskoj ljubavi mora da postoji nešto dublje od trenutne privlačnosti spoljašnjim izgledom ili snažnim plamenom jakih osećanja.
Međutim, nije sve tako tragično, jer zaljubljenost vremenom može preći u ljubav. Čak i više od toga – zaljubljenost je poseban dar Božiji koji spasava čoveka od vulgarnosti i telesnih iskušenja. To je dar koji, kada ga u sebe primi zaljubljena osoba, unutar nje sve je obuzeto uzbuđenošću, a srce kao da zamire od sijanja idealne slike ljubljenog čoveka. Telesnost odstupa jer zaljubljena osoba čak ne može ni da se usudi da sveštenu sliku ljubljene osobe isprlja nečistim fantazijama.
Još jednom bih ponovio: zaljubljenost može preći u ljubav, dok telesna želja nikada ne može roditi ni ljubav niti zaljubljenost.
I ako nastavimo još dalje, otkrićemo jednu važnu tajnu: u braku jačina osećanja treba da pređe u dubinu.
Snažna osećanja su nalik na horizont koji očarava, koji uvek ostaje nedostupan, koliko god mu se približavali. Sećate se koliko puta ste osećali jaku glad i sa zadovoljstvom jeli, a zatim bi se, ipak, kasnije glad ponovo javljala. Koliko puta ste pili i opet osećali žeđ. Tako je i sa snažnim osećanjima zaljubljenosti – na početku snažna duševna glad, zatim snažna zasićenost dostignutim kontaktom, a potom opet – glad. Ovim osećanjima nije moguće zasititi se. Osećanja će se ohladiti i u najneprikladnijem trenutku preći u nešto drugo.
Ljubav
Treća vrsta je svetlost mirna, uzajamna. Možemo je nazvati početkom ljubavi. Ljubav nije prosto osećanje uzbuđenja kada vidimo nekog, ili osećanje mučenja kada te osobe nema. Čovek koji istinski voli ne traži toliko svoju, koliko dobrobit osobe koju voli. Za razliku od toga, osećanje zaljubljenosti traži korist za sebe, jer žudi da bude zadovoljeno.
Vi ste, naravno, više puta čitali, možda i slušali da neko kaže: „Ne mogu da živim bez nje“. Eto, to „ja… ne mogu“, na žalost, ukazuje na samoljublje – govori se o svom „ja“ koje neće biti zadovoljno dok ne dobije drugog. Ako bude neuspešno u tome, dospeva u očajanje.
Nisam slučajno rekao da je pri poznanstvu moguć samo početak ljubavi. Jer u tom trenutku čovek počinje da se odriče sebe samoga i u centru njegovih interesovanja se više ne nalazi isključivo njegovo sopstveno blagostanje. On počinje da brine o drugoj osobi ne štedeći sopstveno vreme, snagu i zdravlje.
Međutim, jedino će život proveriti da li je u pitanju bila ljubav ili privremena plemenitost srca, ranjenog romantikom. Ljubav je poput predivnog vrta koga je neophodno stalno obrađivati. Nije dovoljno posaditi cveće, važno je čuvati ga i brinuti o njemu. Neophodno je paziti na drvo, voće, trave, potrebno je zalivati, negovati ih i iskoreniti korov. Tako i zaljubljenost prelazi u ljubav samo uz neprestani rad na sebi.
Ljubav ne predstavlja idealizaciju drugog čoveka, već viđenje obraza Božijeg u njemu. Ljubav nije klanjanje ili ushićenje izazvano privremenom eksplozijom osećanja. Ljubav je posebno viđenje srca, kada iza spoljašnjeg telesnog omotača vidiš unutrašnju lepotu drugog čoveka. Ne privlače te prosto lice i figura. Dešava se da ljudi oko nas govore: „Šta je našao u njoj?“ Međutim, ljudi koji se vole vide u onom drugom nešto što drugi ne vide. A šta vide oni?
Ljubav je skrivena svetlost koja prebiva u srcima ljudi koji se vole, svetlost koju vide samo oni. Ona je potpuno objektivno osećanje da je sve što je u toj osobi zaista „tvoje“ , da je to nešto rođeno i najbliže tvom srcu.
Ljubav je – zrelost, dubina i nepromenljivost. Ljubav je oslobođenje, ona je nesebična u svojim darovima i zato u sebi nosi duboki mir. Ljubav se ne može razumski definisati. Ona se može osetiti, njome se može i potrebno je živeti.
Samo čovek koji istinski voli zna šta je ljubav.
Djakon Valerij Duhanjin