Sveti Apostol Filip – žitije

 

SVETI APOSTOL FILIP

Danas 27 novembra po novom kalendaru ili 14 novembra po crkvenom kalendaru se slavi Sveti apostol Filip. Danas su i Božićne poklade, početak Božićnog posta

 

 

ŽITIJE SVETOG APOSTOLA FILIPA

 

Kraj mora Galilejskog, u blizini Horazina i Kapernauma nalažaše se grad Vitsaida.[1] U tome gradu rodiše se tri apostola: Petar, Andrej i Filip. Petar i Andrej behu ribari, i tim se zanatom bavljahu dok ih Gospod Hristos ne pozva za sobom; a Filipa još u mladosti roditelji dadoše da se uči knjižnoj mudrosti. Usrdno čitajući i izučavajući Sveto Pismo, Filip postade odličan poznavalac Svetoga Pisma, i dobro znađaše sva proroštva o očekivanom Mesiji, i plamtijaše plamenom ljubavlju k Njemu i silnom željom da Ga vidi u lice, iako još nije znao da je već došao na zemlju Onaj koga mnogi željahu videti, očekujući Njegov dolazak.

Dok Filip plamtijaše takom ljubavlju k Mesiji, gle, mnogoželjeni Mesija, Hristos, dođe u Galileju, i našavši Filipa reče mu: Hajde za mnom (Jn. 1, 43).

Ovaj poziv Gospodnji Filip ču ne samo telesnim ušima nego i svim srcem, i odmah poverova da je to istiniti Mesija, obećan Bogom preko proroka, i pođe za Njim. Pažljivo prateći presveti život Gospoda Hrista, Filip se staraše da ga podražava, i učaše se od Njega Božanskoj premudrosti, kojom je kasnije imao pobediti bezumlje neznabožačko. Radujući se pronalasku take Riznice, kojom je sav svet imao biti iskupljen, Filip ne hte da se samo on jedan obogaćuje njome, nego žuđaše da i drugi imaju udela u tom daru. Zato, našavši prijatelja svog Natanaila on mu s radošću saopšti: Mi nađosmo Onog za koga Mojsije u zakonu pisa i proroci – Isusa sina Josifova iz Nazareta (Jn. 1, 45). Natanail, čuvši to i ne verujući da iz malenoga grada i od prostoga roda može proizaći Mesija, Car Izrailjski, reče: Iz Nazareta može li biti što dobro?

A Filip, ne govoreći mnogo, posavetova Natanilu da samo vidi Isusa, rekavši mu: Dodji i vidi (Jn. 1, 46).

Tako postupi Filip zato što je znao da će Natanailo, čim vidi Isusa i čuje Njegove spasonosne reči, odmah poverovati da je On Mesija. Tako ustvari i bi. Jer kada Filip vođaše Natanaila k Isusu, to Gospod, koji ispituje srca i čita sakrivene misli ljudske, ugledavši Natanaila gde ide k Njemu, poznade ga i reče o njemu: Evo pravoga Izrailjca u kome nema lukavstva.

Čuvši te reči, Natanailo se silno začudi i reče My: Otkuda me poznaješ? Jer niti si ti ikada video mene, niti ja tebe.

Odgovori mu Gospod: Pre nego te pozva Filip videh te kad bejaše pod smokvom (Jn. 1, 47-48).

A Natanail kada beše pod smokvom, razmišljaše o Božanstvenom Mesiji, u očekivanju Koga beše sva radost i veselje vernih slugu Božijih; i darova mu Bog u to vreme srce skrušeno i tople suze, pomoću kojih on usrdno moljaše Boga, da ispuni ono što je od pamtiveka obećao ocima i pošlje na zemlju Spasitelja sveta. Svevideće pak oko Božije vide u to vreme Natanaila koji beše u duhu umilenja, zato mu i reče Gospod: Videh te kad bejaše pod smokvom.

Ove reči još više zaprepastiše Natanaila. Jer on se seti o čemu je razmišljao pod smokvom, i sa kakim se umilenjem molio Bogu da pošalje Mesiju; a znađaše da tamo ne beše ni jednog čoveka s njim koji bi ga video, i da misli njegove niko sem Boga ne mogaše znati. Zato Natanailo odmah poverova da je Isus Mesija koga Bog obeća poslati na spasenje roda ljudskog, i ispovedi da je u Hristu Isusu Božanska priroda kojom Isus saznade tajne njegova srca, pa zbog toga on i uskliknu: Učitelju! Ti si Sin Božji, ti si Car Izrailjev! (Jn. 1, 49).

O, kako ogromnu blagodarnost Natanailo osećaše i izražavaše Filipu što ga obavesti o došavšem na zemlju Spasitelju i što ga privede tome željenom Mesiji! A radovaše se i sveti Filip što ljudi obretoše Božansku Riznicu, sakrivenu u ilovači ljudske prirode, i još većom ljubavlju goraše ka svome Gospodu. No sveti Filip, videći u svome Božanskom Učitelju savršenog po svemu čoveka, ipak ne poznavaše još u Njemu savršenog Boga. Da bi to ispravio u njemu, Gospod Hristos mu priteče u pomoć. Jednom Gospod, nalazeći se sa pet hiljada ljudi s one strane Tiverijadskoga Mora, i želeći da toliko mnoštvo svojih slušalaca nahrani na čudesan način, reče Filipu: Gde ćemo kupiti hleba da ovi jedu?

A ovo reče kušajući ga, jer znađaše da se nema gde nabaviti toliki hleb; a znađaše unapred i to šta će My odgovoriti Filip. No On radi toga i upita Filipa, da bi ovaj bolje poznao sebe, i postidevši se zbog svog maloverja, ispravio se u veri. I stvarno, Filip se ne opomenu svemogućstva Božijeg i ne reče: Ti, Gospode, sve možeš; nije Ti potrebno da ikoga pitaš o tome; samo poželi, i odmah će se svi nasititi: „otvoriš ruku svoju, sve i sva se nasićuje dobra“ (Ps. 103, 28). Ne reče to Filip, nego, pomišljajući o Gospodu svome kao o čoveku a ne kao o Bogu, reče: Dvesta dinara hleba nije dosta da svakome od njih po malo dopadne (Jn. 6, 7). Zatim sa ostalim učenicima reče: Otpusti narod neka idu u okolna sela i palanke da kupe sebi hleba (Mk. 6, 36). Međutim kada Gospod prelomi pet hlebova i dve ribe za pet hiljada ljudi (Lk. 9, 16), tada Filip vide da iz ruke Gospodnje, kao iz neiscrpne žitnice, davaše se svima dovoljno hrane, dok se sav narod ne nasiti. Tada se apostol postide zbog maloverja svog, i utvrdivši se u veri proslavi zajedno sa drugima Božiju silu što je u Hristu Isusu.

Kasnije Filip bi Gospodom kao dostojan uvršćen među dvanaest najodabranijih apostola; i imađaše blagodat od Njega i slobodu prijateljske ljubavi pred Njim. Jednom u Jerusalimu neki Jelini, koji behu došli o prazniku, pošto kao neverni ne mogahu lako doći do Isusa, pristupiše k Filipu i moljahu ga govoreći: Gospodine, mi bismo hteli da vidimo Isusa. A on saopšti to najpre Andreju, pa se onda s Andrejom usudi obavestiti Isusa o želji tih Jelina, radujući se tome što i neznabošci traže da vide i čuju Gospoda njegovog i Učitelja. Tada on ču od Gospoda Isusa divno učenje i proroštvo o neznabošcima: da će oni poverovati u Njega ne sada već posle Njegove smrti. Ako zrno pšenično, reče Gospod tom prilikom, padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi (Jn. 12, 24). Time Gospod kao da je rekao: Dok ja živim na zemlji, imam samo deo doma Izrailjeva koji veruje u mene; a kada umrem, onda će ne samo dom Izrailjev nego i mnogi neznabošci poverovati u mene.

Još jednom sveti Filip, posle Tajne Večere, usudi se upitati Gospoda o velikom tajanstvu Božanstva, kada Ga zamoli da im pokaže Oca, govoreći: Gospode, pokaži nam Oca, i biće nam dosta (Jn. 14, 8). Ovim svojim pitanjem sveti Filip učini veliku korist Crkvi Hristovoj, jer iz toga se naučismo znati jednosušnost Sina sa Ocem i zatvarati usta jereticima koji odbacuju tu Božansku istinu. Na to Gospod odgovori sa blagim prekorom: Toliko sam vreme s vama i nisi me poznao, Filipe? Koji vide mene, vide Oca; pa kako ti govoriš: pokaži nam Oca? Zar ne veruješ da sam ja u Ocu i Otac u meni? Reči koje vam ja govorim, ne govorim od sebe; nego Otac koji prebiva u meni, On tvori dela. Verujte meni da sam ja u Ocu i Otac u meni (Jn. 14, 9-10).

Ovaj odgovor Gospoda Isusa nauči svetoga Filipa i s njim svu Sabornu Apostolsku Crkvu da pravilno veruje u jednakost Božanstva Sina sa Ocem i da izobličava bogohulstvo Arija koji kaže da je Sin Božiji stvorenje a ne Tvorac.

Posle dobrovoljnog stradanja i vaskrsenja Sina Božija, sveti Filip vide sa ostalim apostolima Gospoda svog već u besmrtnom i proslavljenom telu, dobi od Gospoda mir i blagoslov, vide i vaznesenje Njegovo. Udostoji se on i blagodati pri silasku Svetoga Duha i postade propovednik Hristov među neznabošcima, jer mu kockom pade u deo da ide na propoved u Malu Aziju. No najpre on propovedaše u Galileji.

Tamo ga jednom srete neka žena koja u naručju svom nošaše svoje preminulo detence i ridaše neutešno. Ugledavši je, apostol se Hristov sažali na nju, i pruživši ruku ka umrlom detetu reče: Ustani! naređuje ti Hristos koga propovedam. I detence odmah ožive. A majka, ugledavši vaskrslo čedo svoje živo i zdravo, pripade k nogama apostolu uznoseći mu blagodarnost za vaskrsenje sina svog i moleći od njega krštenje, jer ona poverova u Gospoda Hrista propovedanoga njime. Apostol, krstivši majku s detencetom, otputova u neznabožačke zemlje. I propovedajući Evanđelje u Grčkoj, on silom Hristovom činjaše mnoga čudesa, isceljujući bolesnike, a vaskrse i jednog mrtvaca. Ova čudesa veoma zadiviše tamošnje Jevreje, i oni poslaše u Jerusalim ka glavarima svešteničkim i knezovima jevrejskim izveštaj: da je k njima došao neki nepoznat čovek po imenu Filip, propovedajući ime Isusovo, kojim izgoni bese i isceljuje svaku bolest, pa je tim imenom Isusovim čak i jednog mrtvaca vaskrsao, i već su mnogi poverovali u Isusa.

Uskoro doputova iz Jerusalima u Grčku jedan poglavar sveštenički sa književnicima, besan na Filipa. Obukavši se u svoju arhijerejsku odeću, on nadmeno i gordo sede na sudijsko mesto u prisustvu mnogih Jevreja i neznabožaca. Tamo doveden bi i sveti apostol Filip, i postavljen u sredinu skupa. Pogledavši ga ljutito, arhijerej poče s gnjevom govoriti: He beše li ti dosta Judeja, Galileja i Samarija da obmanjuješ proste i neuke ljude? Nego si i ovamo došao k mudrim Jelinima da širiš obmanu kojoj si se naučio od Isusa, protivnika zakona Mojsijeva, zbog čega On bi osuđen, raspet na krst, i umre sramnom smrću. I radi praznika Pashe koji se dogodi u to vreme, on bi pogreben, a vi učenici Njegovi ukradoste Ga tajno, i na obmanu mnogima razglasiste na sve strane da je On sam vaskrsao iz mrtvih.

Kada arhijerej izgovori to, gomila zagraja na Filipa: Šta ćeš na ovo reći, Filipe? I nastade u narodu strahovita graja: jedni behu za to da Filip odmah bude ubijen, a drugi predlagahu da se odvede u Jerusalim i tamo pogubi. Tada sveti apostol otvori usta svoja i reče arhijereju: Čoveče, zašto voliš sujetu i govoriš laž? Zašto ti je srce okamenjeno, i ti nećeš da govoriš istinu? Ne udariste li vi pečat na grob i postaviste stražu? I kad Gospod naš vaskrse ne slomivši pečat grobni, ne dadoste li vi tada zlato vojnicama, da slažu govoreći, kako su, tobož, dok su oni spavali, učenici Isusovi ukrali mrtvoga Isusa? Kako te ni sada nije stid da unakažuješ istinu! Sami pečati grobni su svedoci istinitog vaskrsenja Hristovog, i oni su izobličitelji vaše laži, a i u dan Suda oni će vas izobličiti.

Ove apostolove reči strahovito razbesneše arhijereja, i on jurnu na apostola, želeći da ga sam zgrabi i ubije, ali u tom trenutku on oslepi i sav pocrne. Prisutni, videvši šta se zbi, pripisaše to mađijama, i mnogi poleteše na Filipa sa željom da ga pogube kao mađioničara, ali i njih snađe ista kazna koja i arhijereja. Pored toga se i zemlja strašno uskoleba, i prestavljeni svi drhtahu od straha, i poznaše veliku silu Hristovu. Međutim sveti apostol, videći bedu oslepljenih i telesno i duhovno, zaplaka se zbog njih i obrati se molitvom Bogu da im prosveti i tela i duše. I na molitvu svetog apostola, svima im bi poslano isceljenje s neba. Ovo čudo učini te se mnogi obratiše ka Hristu i poverovaše u Njega. No arhijerej, još neprestano oslepljen zlobom, ne samo ne hte posle kazne koja ga snađe da se opameti i pozna istinu, nego ponovo stade rigati mnoge hule na Gospoda našeg Isusa Hrista. Ali ga tada postiže još veća kazna: zemlja se iznenada otvori i proguta ga, kao nekada Datana i Avirona.[2]

Posle arhijerejeve pogibije sveti apostol Filip mnoge krsti tamo i postavi im za episkopa jednog čestitog i dostojnog čoveka po imenu Narkisa, pa otputova u Part. Putem on moljaše od Boga pomoći u trudovima svojim. I kad prekloni kolena na molitvu, njemu se javi s neba slika orla sa pozlaćenim krilima, raširenim slično Hristu raspetome. Ukrepljen tim javljanjem, sveti Filip krenu opet na propoved, i obišavši Arabijske i Kandakijske gradove[3] ukrca se u lađu i otplovi morem ka Sirijskom gradu Azotu.[4] No noću nastade velika bura na moru, i svi već strahovahu za svoj život. Tada sveti apostol stade na molitvu, i odmah se pojavi na nebu lučezarni krst, koji obasja tamu noćnu, i more se iznenada utiša, i valovi njegovi umukoše. A kad lađa pristade uz obalu Azota, sveti Filip iziđe iz lađe, i primi ga u dom svoj neki gostoljubivi čovek po imenu Nikoklid, koji imađaše kćer Haritinu, koju boljaše jedno oko. Ušavši u Nikoklidov dom, apostol poče propovedati reč Božju prisutnima, i svi ga slušahu s radošću. A i Haritina beše tu i slušaše svetog apostola; i propoved je njegova toliko ushiti, da ona zaboravi i na samu bolest svoju. Videći toliko usrđe njeno za reč Božiju, i znajući za bolest njenu, apostol se sažali na nju i naredi joj da na bolesno oko svoje stavi ruku i da prizove ime Isusa Hrista. Čim to Haritina učini, odmah se isceli oko njeno, i sav dom Nikoklidov poverova u Hrista, i krstiše se.

Iz Azota sveti apostol Filip otputova u Jerapolj Sirijski[5] gde, propovedajući Hrista, izazva silan gnjev u narodu, i htedoše da ga kamenjem zatrpaju. No na zauzimanje jednog uglednog građanina po imenu Ira, on bi spasen od pogibije. – Građani! reče Ir narodu, poslušajte savet moj: nemojte činiti nikakvo zlo ovome strancu dok ne ispitamo je li istinito učenje njegovo; i ako se ono ne pokaže istinito, onda ćemo ga pogubiti.

Narod se ne usudi da protivreči Iru. I uzevši Filipa, Ir ga odvede domu svome. Apostol pak u domu Irovom po običaju održa drugu propoved o Hristu, i privede k svetoj veri Ira, i sav dom njegov, i susede njegove, i prosveti ih tajnom svetog krštenja. Međutim građani, doznavši da je Ir primio krštenje, sabraše se noću i opkoliše dom njegov, sa namerom da zapale dom njegov, te da sa apostolom izgori Ir i ovi domašnji njegovi. Saznavši njihovu nameru, apostol iziđe k njima neustrašivo, a oni ga kao divlje zveri škrgućući zubima zgrabiše i na svoju skupštinu odvedoše. Starešina pak skupštine, kome beše ime Aristarh, ugledavši apostola, pruži svoju ruku i uhvati ga za kosu, ali mu se tog časa ruka osuši, oči oslepiše, uši ogluveše. Kada se to zbi u naroda se promeni raspoloženje: gnjev se pretvori u divljenje, i oni stadoše moliti apostola da isceli starešinu njihovog Aristarha.

A Filip im govoraše: Ako on ne poveruje u Boga kojega ja propovedam, neće se isceliti. Dok Filip tako govoraše narodu, naiđe pratnja, i ljudi rugajući se apostolu rekoše: Ako vaskrsneš ovoga mrtvaca, onda će Aristarh i mi svi poverovati u Boga tvog. Apostol podiže oči svoje na nebo i dugo se moljaše; zatim obraćajući se mrtvacu reče mu krotkim glasom: Teofile! I tog trenutka mrtvac se podiže na nosilima, sede i otvori oči svoje. A Filip mu onda reče: Hristos ti naređuje: ustani i razgovaraj s nama! Mrtvac, ustavši sa odra svog, pade k nogama apostolovim, govoreći: Blagodarim ti, sveti slugo Božiji, što me u ovom času izbavi od strašnoga zla: jer me dva crna i zlosmradna đavola nemilosrdno vucijahu, i da ti nisi pohitao i izbavio me od njih, ja bih bio bačen u ljuti tartar.

Tada svi, videvši ovo preslavno čudo, jednoglasno proslaviše Jedinog Istinitog Boga, kojega Filip propoveda. Apostol pak, davši rukom znak narodu da ućuti na kratko vreme, naredi Iru da svojom rukom zakrsti povređene delove Aristrahove. Čim to Ir učini, odmah se Aristarhu osušena ruka isceli, oči progledaše, uši pročuše, i on potpuno ozdravi.

Zbog takvih čudesa, koja sveti Filip činjaše silom Hristovom, svi žitelji grada Jerapolja poverovaše u Gospoda Hrista, i porazbijaše idole svoje. Prvi koji poverova beše roditelj Teofilov; on polupa dvanaest zlatnih idola svojih, i zlato razdade siromasima. Sveti apostol Filip ih krsti sve, i postavi im Ira za episkopa.

Osnovavši na taj način crkvu u Jerapolju i utvrdivši u svetoj veri novoprosvećene, sveti Filip krenu u druge zemlje na propoved. Prohodeći Siriju i planinsku Asiju on dođe u Lidiju i Miziju[6] i putujući po njima on obraćaše k Istinome Bogu zabludele neznabošce. Tamo se njemu pridruži sveti apostol Vartolomej,[7] koji u to vreme propovedaše u susednim gradovima i bi od Boga poslan u pomoć Filipu. Pored toga bratu svome Filipu sledovaše i sestra njegova devica Mirijamna[8] i svi zajedno služahu spasenju roda ljudskog. Prohodeći Lidiju i Miziju i blagovesteći Evanđelje, oni podnošahu od nevernih mnoge napasti i muke, bijeni i u tamnice zatvarani i kamenjem zatrpavani. Ho y svima tim gonjenjima i stradanjima oni blagodaću Božjom ostajahu živi i hitahu na predstojeće im trudove u propovedanju Evanđelja Hristova. U jednom od Lidijskih naselja oni sretoše ljubljenog učenika Hristovog, Jovana Bogoslova, i zajedno s njim otidoše u Frigiju, i došavši u grad Jerapolj[9] propovedahu Hrista. Ovaj grad bejaše prepun idola, kojima se klanjahu svi njegovi žitelji. Među tamošnjim lažnim božanstvima bejaše i jedna zmijurina, koju Jerapoljci kao boga počitovahu i posebni joj hram podigoše, u kome je držahu zaključanu, i prinošahu joj mnoge i raznovrsne žrtve, i hranjahu je. Ti bezumni ljudi počitovahu i neke druge gmizavce i zmije. Najpre se sveti Filip sa družinom svojom naoruža molitvom protiv te zmijurine; u tome im pomože a sveti Jovan Bogoslov, koji u to vreme beše s njim. I oni molitvom, kao kopljem, zaklaše tu zmijurinu, i silom Hristovom je umrtviše. Posle toga sveti Jovan Bogoslov se odvoji od njih, ostavivši njima propovedanje Evanđelja u Jerapolju, a sam ode u druge gradove šireći svuda svetu Blagovest. Sveti pak Filip s Vartolomejem i Marijamnom, ostavši u Jerapolju, usrdno se starahu da odagnaju odatle tamu idolopoklonstva i uvedu veliku svetlost poznanja Istine, i truđahu se dan i noć u propovedanju reči Božije, učeći prelašćene, urazumljujući bezumne, i upućujući zabludele na put Istine.

U gradu Jerapolju življaše čovek po imenu Stahije, koji već četrdeset godina beše slep. Sveti apostoli molitvom otvoršpe njegove telesne oči, a propoveđu Hristovom prosvetiše i duševne oči njegove. Krstivši Stahija, oni prebivahu u njegovom domu. Međutim po celome gradu pronese se glas da je slepi Stahije progledao. I stade se mnogo naroda sticati u njegov dom. I sveti apostoli sav taj narod učahu veri u Hrista Isusa. A donošahu tamo i mnoge bolesnike, i sve ih sveti apostoli isceljivahu molitvom, i đavole iz ljudi izgonjahu. Zbog toga mnoštvo ljudi pristupahu veri u Hrista i krštavahu se.

Žena gradonačelnika Jerapoljskog, po imenu Nikanora, ujedena od zmije, ležaše teško bolesna i beše na samrti. Čuvši za svete apostole da u domu Stahijevom isceljuju rečju svakovrsne bolesti, Nikanora, u odsustvu svoga muža, naredi svojim slugama da je odnesu k njima. I ona dobi dvostruko isceljenje: telesno – od ujeda zmije, i duševno – od demonske obmane, jer naučena od svetih apostola ona poverova u Hrista. A kada se gradonačelnik vrati doma, sluge mu ispričaše da se žena njegova nauči verovati u Hrista od nekih tuđih ljudi koji prebivahu u Stahijevom domu. Gradonačelnik se strahovito razgnjevi i naredi da odmah apostole uhvate a dom Stahijev zapale. Ovo naređenje bi izvršeno. Steče se silan narod, i uhvativši svete apostole Filipa i Vartolomeja, i svetu devojku Marijamnu, vucijahu ih po gradu, bijući ih i ismevajući ih, pa ih onda vrgoše u tamnicu. Posle toga gradonačelnik sede na sudištu da sudi propovednicima Hristovim. I sabraše se k njemu svi žreci idolski, i žreci pogubljene zmijurine, i žaljahu se na svete apostole govoreći: Gradonačelniče, odmazdi za sramoćenje bogova naših, pošto, otkako ovi tuđinci dođoše u naš grad, opusteše oltari velikih bogova naših, i narod zaboravi prinositi im uobičajene žrtve; a pogibe i znamenita boginja naša zmija. Stoga, umrtvi ove vračare.

Tada gradonačelnik naredi da sa svetog Filipa svuku odelo, govoreći da se u njegovom odelu nalaze mađije. No svukavši odelo, oni u njemu ništa ne nađoše. Isto tako svukoše i svetog Vartolomeja, ali i u njegovom odelu ništa ne nađoše. A kad priđoše svetoj Marijamni, sa namerom da je svuku i da obnaže devičansko telo njeno, ona se iznenada na njihove oči pretvori u plamen ognjeni, i neznabošci uplašeni pobegoše od nje. Gradonačelnik osudi svete apostole na raspeće. Prvi postrada sveti Filip. Njemu prosvrdliše pete, provukoše kroz njih konopce, i raspeše ga na krstu glavačke pred vratima zmijurinina hrama, pa ga kamenjem gađahu. Zatim razapeše svetog Vartolomeja pored hramovnog zida. I iznenada nastade veliki zemljotres, zemlja se otvori i proguta gradonačelnika, sve žrece zmijine i mnoštvo neverujućeg naroda. Tada veliki strah zahvati sve, i verujuće i neznabošce, koji preostadoše živeti, i zavapiše ka svetim apostolima da se sažale na njih i umole Jedinoga Istinitoga Boga svog, da i njih zemlja ne proguta. I hitno se baciše na posao: da skinu s krstova raspete apostole. Sveti Vartolomej ne beše visoko raspet, i njega skinuše brzo. A svetog Filipa ne mogoše brzo skinuti s krsta, pošto beše na visini raspet; a naročito stoga što je bila volja Božja, da bi apostol Njegov kroz ova stradanja i krsnu smrt prešao sa zemlje na nebo, ka kome su celog života bile obraćene noge njegove.

Viseći na krstu sveti Filip moljaše Gospoda za neprijatelje svoje: da im oprosti grehe, i da prosveti oči uma njihovog da ugledaju i poznadu Istinu. Gospod usliši molitvu njegovu, i odmah naredi zemlji, te sve progutane ljude izvede žive, osim gradonačelnika i zmijinih žrečeva. Tada svi gromkim glasom ispovediše i proslaviše silu Hristovu, i izjaviše želju da se krste. A kada im još malo ostade pa da svetog Filipa skinu s krsta, on predade Hristu svetu dušu svoju, i oni ga skinuše mrtva. Rođena pak sestra njegova, sveta Marijamna, koja je sve vreme posmatrala stradanje i smrt svoga brata Filipa, s ljubavlju grljaše i celivaše telo njegovo skinuto s krsta, i radovaše se što dobro okonča svoj podvig stradanja za Hrista. Sveti Vartolomej krsti sve koji poverovaše u Hrista Boga, i postavi im Stahija za episkopa. Onda sahraniše česno telo svetog apostola Filipa. Na onom pak mestu gde isteče krv svetog apostola, posle tri dana izraste vinova loza, u znak toga da sveti apostol Filip, pošto proli krv svoju za Hrista, uživa večno blaženstvo sa Gospodom svojim u Carstvu Njegovom.[10]

Posle sahrane svetoga Filipa sveti Vartolomej sa blaženom devicom Marijamnom ostade nekoliko dana u Jerapolju, pa dobro utvrdivši u veri Hristovoj novoosnovanu crkvu, otide u grad Alban što je u Velikoj Jermeniji,[11] gde i bi raspet. Sveta pak Marijamna uputi se u Likaoniju,[12] i tamo, obrativši mnoge k svetoj veri, skonča mirno. Zbog svega toga Bogu našem slava sada u uvek i kroza sve vekove. Amin.

 

NAPOMENE:

1. Sada od Vitsaide postoje samo ruševine, zarasle u travu.
2. O Datanu i Avironu vidi: 4 Mojs. 16, 1-35.
3. Tojest Etiopske. Kandakija je bio opšti naziv carica Etiopskih. Etiopija – u Africi, na jugu od Egipta.
4. Azot – bogat i utvrđen grad Filistimoki, na istočnoj obali Sredozemnog Mora. U vreme Makaveja spaljen i razrušen, pa zatim obnovljen, ali bez pređašnje slave. Sada – malo naselje Ezdud.
5. Jerapolj Sirijski kasnije nazvan od Grka Bambika; od doba Konstantina Velikog – glavni grad Eufratske pokrajine; sada postoje od njega samo razvaline kraj današnjeg Membidža.
6. Lidija i Mizija – severozapadne oblasti Male Azije.
7. Apostol Vartolomej, inače Natanail; Vartolomejem nazvan po ocu; jedan od Dvanaestorice. Spomen njegov praznuje se 11. juna, 25. avgusta i 22. aprila.
8. Spomen svete Marijamne praznuje se 17. februara.
9. Jerapolj Frigijski – u južnom delu Frigije (Mala Azija); u starini značajan grad; danas – ruševine.
10. U dopunu ovog opisa mučeničke končine svetog apostola Filipa postoji drevno predanje koje veli da je sveti Filip na sedam dana ranije predskazao svoju mučeničku smrt. – Sveti Filip mučenički postrada u svojoj 87. godini, za carovanja rimskog cara Domentijana, 90 godine. Svete mošti njegove biše oko 560. g. prenesene u Rim, gde i sada počivaju u crkvi svetih Dvanaest Apostola.
11. U Aziji, na granici s Kavkazom.
12. Likaonija – jedna od središnih oblasti Male Azije; graniči sa Frigijom.

 

Arhimandrit JUSTIN Popović – ŽITIJA SVETIH