LEPOTA ĆE SPASITI SVET
Smisao Lepote je neverovatno veliki i, istovremeno, nedovoljno pojašnjen.
Lepota je zlatni presek kreativnosti i istine, savršen ideogram božanskog udela u ljudskom postojanju. Samim tim, Lepota je (kada je to zaista) mikro-slika, mala ikona onoga što se tajanstveno krije u Postanju Sveta.
Mozaik iz crkve Sveta Sofija u Carigradu – Presveta Bogorodica drži dete Hrista
Zbog svega toga je moderna „umetnost“ izbacila Lepotu (koju namerno pišem velikim početnim slovom), zbog njenog božanskog porekla i direktnog podsećanja čovečanstva na to poreklo, i umesto nje ubacila ideale „autentičnosti“, „originalnosti“, „novine“, „sugestivnosti“, „uverljivosti“, „kreativnosti“, „konceptualnog smisla“… Samo da se izbaci savršenost bespočetne, božanske Harmonije iz našeg mišljenja i našeg sveta, pa i po cenu svesnog žrtvovanja isceljujućeg i očaravajućeg značaja klasične umetnosti (one koja je nadahnjivala i osvajala duše najboljih među našim prethodnicima).
Tako da danas mi imamo (veoma retko) „Umetnost Lepote“ i (često i gotovo bez izuzetka) „modernu umetnost“. A umesto drevne „teologije ikone“ i (njoj iz današnje perspektive veoma sličnog) „renesansnog kanona savršenih proporcija“ dobili smo današnju razgradnju formi i razlivanje oblika nečega što se i dalje zove „umetnošću“ – iako sa nekadašnjim pojmom istog imena nema skoro nikakve veze. Baš kao što i moderna „ljubav“ iz sentimentalnih TV sapunica nema apsolutno nikakvog dodira sa onim što je ljubav značila kroz vekove (pre nego što je upala u glib i fatamorgane „novog doba“)…
Moderna zamena za Lepotu ima ezoterijsko poreklo, a apstraktna umetnost je duboko prožeta okultnim značenjima i neupućenim gledaocima nevidljivim smislom.
Mondrijanovi radovi, kao i oni Maljeviča i Kandinskog (i tolikih drugih apstraktnih umetnika) su, u stvari, mnogo pre mistični i magijski prizori i simboli nego „slike“ u uobičajenom smislu. To je odavno već poznato i na tu temu su već napisane brojne studije i doktorati – od genijalne Dejm Frensis Jejts (koja daje okvir i opis renesansne predistorije magijske umetnosti), Roberta Rozenbluma (sa njegovom legendarnom studijom o „Umetnosti Severa“), sveznajućeg Andreja Bjelog i samog Kandinskog, pa do Vejd Klar Rufa, Vilijema MekKinija, Karel Blotkamp, Rut Brandon, Martija Baksa, Morisa Tačmena, čuvenog Vilhelma Voringera, ubedljive i nadahnute Ketlin Džoel Rigijer…
Tako je, u estetskom „kopernikanskom obrtu“, Lepota zamenjena svojim savremenim, alternativnim varijacijama: okultnom Tajnom, modernističkom proizvoljnošću i banalnom dekorativnom „lepotom“ niže (isključivo čulne, „prijatne“ za oko) vrste.
A prava Lepota je, samim početkom dvadesetog veka, izgnana iz svoje viševekovne umetničke postojbine, pa danas traje isključivo u muzejima i po ekskluzivnim galerijama, ali i u retkim kontra-primerima istrajavanja na bogotražiteljskoj i tradicijskoj liniji klasične (na Lepoti i veri u Boga zasnovane) umetnosti.
U tom smislu se u našem sećanju i istoriji slikarstva razigrano prepliću raskošne pojave srednjovekovnog, renesansnog, baroknog, dvorskog, građanskog, pre-rafaelitskog, „ar deko“, dendijevskog i simbolističkog stila. Sve su to pojave jednako suprotstavljene modernističkim postavkama jedne suštinski anti-tradicijske, obezbožene umetnosti, koja i te kako (ali na kontra-inicijacijski način) ima veze sa (u ovom slučaju „podnebesnim“) svetom duha.
A sama Lepota (po sebi) je „samo“ podsećanje na religijsko slavljenje Boga najuverljivijim i najlepšim mogućim tehnikama i načinima.
Ništa ni manje, ni više do toga.
Lepota je, dakle, jedan od ljudima najdostupnijih i najširih Puteva ka spoznaji (i osećanju) Svetotrojičnog Boga.
P. S.
Svojom izjavom kako će „Lepota spasiti svet“, Dostojevski nam, u stvari, govori o Lepoti u službi slavljenja Boga – o liturgiji (i liturgijskom u umetnosti), ne o bilo kakvoj „lepoti“.
Dragoslav Bokan
Izvor: FB profil autora