ZALAZAK SUNCA
Još bakreno nebo raspaljeno sija,
i crveni reka od večernjeg žara;
Još podmukli požar kao da izbija
Iz crne šume starih četinara.
Negde daleko čuje se gde hukti
Vodenički točak promuklijem glasom,
Al’ nad dolinama dok još nebo bukti,
Cvet vodeni već je zasp’o nad talasom.
Opet jedno veče… I meni se čini,
Negde daleko, preko triju mora,
Pri zalasku sunca, u prvoj tišini,
Tužna u senci smaragdovih gora,
Bleda kao čežnja, nepoznata žena,
S krunom i u sjaju, sedi, misleć’ na me…
Teška je, beskrajna večna tuga njena
Na domaku noći, tišine, i tame.
Pred vrtovima okean se pruža;
Razleće se modro jato golubova;
U bokoru mrtvih, docvetalih ruža
Šumori vetar tužnu pesmu snova.
Dva grdna Sfinksa prema nebu zlatnom
Stražare nemo i bezglasno tako,
Dok ona plače… A za morskim platnom
Umorno sunce zalazi polako.
I ja kom ne zna imena ni lica
Sve njene misli ispunjavam tade.
Vernost joj zbori sa bledih usnica,
Slika k’o samrt, k’o ljubav bez nade…
Ah! ne recite mi nikad: nije tako,
Ni moje srce da to laže sebi;
Jer ja bih plak’o, ja bih večno plak’o,
I nikada se utešio ne bi’!
Jovan Dučić