Веселинка Стојковић
Пасуљ
Моја Србија
Прост као пасуљ, кажу.
Греше.
Уз хлеб,
Пасуљ нам је био главна храна.
У реду – лук, купус, кромпир, сир.
Јабука, крушка, дуња, орах, грожђе.
Али пасуљу се увек знало време:
Среда и петак сваке недеље,
Сем за светлих и трапавих седмица,
Па и онда.
Чорбаст углавном. Посни.
И са љутом паприком,
Сувом кад башту заспу слане и снегови.
За благе посне дане са запршком и на ђувеч,
И залучени. Ех, како је то добар пасуљ!
Спремао се и са сувим свињским месом зими,
Али других дана.
Недељом, рецимо, када би му ђувеч
Од кромпира и пиринча уступао место.
Никада нам га није било превише,
Ни без меса ни с месом.
Ни с паприком ни без паприке.
Ни белог ни обојеног.
Ни из лонца ни из ђувеча земљаног.
И када се за предбожићних дана
Смењивао са посним купусом и кромпиром,
И све тако редом,
Уз хлеб и кукурзни и погачу.
До града се ретко могло за друго,
А ни пара није било.
Шаран би понекад стигао на трпезу,
Али понекад.
Печен на жару, у парчићима,
Да потраје за децу.
Светониколски и Божићни пасуљ тек!
У свим посним варијантама!
Слађег јела на кугли земаљској нема!
Не мари што се дотад јео сваки други, трећи дан.
И сваки дан.
Прост као пасуљ?
Ако је живот прост, онда је и пасуљ.
А није. Рађаш се, растеш, сањаш,
Кућиш се, рађаш, подижеш нови живот,
Помажеш, кућиш, чуваш унуке,
Трчиш, трчиш, трчиш,
Па дође време за твоје време,
Па спремаш се за починак вечни.
С пасуљем и хлебом и живиш и идеш, одлазиш.
Па ако из пасуља и хлеба углавном све бива,
Шта је онда ту просто?
Нећемо о војскама и војничком пасуљу данас.
Врање. Среда, 16. децембар 2015.