Proza
VELIBOR MIHIĆ: JA, SIGURNO, NEĆU IMATI SVOG PAUNA …
Kratka priča iz života
Ovo je jednostavna iskrena priča koju ću ispričati upola snage jer nisam više mlad a i talent mi je mnogo oslabio…
Jasenka mi je javila da je Milan imao moždani udar. I da je smešten u budimpeštanski Medicinski centar za nepokretna lica „Napredak“. Bože, moj, to da se desi mom drugu s kojim su me vezivale mnoge godine povremenog drugovanja, susretanja, ćaskanja, putovanja i dopisivanja preko e-pošte! Izbegnuto je najteže. Po Jasenkinom opisu u e-pismu, Milan je dobro, udar se, na svu sreću, nije ponovio, „šegrta“ nije zamenio „kalfa“, ali, pošto je nađen na podu posle više od pet sati, posledice su višestruke i vidljive: oduzete su mu desna ruka i desna noga, teško govori i vrlo malo pamti! Razume, samo, ono što je pred njim, što čuje i vidi. Sveg ostalog nije svestan. Staro se izbrisalo, novo ne pamti, to jest, smesta zaboravi. Čim mu se neko skloni s vidika, kao da ga nije ni video pre sekund-dva. To je stanje u kom se Milan nalazi. Sprovedeno je odgovarajuće lečenje i, već, počela predviđena rehabilitacija u takvim slučajevima. Napravio je prvi korak uz pomoć dva fizioterapeuta a i ona, Jasenka, podsticala ga je da se trudi, da se ne predaje. Milan prihvata rehabilitaciju, nadajmo se najboljem, pa makar korak po korak…
Ali, to je bilo pre dve godine…
Otad, Milan je promenio nekoliko ustanova za prihvat i rehabilitaciju nepokretnih lica u Mađarskoj. Takođe, i u jednom mestu u Srbiji, na Dunavu. Jasenka me je uvek uredno obaveštavala na čem sam joj neizmerno zahvalan. Ipak, bio mi je dobar drug, mada sam se s njim često sukobljavao, ništa novo među književnicima. Milan nije bio verski čovek. Umeo je da bude veoma grub u komentarima i zamerkama onima koji veruju u Isusa Hrista. „Zar da verujem u stolara?!“ govorio je. „Nije on bio običan stolar već drvodelja!“ „Dođe mu na isto!“ „On je Bogo-čovek!“ ubeđivao sam ga. Odmahnuo je rukom. Onom koja mu se sad oduzela. Na svako Jasenkino pismo sam uredno i opširno odgovarao, koliko mi je zdravlje dozvoljavalo i pozdravljao sam Milana. Bilo mi ga je žao: nikad, više, moj drug neće napisati nijednu priču, nijedan roman, nijednu dramu, nijednu belešku, nijednu kritiku, nijedan predgovor i neće trčati svojih redovnih deset kilometara. Gotovo je s umetnošću i sportom. Sad je vezan za krevet i zavisi od tuđe pomoći i brige…
A onda, iznenađenje…
Jasenka mi šalje sms-poruku: najzad, Milan je u Beogradu! Želim li da ga vidim?!
Kakvo pitanje!
Prebacila ga je iz onog mesta na Dunavu. Ako me ne prepozna, da se ne čudim. Saopštava mi adresu Milanovog novog boravka ali i nudi da prvi put odem njenim autom.
Dobra ideja jer ja odavno nemam auto a ni bicikl, nisam u stanju da ga vozim zbog oboljenja prostate, povremenih bolova hernije, kamenja u žučnoj kesi a i sve slabije vidim, uz saznanje da mi se više ne može dati veća dioptrija jer je moje oči ne prihvataju, navodno, imam „izraslo oko“. Znači, otići ćemo autom, lepo. Hvala joj na tom poklonu, lakše je otići autom jer ni ja više nisam mlad, čak sam stariji od Milana nekoliko godina. U autobusu mi ustaju sredovečni, prosedi ljudi, da ja sednem! Obraćaju mi se „čiko“ ili „deko“.
Da bih se sklonio od sunca, sačekao sam Jasenku u hodniku njihove zgrade na Trgu Nikole Pašića. Preko interfona mi je rekla da silazi za pet minuta. Čekao sam i nisam znao kakvu ću osobu ugledati. Davno sam je video, davno sam je zaboravio. Isto je važilo i za nju, nije znala kako izgledam. Svako je u hodniku mogao reći da je Milanov drug, i otići s njom u posetu, a Milan, to, ne bi ni primetio jer mu je pamćenje otišlo u nepovrat.
Tad sam se setio da mu ništa nisam kupio jer nemam običaj da trošim. Moje finansijsko stanje mi ne dozvoljava da rasipam. Kad podmirim dažbine, jedem kao puž!
Zamolio sam Jasenku da me sačeka pola sata dok ne kupim nešto obavezno za posetu. Dozvolila mi je. Ona će, za to vreme, naseckati voćnu salatu i dodati šaku suvog grožđa. Kad je spomenula grožđe, pošla mi je vodica na usta, odavno ga nisam jeo. Pomerili smo sastanak.
Pošao sam prema Makedonskoj ulici. Računao sam da ću tamo pronaći neku radnju koja nije preskupa a ima ono što bih mogao da kupim Milanu.
Razmišljao sam šta bih mu mogao poneti. Nisam imao mnogo vremena, mozak kao da mi je stao. Šta se nosi takvim bolesnicima? Šta je dozvoljeno, a šta nije? Tvrdo ili meko, slano ili slatko? Da li na kapiji pretresaju i love boce alkohola ili masne čvarke? Šta se desi s ponudama koje portir zadrži? Znam šta bi Milan najviše voleo da mu donesem, ali o tom ne može biti govora, Milan nije više ono što je bio. Odlučio sam da kupim štrudlu s makom ili jabukama, već kakav mi izbor bude ponuđen u pekari „Hleb & Kifle“, blizu palate „Politike“.
Izbor nije bio ni preskup ni težak: parče štrudle s makom i parče štrudle s jabukama, puna kapa. Jedno parče Milanu, drugo meni. Ja sam uzeo s jabukama. Svoje parče sam stavio u džep, za večeru, a prodavačicu sam zamolio da Milanovu štrudlu s makom zamota u salvetu. Čudno me je pogledala ali nije prokomentarisala. Verovatno je posumnjala u ono moje parče u džepu. Zašto ga ne jedem već krijem! I od kog?! Ali, to nije njena stvar, pa nisam na to ni obratio pažnju. Njeno je da proda robu a ne da se pita ovo ili ono. Ni nju niko ne kontroliše šta ima u tašni a šta u želucu, kad pođe kući.
Kad se Jasenka pojavila na dnu hodnika, silno sam se iznenadio: bila je stara kao ja iako je bila mnogo mlađa čak i od Milana. Naravno, to nisam pokazao jer sam kulturan. Svako ima pravo da bude star onoliko koliko ima godina. Ja se ne osećam starim iako tako izgledam.
Malo smo popričali, podsetili smo se na naše davno-davno viđenje. U to vreme je Milan amaterski upražnjavao ulično trčanje zvano džoging! A sad, gle, ne može ni da hoda! Upitala me je koliko imam dece. Odgovorio sam joj bez detaljisanja. Ja sam je upitao za njihovu decu, znao sam da imaju dvoje, sina i kćer, ali ni ona nije detaljisala, hodnik nije bio mesto za opširan pogled unazad. Saznao sam što sam pro forme želeo a onda upitao Jasenku gde su joj kola.
Nažalost, ona je zaboravila gde ih je parkirala i naprezala se da se seti gde bi to moglo biti. To je posledica što su parkinzi u centru uvek zauzeti i teško je naći slobodno mesto. Kad se, više puta, kružeći po okolnim ulicama od kojih su mnoge jednosmerne, ipak nađe slobodno mesto, kasnije ga je teško zapamtiti i eto problema. Ipak, setila se da je auto parkirala ispred neke škole. Seli smo u auto i odahnuli u duetu. Ja sam, već, bio umoran, a još nismo ni pošli.
U toku vožnje, verovatno smo razgovarali o mnogim zanimljivim temama jer nije u redu da se ćuti. Nažalost, sad se ne sećam nijedne jer je i moje pamćenje oslabilo iako nisam imao moždani udar. Posledica starosti, naravno. Uostalom, sve nas, to, mislim na slabije pamćenje, jednog dana, čeka. Kao kljucanje u kolenu, kao sevanje u krstima, kao plima i oseka u ušima. Ako čovek ne umre od neke bolesti, umreće od starosti ili, kako to Srbi slikovitio kažu: od smrta!
U toku vožnje, pitao sam Jasenku zašto nosi roze turban oko čela. Saznao sam da to čini jer joj već nekoliko meseci opada kosa. Zbog stresa. A ima i reumatoidni artritis, i još druge dve vrste reume, od mogućih sto! I pije neke lekove koji joj proređuju frizuru.
Pre nego što smo ušli u Milanov krug, saznao sam da je ustanova u kojoj je smešten privatnog karaktera, da tiha klasična muzika stalno svira, da ih dvaput dnevno presvlače i ima bazen u dvorištu. Za kog bazen ako svi leže? Verovatno za osoblje. Ali, onda, to, ne bi trebalo reklamirati.
Na portirnici, niko nas nije pretresao. Portir je rešavao ukrštene reči. Pošto je u Beogradu vladala epidemija gripa, portir nas je upitao da li kašljemo. Jasenka je odgovorila da ne kašlje, a ja sam objasnio da je moj kašalj staračkog tipa rekavši „živ čovek kašlje“. Da li je shvatio šalu, ne znam. Ipak, pošto sam ja bio nov, podigao je značajan pogled s ukrštenice i ljubazno mi klimnuo glavom. Ko zna, možda me je s nekim zamenio jer svi starci liče jedan na drugog. Meni se, to, učinilo smešno jer je i on bio starac, možda otac ili stric vlasnika ustanove.
A onda, incident!
Portir je istrčao iz svog staklenog kaveza i oštro me povukao za rukav, zamalo mi ga nije otcepio.
– Vi ste Milisav Janićijević! – rekao je ozareno i jasno.
– Jesam – odgovorio sam.
Neko se, još, sećao moje književne slave.
– Vi ste, kod Jovanove pijace, dolazili kod moje tetke da popravite kišobran!
Samo sam ga pogledao. Bila me je sramota od Jasenke…
Kad smo ušli kod Milana, on je ležao i gledao u plafon. Jasenku je prepoznao a mene ne. Pitao sam ga da li me se seća. Kako da ne, odgovorio je. A kako mi je ime? Nije umeo da odgovori, samo se smeškao. Jasenka mi je objasnila da, čak, i kad nešto zna, Milan, ponekad, ne može da izgovori jer mu je oštećen govorni aparat. Ili, što sam se iznenadio, izgovori nešto kao na stranom jeziku, kao da preskače samoglasnike i govori pomoću suglasnika.
Dao sam mu njegovu štrudlu, odmah je pojeo i tražio vode. Ponašao se kao da je u zatvoru. Hteo sam da pojedem svoje parče iz džepa ali me je bila sramota. Jasenka mu je prinela cevčicu i Milan je dugo-dugo pio sokić jer je bio žedan. Zatim mu je prinela šerpicu s voćnom salatom i on je lepo jeo iz kašike koju mu je Jasenka pažljivo prinosila. Vezala mu je portiklu da ne isfleka pižamu. Samo se dvaput zagrcnuo što nije mnogo s obzirom da je ležao.
Dok su oni bili zauzeti voćnom salatom, malo sam razgledao sobu. Milan nije bio sam. Jedan korisnik je spavao, drugi je ležao na visoko uzdignutom jastuku držeći izgužvane novine, treći je razgovarao s nekom štrkljastom ženom, verovatno mu je bila sestra jer su ličili. Čula se tiha muzika. A onda su nas zamolili da izađemo jer je bilo vreme za menjanje pelena.
Jasenka me je pitala kako mi sve, to, kao neutralnom posmatraču, s Milanom, izgleda, a ja nisam umeo da joj odgovorim. Ne znam zašto bih morao da znam odgovor na tako nejasno pitanje. Nisam lekar, nisam ni fizioterapeut ni terapeut, književnik sam kao Milan. Da su nam zamenjene uloge, siguran sam da ni Milan ne bi znao kako je meni. Sve sam joj, to, rekao posle čeg me je upitala da li patim od visokog ili niskog pritiska. Odgovorio sam joj da ne znam. Moji zdravstveni problemi su druge vrste, a ne pritisak ovakav ili onakav.
Kad je presvlačenje završeno, vratili smo se u sobu i Jasenka me je zamolila da joj pomognem oko Milanovog ustajanja i smeštanja u kolica. Htela je da ga prošetamo po dvorištu, ima lepa kružna pista. Jedva smo izveli taj manevar, Milan je bio težak.
U liftu, Milan se rasplakao, po čem sam zaključio da mu osećanja nisu blokirana kao ruka i noga i govorni aparat. Ne plači, rekla mu je Jasenka, sve će biti u redu. On je nešto rekao ali nisam razumeo, ličilo mi je na kineski.
Vozili smo Milana po lepo asfaltiranoj kružnoj stazi oko zgrade. Saznao sam da pored Milanove zgrade, u kojoj su, samo, nepokretni korisnici, postoje još dve u kojima su oni koji mogu da se sami o sebi staraju. Ponašaju se kao da su u hotelu, može im se. Dozvoljeno im je da primaju posete. Oni nose svoju odeću. Mogu da imaju svoj frižider, svoju peglu, svoj rešo za kafu ili čaj. Ima i bračnih parova. Nisu zatvorenici već slobodnjaci. Nije im zabranjeno, prema važećem kućnom redu, da idu u grad i vrate se kad zažele. Obrok ih čeka, u trpezariji, u sobi, ili u frižideru, kako se dogovore: doručak, ručak, večera. Imaju, čak, i užinu kao da su deca. Čaj, jogurt, kiselo mleko, bela kafa, voćni sok, kriška limuna da osveže dah, to je repertoar. Uglavnom su u pitanju oni koji su radili u inostranstvu pa imaju velike penzije. Kad se njihovi evri pretvore u dinare, mogu da imaju i par paunova na terasi! Milan nije imao svog pauna, mada je Jasenka stekla solidnu penziju radeći u budimpeštanskoj filijali „Mercedesa“. Kad i ona onemoća, verovatno će se pridružiti Milanu, tako sam zaključio ali nisam glasno izrekao svoju misao jer nije moje da predviđam šta će biti s drugima. Ne znam ni šta će biti sa mnom. Moja deca su daleko.
U toku vožnje po poligonu na kom je bilo nekoliko amaterski iscrtanih pešačkih prelaza, doduše bez semafora, uglavnom smo ćutali. Nekoliko puta, Milan me je pogledao dok sam gurao invalidska kolica, verovatno se pitao ko sam ja. Pomislio sam da bi, možda, trebalo da na rever okačim tablicu sa svojim imenom da bi Milan znao ko ga vozi.
Neka stara žena u kolicima, „zaskočila“ je, ružno, s kreštavim glasom, Jasenku s molbom da joj vrati pozajmljen novac! Izrekla je smešno malu sumu. Bila je veoma gruba. Udarala je po rukohvatima. Povlačila kočnicu. Kuckala kolenima. Njen vozač se izvinjavao. Bila je, to, njegova majka. Neko joj je ostao dužan pre više godina i sad je tražila od Jasenke da taj dug izmiri.
Jasenka se, posle, od srca, smejala: ona je, zaista bila dužna, ali ne toj starici već gazdarici u Budimpešti iz koje se odselila. Nisam ulazio u detalje, priče o novcu me uznemiruju.
Od Jasenke sam saznao da dolazi svaki dan, Milanu mnogo znači njena poseta. Pitao sam da li često dolaze i njihova deca, ali je ona preskočila moje pitanje. Zato sam se „ujeo“ za jezik, istrčao sam se a to uopšte nije moj običaj, to da zabadam nos u tuđe poslove, odnose, situacije, razmišljanja, planove i sl.
Pošto sam ogladneo, verovatno zbog čistog vazduha u parku, izvadio sam ono svoje parče štrudle i podelio ga s Milanom. Ode moja večera. Učinilo mi se da je Jasenki bilo krivo što ne postoje tri polovine, žalim slučaj! Ona je jela malo njegove voćne salate a mene nije ni ponudila. Ali, to su sitnice kojima ne treba opterećivati svoj život.
U trenutku kad sam Milanova škripava kolica gurao pored neke ograđene krečane, upitao me je:
– Da li si spakovao ruže?
Nisam ga shvatio. Tražio sam od Jasenke da mi prevede hijeroglife. Rekla je:
– Pitao vas je da li ste poreklom iz Rume.
Zapanjio sam se. Moj sin, služio je vojsku u Rumi, odatle je prekomandovan u Uroševac. Ruma, kako je on, to, mogao znati?! Osim tog, zašto mi se Jasenka samo tad obratila na Vi, takođe mi je ostala zagonetka, ne, baš, velika, ali, ipak, zagonetka.
Kad smo se vratili u zgradu, iznenadio me je bučan kakofoničan hor iz dubokog prizemlja stacionara. Da li je moguće, pijanka?! Neko je proslavljao rođendan. Mora da je na torti bilo sto svećica. Zaboravio sam koliko tačno godina je imao Milan ali me je bila sramota da pitam. Ko zna, možda ni Jasenka nije znala, zašla, već, i sama, u neke godine.
Pomogao sam joj da Milana smestimo u krevet. Kako je legao, tako je zaspao. Nismo se ni pozdravili.
Odjednom, kao na znak, Jasenka je zaćutala i zagledala se u jednu tačku. Ćutala je. Ćutao sam i ja. Dugo sam ćutao dok se čula pesma rođendanaca iz dubokog bunkera. Nisam imao želju da prekinem Jasenkino ćutanje. Dugo sam sedeo pored nje, a ona pored Milana, da se ne naljuti. Onda sam otišao.
Jasenka je ostala da ga čuva i pomogne mu oko večere. Drugi razlog mi nije padao na pamet…
Došao kolima, otišao peške…
Eto, to je sve što sam bio nameran da opišem. Znam da ima i lepših radosnijih punih nade životnih priča, ali čovek može da opiše, samo, ono što proživi. Da li je priča ispala o Milanu ili o meni, nisam siguran…
Ja, sigurno, neću imati svog pauna!…
Velibor Mihić
oOOo