Beograd ili Crnograd. A day in Belgrade - sjajan promo film o Beogradu

BELI CRNOGRAD

Neki drugi Beograd koji nije moj.

(I na kraju eseja sjajni promo film o Beogradu pod nazivom A day in Belgrade koji treba pogledati – primedba Redakcije)

„Ovaj truli grad. Ono što ne može da uništi – zaprlja!“…

U srcu Beograda naselio se njegov dvojnik. Kukavički, bahati, mračni „doppelganger“, sablasni falsifikat svega što samo podseća na naš pravi, odavno porobljeni i raspeti Beli Grad, Despotovu i Karađorđevu prestonicu.

Ovaj Crnograd se lukavo i kukavički saživeo sa svojim osvajačima, otimačima ikona i devojačke časti, bezdušnim razbojnicima i sadističkim egzekutorima, korumpiranim uličarima sa karijerom bez trunke savesti.

Taj lažni Beograd, simulacija svega što je on zaista bio, traži naivne duše koje to neće nikad prepoznati, nikada saznati…

I one mu verno i podanički robuju, od trenutka kada ih demonska duša ove kabalističke betonske sablasti pogleda pravo u mozak, u kičmenu srž, u samo njihovo biće i opčara ih upravo onim što najviše žele. Onim što će im on, neupitan, dati, pre nego što shvate šta im se dogodilo.

Balkanski SIN CITY ispod magijski ravnodušne Avale, pokraj tamnih senki noćnog zagrljaja na Ušću dveju vijugavih vodenih zmija čiji talasi pamte tolike samoubice i utopljenike, noćne plovidbe i beg poslednjih branilaca tvrđave.

Nekadašnja evroazijska (rečna i iskonska) varijanta „berlinskog zida“ iz otomansko-austrijskih vremena, poslednja stopa Beča i Carigrada, vreba na nas svake noći, skidajući na mesečini svoju šarmantnu „dnevnu masku“ bezbrižnog karnevala (koji u svom tobože bezopasnom prividu svakog dana na hrpe slaže i lopatom lažnih nada kupi onolike urbane dušice kao mušice i leptiriće, nabadajući ih na oštricu besmisla baš kao onog lepog đakona na kolac pred Stambol kapijom, pre dva veka i još poneku godinu pride).

Lažni i „ne beli“ Grad u odori odavno porobljenog i pokleklog originala usisava duše svojih žitelja bez napora i nepotrebne prisile, kao praseću odojčad, u vekovnoj pečenjari svojih ponosnih krivokletstava i razmaženih preobraženja, političkih ambicija i hedonističke dekadencije, uglavnom uspelih atentata i jezivih kleveta, zlobnih tračeva i opšte degeneracije.

Umiru i stradaju najbolji, u svakom novom krugu večne partije beskrajnog smanjenja smisla nekadašnjeg Bogorodičinog grada. Uvek ostaju živi i gotovo netaknuti oni „srednjaci“ (koje ni pakao ne prima), što u ukupnom zbiru sve polako vodi ka nuli i ništavilu.

Svaka generacija „Beograđana“ je za tačno jedan nivo gora i bezvrednija, manje hrabra i radoznala, sve dalja od onoga što je bio i mogao da bude ovaj začarani, hipnotisani i ko-zna-kad obezdušeni grad. I sve se zakonomerno pretvara u karikaturu: i profesori, i ratnici, i službenici, i studenti, i gradonačelnici i…, posebno, čuvari i branitelji grada.

Karađorđeve čelične kolone na Svetog Andreja Prvozvanog se, nepuna dva veka kasnije, naglo pretvoriše u hordu dezorijentisanih prizivača đavola na Svetog Proroka Jonu, a branitelji Prestonice i njenog obraza iz ‘915-te su zamenjeni policijskim oklopnicima koji čuvaju „ponosnu paradu“ ovog vremena i (sa zapadne strane zadatih nam) običaja.
I, poput modernog Hong Konga ili drevnog Vavilona, ovaj naopaki gradski dvojnik postade (malo po malo) sve dalji od ostatka svog organskog i prirodnog okruženja, sve manje vezan za proplanke i narod koji su ga obeležili svežinom, lepotom, slovenskom dušom i istorijskim krštenjem.

„Ono što je gore jeste kao ono što je dole i ono što je dole jeste kao ono što je gore“, kao da nam ironično poručuje, sa podmuklim osmehom, sigurno najbrži i najberićetniji od svih podzemnih bogova antičke mitologije (onaj što ga od vajkada vajaju sa krilima na člancima i šlemu).

Belo se pretvara u crno, uspon u pad, uzvišenost u greh, spokoj u večnu užurbanost, a vedra solarna pesma graditelja Kalemegdana u htonske uzdahe potmulog čudovišta pod nepoderivim oklopom od sivog betona.

Ali, nije to srž ove noćne poruke. Niti njen smisao.

Hoću da kažem samo KOLIKO MI JE ŽAO ONOG (U LAŽ PREOBLIKOVANOG I U ILUZIJU PRETVORENOG) PRAVOG BEOGRADA, dostojnog svojih branilaca i graditelja, ljubavnih zanesenjaka i sanjara, pesnika i vitezova svih generacija – od junačkog pokolenja mističnog kralja Dragutina i Despotovih slavnih pobednika na svim evropskim srednjovekovnim turnirima, pa do Kraja Vremena (do ulaska hordi korumpiranih hohštaplera posle 1. decembra 1918-te i rulje izbezumljenih krvnika krajem oktobra 1944-te).

A njihovi udobno prostrti i „snađeni“ naslednici, mračni i potuljeni, krvoločni i na sve spremni likovi su se danas svrstali u dve novokomponovane „beogradske“ kolone (udbaško-razbojničku i prevarantsko-dripačku), različitih odela i životnih stilova, ali sa istom prazninom u duši.

Ima nas i drugačijih, ali u manjini otprilike sličnoj onoj iz prvog dela filmskog „Matriksa“.

I mi što čitavim bićem osećamo truljenje voljenog i nesahranjenog grada, koji, zombiran, i dalje glumi da postoji, možemo d,a bez trunke premišljanja, izgovorimo isto ono što i jedan hrabri i harizmatični lik (iz filmskog stripa „Grad greha“):

„Pakao je gledati one koje volite – kako pate!“

P. S.

Neka ovo bude i moj intimni, posleponoćni Post Scriptum Miloševom besmrtnom i mnogima još uvek nerazumljivom „Lamentu“.

P. P. S.

Jutros sam se probudio okružen maglom nisko poleglom svud unaokolo.

Hladan, težak, neprijatan dan, baš onakav kakav mu je i ovaj moj rendgenski snimak (ne slika ili fotografija, što uvek pomalo lažu i ulepšavaju).

U plutajućoj tačci ovih poznojesenjih kulisa se da mnogo jače osetiti kako je sve oko nas, u stvari, samo prigodni dekor (pravljen po nekadašnjem uzoru), obična scena, prazna školjka, nabacani arhitektonski zbir zgrada i parcela lišenih međusobnog jedinstva i odavno izgubljenog duha Grada.

U ovome se ni ja, ni toliki drugi ne osećamo kao svoji na svome. Ne nudi se i ne otopljava srca ovaj iskonstruisani privid nekadašnje romantične varoši, grada otvorenog srca. Ni romantičnosti (sem uz iluzionistički napor docrtavanja davno nestale suštine), ni srca (do sad vađenog nekoliko puta) tu više nema.

I tačno osećam šta toliko privlači takozvane „turiste“ iz (inače neprijateljskog nam) okruženja: taj opojni miris propadanja nekadašnje Prestonice, poput bivšeg carskog „belog generala“ u slično raskošnoj uniformi (istorijski degradiranog) portira na ulazu u šljašteći noćni klub nekog sasvim drugačijeg vremena. Oseća se licemerna nemilosrdnost nečeg „sličnog“, a, opet, tako različitog od onoga „što je bilo“, a čega više biti neće.

Živo tkivo grada koji je spreman da umre a da se ne preda, koji se brani do svog poslednjeg vojnika i zadnjeg preostalog kamena je isečeno i isušeno. Kao da je herojski grad oko uspravne rečne Tvrđave dobio svoju naizgled vernu, demonski banalnu maketu (sa vešto postavljenim kockicama građevina umesto zgrada i kuća što su rasle zajedno sa onima koji su ih sanjali i gradili, sve dok im nisu razbojnički otete i zauvek oskrnavljene).

I sve to liči, ali je falš, jer iza vernih kulisa – „samo“ suština nedostaje (iza svih tih vila sa ženskim imenima čije značenje i poreklo više ne zna nijedan njihov sadašnji stanar i korisnik). Tragikomično, baš kao i „beogradski“ (ali ne i srpski) Dvor, sa njegovim zbunjenim i u vremenu zalutalim stanovnicima (povratnicima iz političkog izgnanstva), bez dostojanstva i struje, značaja i sjaja „onih vremena“.

Nije slučajno što je u međuvremenu zaboravljen pravi beogradski grb, sa kulama i krstovima, i umesto njega udenut onaj šareni dizajnerski logo sa brodićem na rečnim talasima (koji je osmislio i uradio slikar što će bez trunke kajanja poslati svog kuma i najboljeg prijatelja pred nemilosrdni partizanski „preki sud“, samo da bi mu uzeo njegov prelepi salonski stan u samom centru trajno okupiranog grada).

Dragoslav Bokan

Izvor: FB autora

Sjajan promo film koji Beograd prikazuje kao magičan grad.