BUKTINJA GOVORA
Čemu nas uče narodne poslovice. Vukova podela narodnih poslovica
Narodne poslovice su kratke i sažete misaone izreke, koje nam kazuju neki savet, pouku. Nastaju na osnovu nekog događaja ili životnog iskustva. U narodu se za poslovice kaže da su “buktinja govora“.
Mnoge poslovice su nastale u dalekoj prošlosti, ali njima izrečene istine vrede i danas. Vuk Karadžić ih je sakupljao i beležio. Narodne poslovice, Vuk Karadžić je objavio 1836. i 1849. godine pod nazivom “Srpske narodne poslovice i druge kao i one u običaj uzete riječi“. Podelio ih je u grupe prema tematici o kojoj govore. Te tako, prema sadržini i ličnostima poslovice mogu biti o poštenju i nepoštenju, pravdi, nepravdi, vrednoći, lenjosti, znanju, neznanju, drugarstvu, nedrugarstvu, slobodi ili tiraniji, o bogatima i siromašnima, lukavim, skromnim, ali i o junacima, kukavicama, iskrenim i dvoličnim. Mnoge poslovice imaju vaspitnu ulogui uče nas kako da se ponašamo u životu.
Bаdаvа je dobro seme kаd je rđаvo orаnje.
Ako je neko lud, ne budi mu drug.
Bez аlаtа nemа ni zаnаtа.
Bez muke nema nauke.
Ako kantar ne valja, ti budi ispravan.
Drži reč ko rešeto vodu.
Dva puta meri, a jednom seci.
Gvoždje se kuje dok je vruće.
Lepa reč i gvozdena vrata otvara.
Mi o vuku, a vuk na vrata.
Nije zlato sve što sija.
Ako koza laže, rog ne laže.
Bolje išta nego ništa.
Ispeci pa reci.
Na muci se poznaju junaci.
Svako čudo za tri dana.
U ratara crne ruke, a bela pogača.
Bolje je verovati svojim očima, nego tuđim rečima.
Koliko ljudi toliko ćudi.
Po delu se čovek poznaje.
Učini dobro, ne kaj se, učini zlo, nadaj se.
Voda sve opere do crna obraza.
Zrno po zrno pogača, kamen po kamen palača.
Ko drugome jamu kopa, sam u nju upada.
Iver ne pada daleko od klade.
Ispod Mire sto đavola vire.
Ko brzo sudi, brzo se i kaje.
Jezik nema kosti, ali kosti lomi.
Ko dobro seje, ljubav ženje.
Gde nema rada, tu nevolja vlada.
Ko radi, ne boji se gladi.
Jovana Stanković