Šta kažu crkveni paragrafi …
O RAZVODU HRIŠĆANSKOG BRAKA
Postoji li razvod braka u Pravoslavnoj crkvi, zašto i pod kojim uslovima se raskida crkveni brak
„Što je Bog sastavio, čovek da ne rastavlja!“
Ove reči, Spasiteljeve, izražavaju samu suštinu hrišćanskog gledišta o razvodu braka. Toliko su jasne da im nikakvo tumačenje nije potrebno. Crkva je do danas ostala verna Hristovom učenju budući da za hrišćane ne postoji važniji zakon od jevanđelskih reči, Gospodnjih.
Crkveni brak je zavet supružnika pred Bogom
Brak, dakle, predstavlja neraskidivu vezu. Bračna pravila Srpske pravoslavne crkve samo ponavljaju da je pravoslavan brak „doživotna duhovna i telesna veza“ (član 1). „Postoji samo jedan zakonit razlog za razvod, kaže sv. Teofan Zatvornik: neverstvo supružnika“. A sveti Kozma Etolski veli: „Vlast da se rastavljate nemate, i jedino vas smrt i blud mogu razdvojiti“. Naš najpoznatiji star stručnjak za crkveno pravo, ep. Dalmatinski Nikodim (Milaš), kaže da se brak završava samo smrću ili fizičkom ili duhovnom. Prema tom, razvod hrišćanskog braka predstavlja, zapravo, samo konstataciju duhovne smrti.
A kako do te smrti dolazi?
Rekli smo da je preljuba osnovan uzrok za razvod braka koji Crkva priznaje i ujedno jedini koji postoji u Svetom pismu Novog zaveta: Ko otpusti ženu, svoju, osim za preljubu, i oženi se, drugom, čini preljubu (Mt. 19,9). Sveti Oci vele da su muž i žena dužni da odu arhijereju da ih rastavi ako se dogodi da žena padne s drugim muškarcem ili muž s drugom ženom.
Sledeći uzrok predstavlja odstupanje jednog bračnog druga od hrišćanske vere. Oba pomenuta uzroka, mogu se podvesti pod ono što episkop Nikodim Milaš naziva prestankom braka usled duhovne smrti. Sve ostale uzroke Crkva je uvela nešto kasnije, pod uticajem građanskog zakonodavstva. Ali ni naredan uzrok za razvod braka u duhovnom pogledu nije ništa manje strašan od prethodnih…
To je rađenje o glavi bračnom drugu …
Takođe, brak se može razvesti krivicom žene ako je (ona) hotimično, bez opravdanih i veoma restriktivnoodređenih zdravstvenih razloga (očuvanje njenog života), izvršila pobačaj budući da kanoni pobačaj izjednačavaju s ubistvom, ili, pak, ako hotimično i trajno sprečava svoje oplođenje, pošto je tim osujećen cilj braka, a to je potpuna životna zajednica – rađanje i vaspitavanje dece.
Sem tog, Crkva kao uzrok za razvod braka priznaje i zlobno napuštanje bračnog druga…
Brak se može razvesti i usled moralne pokvarenosti jednog bračnog druga. To je, na primer, slučaj kad neko namerno i stalno zlostavlja svog bračnog druga čineći mu zajednički život potpuno nepodnošljivim.
Svi pomenuti uzroci podrazumevaju postojanje krivice jednog bračnog druga.
Postoje i dva brakorazvodna uzroka kod kojih nema krivice, a to su nestanak bračnog druga, kad o njemu nema nikakvih vesti najmanje godinu dana jer se tad može pretpostaviti da je nastupila smrt, kao i telesna i duševna bolest koju kanoni ne poznaju kao uzrok, ali postoji u crkvenim Bračnim pravilima. U pitanju je neizlečivo ludilo koje onemogućuje zajednički život i predstavlja smrtnu pretnju za drugog bračnog druga.
Pravoslavna crkva ne poznaje sporazuman razvod braka …
Kao što smo rekli, osim u slučaju nestanka bračnog druga ili njegove duševne bolesti, uvek postoji strana koja je kriva za razvod i koja se osuđuje na crkvenu kaznu, pa stoga ne može da stupi u drugi brak dok kazna traje.
I ovo…
Postoji još jedan brakorazvodan uzrok koji se u praksi, doduše, veoma retko javlja, a propisan je 53. pravilom Trulskog sabora. Ovde je, zapravo, reč o smetnji za zaključenje braka i to neuklonjivoj. Desi li se, pak, to, pomenuto pravilo štiti duhovno srodstvo i zahteva da se razvede takav brak između udovice i onog ko je kršten kum njenog deteta. Jedini slučajevi kad brak može da bude razveden praktično sporazumom supružnika jesu stupanje u monaštvo ili rukopoloženje za episkopa. Tu se traži dobrovoljan pisan pristanak drugog bračnog druga.
Interesantno pitanje …
Još jedno interesantno pitanje: da li je u slučaju preljube razvod obavezan?
Ovo pitanje, razmatra se, već, u Jerminom Pastiru, starohrišćanskoj proročkoj knjizi s početka drugog veka. Evo šta tamo piše:
„Gospodine, ako neko ima ženu verujuću u Gospodu i nađe je u nekoj preljubi, da li greši muž ako i dalje živi s njom? Ako muž sazna za njen greh i žena se ne pokaje nego ostane u bludu, svom, a muž i dalje živi s njom, biva kriv za njen greh i saučesnik u preljubi, njenoj. Šta će, onda, učiniti muž ako žena ostane uporna u toj strasti? – Neka je otpusti, a on nek ostane sam. Ako, pak, on otpustivši ženu, oženi se drugom, i sam čini preljubu. – A ako, Gospodine, posle otpuštanja žene, pokaje se žena i htedne da se vrati svom mužu, zar neće biti primljena?…
Hoće – jer ako je muž ne primi, greši i navlači na sebe velik greh; nego treba primiti onog koji pogreši pa se pokaje, ali ne mnogo puta, jer slugama, Božjim, pokajanje je jedno. Dakle, radi pokajanja muž ne treba ponovo da se ženi“.
Kozma Etolski …
A evo šta o tom pitanju kaže sv. Kozma Etolski:
„Ali i onaj o kog se žena ogrešila, a on se ne rastavi od nje, ima platu za svoju dušu. Zar postoji način da se tvoja žena k…a s drugim, a ti da joj oprostiš? Postoji.“
Dalje sveti Kozma preporučuje mužu da oprosti preljubu ako ju je žena uz krajnje smirenje i pokajanje odmah sama priznala; u suprotnom ne…
A svešteno lice …?
Samo sveštenik ni u kom slučaju nema prava da svojoj ženi oprosti preljubu, a kad bi, to, i učinio, odgovarao bi za crkven prestup i bio bi lišen sveštenstva.
Ali, i pored ovako jasnog stava Crkve o braku i njegovom razvodu, krize hrišćanskih brakova danas predstavljaju realnost. Ovo prvenstveno stoga što u brak često stupaju nezrele i nepripremljene ličnosti, samovoljne i nespremne na žrtvu. Kad prođe romantična faza zaljubljenosti i kad se supružnici suoče s problemima svakodnevnog života, „ohlade“ se – i život u bračnoj zajednici im postane „dosadan“ i „suviše naporan“.
Bračni drugovi se udaljavaju i zaboravljaju da su ikad osećali ljubav jedno prema drugom. Jer brak se danas, delom i zahvaljujući laičkom zakonodavstvu, doživljava kao formalna zajednica koja traje dok za njom postoji interes – emotivan, praktičan, materijalan – a onda se jednostrano ili dogovorno može raskinuti. Ljudi su navikli da ugađaju sebi i da život uređuju onako kako im odgovara…
1000 zašto! …
Zašto bih ostao na poslu koji mi ne donosi dovoljno novca, zašto bih ostao u partiji čije su šanse na izborima male, zašto bih ostao u braku kojim nisam zadovoljan? Sam upravljam svojim životom, neću da budem rob konvencija…
Jedan savremen bogoslov piše…
„Radi se o načinu života koji se danas u potpunosti okreće oko jedinke i, izgleda, isključuje mogućnost nadilaženja individualizma. Odnosi među ljudima, sveli su se na potčinjavanje: ili potčinjavaš ili bivaš potčinjen!“.
Život se odvija brzo. Osoba suprotnog pola postaje predmet želje. Pre ili kasnije, kad želja bude zadovoljena, prestaje potreba za tom osobom i pojavljuje se ravnodušnost. Ljubav je, kao i sve drugo, potčinjena individualnim potrebama i željama. Jednostavno…
Jednostavno – tako funkcioniše pali čovek! …
Zaboravlja se da je zajednica hrišćanskog braka nešto mnogo trajnije i uzvišenije. Tu se traži potuno predavanje jedno drugom po uzoru na Hrista i Crkvu. Protojerej Aleksej Jang piše:
„Iako veoma uspešni brakovi, sadrže izvesnu dozu erosa, to uopšte nije najznačajnija komponenta dugog i srećnog braka. Naprotiv, tamo gde se osobe drže mita o romantičnoj ljubavi, propast nije daleko!“…
Kad ljubav utrne …
Ako je suština braka u ljubavi između supružnika, šta biva kad se (ta ljubav) ugasi, bilo na jednoj, bilo na obe strane?
Je li opravdano prisiljavati nekog da živi u zajednici s osobom koju ne voli, prema kojoj ništa ne oseća?! Ili, čak, s osobom prema kojoj oseća potpunu odbojnost?! Nije li takav život mučenje?! Ne stradaju li, u tom slučaju, pored supružnika, i njihova deca, i njihovi bližnji?!
Šta, dakle, da se radi kad do neslaganja u braku dođe?…
„Treba pretrpeti – kaže sv. Teofan Zatvornik, i nastavlja – jer nam je data sveopšta zapovest da nosimo teret jedni drugima; tim pre je to dužnost onih koji su toliko bliski kao supružnici!“…
Savet jednog STARCA …
Nikad ne očekujte i ne tražite ljubav za ljubav, pohvalu za smirenje, zahvalnost za služenje – savetuje jedan starac. Iskusni duhovnici obično kažu da se ljudi koji žive u braku spasavaju trpljenjem teškog karaktera svog supružnika i popuštanjem jedan drugom. Jer, upravo je trpljenje i podnošenje sveg svojstveno istinskoj ljubavi – kako veli apostol Pavle (1. Kor. 13,7).
Osim trpljenja i popuštanja – za bračnog druga se treba i moliti Bogu. Valaamski starac, iguman Jovan, preporučuje jednostavnu molitvu…
Molitva za spasavanje braka …
„Spasi, Gospode i pomiluj mog muža (ili moju ženu) (ime), sačuvaj ga (sačuvaj je) i urazumi!“…
Svakako, ovim zahtevima mogu da odgovore samo oni koji imaju jaku veru. I šta je, uopšte, prava mera trpljenja? Zamislite…
Dve krajnosti …
Zamislimo dve krajnosti…
Neka žena podiže decu, radi, kuva i sprema, a muž se prema njoj ophodi bez ljubavi, od njega doživljava samo prekore, čak i fizičko maltretiranje. Ona sve to podnosi bez roptanja, uz blagodarnost Bogu…
Druga, pak, žena „zbog karijere“ ne želi decu. Muž je okružuje pažnjom, pošteđena je kuvanja i staranja o kući, ima vremena da se doteruje, provodi i putuje, pa, ipak, njoj se čini da u tom braku neizdržljivo mnogo trpi. „Ne mogu više da trpim!“…
Ili zamislimo muža kom je žena rodila i podigla decu, a sad ga više ne privlači, nije mu interesantna, pa on koristi svaku priliku da odsustvuje od kuće i utehu traži negde drugde. „Hoću da se razvedem!“…
Nameće se jedan zaključak …
Odnos prema braku i njegovom razvodu, pokazatelj je čvrstine tvoje vere. Zajednički život dvoje ljudi izuzetno retko može u dugom periodu da opstane kao filmska idila. Crkva na to podseća od prvog dana zajedničkog života: mladenci na venčanju dobijaju vence, što, između ostalog, označava da se od njih traži podvig, a zatim se u najsvečanijem delu obreda venčanja peva tropar: „Sveti mučenici, koji ste slavno stradali i vence dobili“, jer hrišćanski brak podrazumeva, upravo, smirenje, trpljenje i nošenje krsta… Koji ne uzme krst, svoj i ne pođe za mnom, nije mene dostojan! – kaže Hristos (Mt. 10,38).
U redu, ako hoćeš da odložiš krst koji si dobio prilikom stupanja u bračnu zajednicu, ako želiš da skineš s glave venac koji si dobio na Svetoj Tajni venčanja, svakako si slobodan da to uradiš…
Kao Juda! …
Ali, onda, postaješ nalik Judi izdajniku i više se ne možeš nazvati hrišćaninom! To je, onda, već jedan oblik duhovne smrti koja će kasnije samo biti konstatovana razvodom. Jer ti činiš ono što ti je volja, a upravo to predstavlja glavnu ideju kneza ovog sveta. I nema ni jedne ideje čiji bi duh bio tako protivan Hristovom učenju kao što je ova. Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju, Svoju, nego volju Oca, Koji me posla – kaže Gospod. Mi treba da se ugledamo na Gospoda. A ovo je volja Oca Koji me posla: da sve što mi je dao ništa od toga ne izgubim (Jn. 6,38-39).
Tako ste i vi kao supružnici dati od Boga jedno drugom, i dužni ste da se čuvate, da ne izgubite jedno drugo.
„Zbog tog je muž, budući da je glava, kaže sveti Grigorije Bogoslov, dužan da zna kako da isceli telo; čak i kad na njemu ima bezbroj rana, glava nikad ne odseca sebe od tela. Zato nemoj da povređuješ svoju ženu jer je ona tvoje telo. I kao što je nezamisliva stvar da neko nanosi rane sopstvenom telu, tako je nezamisliva stvar da se neko razdvoji od svoje žene“.
A sveti Jovan Zlatoust savetuje mužu…
Nemoj odbiti! …
„Makar trebalo žrtvovati dušu za svoju ženu, makar trebalo hiljadu puta biti posečen, makar, trebalo podneti i pretrpeti svakovrsna stradanja, nemoj odbiti!“…
Hrišćanski brak treba da bude, kako je to jednom prilikom rekao mitropolit Amfilohije, zajednički hod supružnika u čistotu večne ljubavi Hristove. A to je put koji nije lak. Carstvo nebesko se s naporom osvaja i podvižnici ga zadobijaju (Mt. 11,12). Brak, svakako, nije samo napor i odricanje. Brak može i treba da bude i blagoslov i sreća. Ali kako? Zapravo, potrebna je spremnost na odricanje i svest o dužnosti prema bračnom drugu i porodici. Kad tog ima, onda supružnici mogu da budu nagrađeni blagoslovom i da uživaju u sreći. Kad, pak, tog nema i kad se od zajedničkog života traže samo uživanje i zadovoljstvo, onda će s prestankom tog uživanja početi da se skuplja netrpeljivost koja će na kraju dovesti do sloma braka i njegovog razvoda…
A razvod je, po Zlatoustovim rečima: „Čin koji je protivan kako prirodi, tako i Božjem zakonu; prirodi zato što razdvaja jedno telo, a zakonu zato što pokušavate da razdvojite ono što je Bog sjedinio i zabranio da se razdvaja“.
Zato Crkva na razvod gleda kao na katastrofu, tragediju i velik greh. Protojerej Aleksandar Šmeman piše:
„Razvod ostaje tragedija, možda i najveća jer je to trenutak kad dvoje, koji su bili jedno makar i u naznačenju, sad prestaju da budu jedno i otuđuju se!“… Pravoslavnoj crkvi je dobro poznato koliko tvrdo može da bude ljudsko srce, zato ona, za razliku od rimokatolika koji ne dopuštaju razvod, pruža grešnicima drugu priliku, ali samo da bi sprečila njihov dalji pad. Drugi brak se tretira isključivo kao snishođenje ljudskoj slabosti.
Sveti Oci smatraju da je on moralno niži od prvog. Atinagora, apologet iz drugog veka, drugi brak naziva „pristojnom preljubom“.
„Kao što je devstvenost bolja od braka, tako je i prvi brak bolji od drugog“ – kaže sveti Jovan Zlatoust.
A sveti vladika Nikolaj veli …
„Prvi brak Crkva blagosilja s radošću, drugi sa žalošću!“…
Otac Jovan Majendorf piše da drugi brak predstavlja „odstupanje od hrišćanskih normi“ i da se dopušta samo po ljudskoj slabosti:
„Hrišćanski brak može biti samo jedan, ne po sili apstraktnog zakona, ili moralnog zaključka, nego u samoj svojoj suštini, kao Tajna carstva Božjeg koja vodi u večnu radost i večnu ljubav“.
Prema Zlatoustu, drugi brak ima za cilj „sprečavanje još većeg zla i izbegavanje potpunog duhovnog posrnuća“. To se vidi i iz samog čina drugoga braka. Jedino prvi brak može da bude blagosloven za vreme Liturgije, onako kako je savršavan u ranoj Crkvi. Čin drugog braka je kraći i jednostavniji, prožet je pokajnim raspoloženjem. Razlika se uočava već na samom početku: čin prvog braka započinje vozglasom „Blagosloveno Carstvo…“ To je najsvečaniji vozglas kojim se objavljuje Carstvo Božje na Zemlji. Njim započinju samo Liturgija, Krštenje i čin prvog Braka. Čin drugog Braka započinje vozglasom „Blagosloven Bog naš“… Dalje, prosbe u obredu za drugobračne su mnogo jedostavnije…
Od Gospoda se ne traže besprekoran život, čista postelja, potomstvo, niti savršena ljubav, nego samo da ta zajednica potraje. Umesto blagoslova i supružanske ljubavi, umesto proslavljenja i milosti, od Gospoda se traži oproštaj, pokajanje i obraćenje („oprosti bezakonja slugu tvojih, prizovi ih na pokajanje“). To nisu radosne i svečane molitve, karakteristične za čin prvog Braka („zakoljite tele ugojeno, da jedemo i da se veselimo“), nego molitve koje izražavaju skromnost i smirenje („podari im obraćenje carinika, suze bludnice i ispovest razbojnika“). Sve ukazuje na to da je mogućnost stupanja u drugi brak samo izraz snishođenja Crkve ljudskoj slabosti („Jer ne mogući da izdrže znoj i tegobu dnevnu, i raspaljenost telesnu, združuju se u zajednicu drugog braka“). Baš kao što i apostol Pavle savetuje u Prvoj poslanici Korinćanima: „Neoženjenima i udovicama velim: dobro je da ostanete kao i ja što sam (tj., u devstvenosti)“… Ako ne mogu da se uzdržavaju, nek se žene i udaju; jer bolje je ženiti se i udavati negoli raspaljivati se. Doduše, apostol ovde govori o mogućnosti drugog braka samo za one kojima se bračni drug upokojio, a ne za razvedene.
A o tom kakav su stav prema ponovnom braku ovih drugih imali najraniji hrišćanski pisci, svedoče i već pomenute reči Pastira svetog Jerme:
„Radi pokajanja, ženinog, muž ne treba ponovo da se ženi“.
Treba još da dodamo, da Pravoslavna crkva, po rečima profesora Sergija Trojickog, „apsolutno zabranjuje ponovni brak onima koji moraju da služe za primer ostalima svojim sveštenoslužiteljima“.
Mladen Stanković
Izvor: http://www.saborna-crkva.com
Priredio: pf Velibor Mihić
oOOo
[…] […]